6 коментара

ИЗБОРИ, РЕВОЛУЦИЈА, УСТАНАК… ПИТАЊЕ ЈЕ САД!?


Миодраг Новаковић, 02 септембар 2011

У наставку је текст који је настао као резултат ауторове преписке са члановима једног интернет форума. Током дискусије на том форуму, аутору су постављена следећа питања: Да ли треба трговати са територијом Космета? Како променити атроцијску и издајничку власт у Србији? Које су алтернативне политичке опције? И још нека друга… У тексту сам покушао да прикажем властито виђење актуелне политичке ситуације у земљи, и укажем на неке могуће сценарије. Наравно, све то базирано на властитом искуству и ауторовом субјективном мишљењу. Коначан суд, као и много пута до сада, препуштам својим читаоцима…

Наша света Српска земља Косово и Метохија је „отета“ 1999-те године на основу лажног и фабрикованог притекста, једним неправедним и илегалним ратом великих Западних сила против наше отаџбине- и „државни статус“ шиптарске лажне државе је базиран на том дубоко неморалном, и по међународном праву, криминалном чину.

По мени, не долази у обзир никаква трговина нашом државном територијом на Космету, већ само приципијелно инисистирање државе Србије на целовитости и неотуђивости те наше вековне територије (прицип од кога је управо у УН, месту где је морао да га брани по сваку дипломатску и другу цену, одустао председник Б. Тадић). Наравно да Србија, која се „дефакто“ налази под принудном управом, или како то ја волим да кажем „делегираном“ НАТО окупацијом, у форми садашњег Српског режима- и која је не само политички, већ и економски и војно онеспособљена- данас није у стању да изврши своју државну обавезу заштите уставног поретка на целој територији Србије свим расположивим уставним средствима (јер једноставно „сва уставна средства“, у оваквој осакаћеној држави, нам нису више на располагању)…

Под тим условима, опет по мом мишљењу: Српска држава мора да се јавно обрати Српском становништву на окупираним територијама, пре свега оним у „енклавама“ у непријатељском окружењу, и да им упути поруку: да свуда  где су у стању да физички опстану и сачувају свој национални и културни идентитет, тако и ураде.  Где нису, да сами одлуче да ли желе остану под постојећим условима стране опресије, или да „пређу“ у национално хомогене Српске средине. Истовремено, Србима на северу КиМ треба пружити сву могућу подршку да се заштите од шиптарске асимилације, или новог погрома.  Под свим средствима, подразумевам и употребу силе, али само за одбрану наше слободне територије на северу КиМ- што би за већи део светске заједнице било разумљиво и прихватљиво.

Пред таквом озбиљном претњом употребе свих уставних средстава од стране Српске државе, ради заштите наше угрожене мањине на окупираним територијама, ниједна од окупаторских сила на Космету не би ризиковала отварање новог Балканског фронта…

…И као резултат такве „пат“ ситуације те силе би потом „дозволиле“ да Север настави да функционише као и до сада, без икаквих рестрикција. Наравно да са оваквим руководством, какво је данас на власти у Србији, и које се повија како западни ветрови дувају, они тренутно могу да раде шта хоће- и ако се нешто под хитно не учини по питању промене режима у Србији- и литерално ће свести целу Србију на Београдски Пашалук.

Ту већ долазимо на следеће питање- Како „скинути“ издајника Тадића и булументу са власти? Јер очигледно је да не можемо да ослободимо Космет, док не ослободимо Србију од Тадића…Најидеалније би било то остварити победом српских патриотских снага на долазећим „демократским“ изборима- али по мени то није реално очекивати из више разлога:

 –           Прво, ми немамо уједињену патриотску опозицију- овде не говорим о парламентарној опозицији, која данас практично постоји једино у форми СРС- већ о свим новим патриотским опозиционим покретима. Под патриотском опозицијом пре свега мислим на Двери Српске, али и друге доказане патриотске покрете, попут Образа, 1389(оба) и наравно Радикала(који без обзира на старе грехове, и даље остају права политичка опозиција). Ја лично фаворизујем Двери као политичку опцију, и чињеница је да они стичу популарност у Србији „аритметичком прогресијом“, али то у постојећим условима (узимајући у обзир друге факторе)  није довољно за убедљиву победу на пролећним изборима…

 –           Други, неповољни фактор су неравноправни услови у којима ће се одвијати избори- пре свега недостатак слободе медија, али финансијска предност режимских или про-режимских партија, који у својим рукама држе скоро све финансијске полуге у земљи. Наравно, најснажнији негативни фактор овде, су режимски контролисани медији, о чему су недавно чак полемисали и Тадићеви ЕУ спонзори, и то у врло негативном контексту…

 –           Тако долазимо до трећег негативног, можда и кључног фактора- а кога условљавају  ова прва два (корумпирани политички систем и медијска блокада). Тај трећи фактор јесте ниска национална свест и консеквентна бирачка апатија код српског грађанства. Наравно да је тај фактор ојачан неповерењем у институционални корумпирани политички систем, и деценијским институционализованим затирањем националне свести, пре свега кроз медијски и образовни систем, али и кроз (деценијски) културни геноцид, и атроцијско наметање декадентних западних вредности- што је у данашњој Србији видљиво на сваком ћошку…

Пошто је сада (и врапцима на грани) очигледно да не смемо да дозволимо да овај издајнички режим остане и „минут“ дуже на власти, јер је очигледно да ће све нас, заједно са отаџбином, да сатре- тако да се, хтели не хтели, приближавамо опцији револуције… Иако је, као што смо закључили у овом тексту, национална свест у већине грађана Србије непостојећа, или бар „невидљива“- на другој страни се створио један велики корпус „радикализованих“ патриота са високом националном свешћу, и са веома високом свешћу да ова наша, не само национална, већ и социјална и морална „ноћна мора“, мора да се оконча по сваку цену…

Ти појединици, којих по мојим проценама има на десетине хиљада у Србији, су итекако спремни да са речи пређу на дела… Наравно за тако нешто им је потребан „хомогенизујући фактор“, који би у данашњој ситуацији рецимо могла да буде и долазећа „хомосексуална парада“, и која би онда само послужила као повод за обрачун са издајничким режимом (хомосексуалци би ту били само колатерална штета).

Ја лично нисам присталица било какве револуције, нарочито не оних стихијских, јер из њих може свашта да се „изроди“. Ипак имам утисак да у некој блиској револуцији, која је по мени већ ту негде, одмах иза угла; Неки од горе наведених патриотских покрета и партија би се „преломили“ и ставили на чело такве спонтане револуције- омогућујући на тај начин колико толико цивилизовани трансфер власти у земљи.

Наравно преузимање власти на тај начин би могло и морало да буде само привремено, до расписивања правих демократских, слободних, и медијски неспутаних избора- За ту сврху би морао да се у процесу револуције формира Национални Савет, или рецимо Влада националног спаса…

Ако ове прве две опције не „прораде“ и не донесу резултате, бојим се да нас чека трећа, и то много гора, а то је могући грађански рат у Србији. Из мојих личних извора знам да радикализовани српски патриотски елементи, у случају да ове прве две опције не резултирају у „квалитативну“ промену режима, озбиљно разматрају стварање српске гериле у областима насељеним пре свега угроженим српским заједницама, а то је пре свега српски народ на северу Космета,  Рашкој области, Црној Гори и даље ка северу. По њиховим плановима, предео, са јаком планинско-шумском залеђином, у коме би могли да дејствују против непријатељских режимских снага(за њих су сви режими који су опресивни према српском становништву-непријатељски) би се простирао по линији Мокре Горе, Златара, Таре, Перућице и северније…

Ка овој трећој опцији, изазивању грађанског рата у Србији, имам утисак да све више нагиње и сам Тадићев режим(у прилог томе говори њихово „ирационално“ инисистирање на „паради срама“ 2-ог октобра, иако је очигледно да ће она изазвати велике сукобе). Тадићев режим је свестан да губитак власти повлачи и многе друге озбиљније „последице“, нарочито по њих лично, поред политичког пораза- те би им у ту сврху вероватно „одговарало“ изазивање грађанског рата, и увођење ванредног стања у земљи, и самим тим „неограничен“ опстанак на власти…

Што год да се деси, улазимо у период једне дубоке политичке неизвесности, у коме су све карте на столу…

ПОГЛЕДАЈТЕ ТАКОЂЕ: „БОРИС ТАДИЋ НАШ УЈЕДИНИТЕЉ“…  http://srpskizurnal.wordpress.com/2011/08/17/%d0%b1%d0%be%d1%80%d0%b8%d1%81-%d1%82%d0%b0%d0%b4%d0%b8%d1%9b-%e2%80%9e%d0%bd%d0%b0%d1%88-%d1%83%d1%98%d0%b5%d0%b4%d0%b8%d0%bd%d0%b8%d1%82%d0%b5%d1%99%e2%80%9c/

Advertisements

6 comments on “ИЗБОРИ, РЕВОЛУЦИЈА, УСТАНАК… ПИТАЊЕ ЈЕ САД!?

  1. Uprkos realnosti, koju ste verno oslikali, i dalje smatram da revolucija nije resenje, jer su nam iskustva iz ranijih perioda pokazala da posle revolucije, u kojoj se unistava imovina, gube zivoti, nastaje vakuum u kom kriminalne strukture i spoljni neprijatelji mogu neometano da sprovode svoje namere u delo. Promena vlasti mora biti mirna i organizovana. Najbolja prilika za to su redovni izbori iduce godine. Do tada, treba pozivati patriotske snage na formiranje Saveta Naroda Srbije, formirati paralelne institucije, pa na izborima (buduci da smo podigli svest naroda o neophodnosti takvog delanja)potvrditi volju naroda i preuzeti poluge vlasti. Znaci, aktivirati sto veci broj ljudi neukaljanih politikom, strucnjake iz svih oblasti, i krenuti sa pravljenjem strategije za oporavak zemlje i naroda. Savet Energije Naroda Srbije stavlja na rapolaganje svoje resurse jednoj takvoj ideji!

    • Слажем се са Вашим коментаром- ја сам у тексту нагласио да је моја фаворизована опција: демократски избори, и јасно сам се определио за своју политичку опцију… Али сам такође указао на друге могуће сценарије, који могу да се одиграју и спонтано, али и дириговано из неких спољних центара моћи. Ако можемо да порадимо сви заједно да се прогресивне патриотске снаге удруже и дођу, не на власт, већ да себе ставе на располагање свом народу, кроз мирне и демократске опције (где треба и кроз масовну „гандијевску“ грађанску непослушност), то би било најбоље… Али познавајући наш балкански менталитет и поларизацију у данашњем српском друштву,морао сам да укажем и на задње две- агресивне опције- које свакако нису добре, али би у крајњој линији и оне довеле до режимске промене, наравно уз много скупљу „цену“. Да се то не би десило, слажем се са Вама да треба анимирати патриотске снаге у Србији да се удруже, како Ви кажете у Савет Народа Србије- и молим се Богу да ћемо успети да превладамо нашу традиционалну неслогу по том питању…

  2. Господине Новаковићу,

    Свака национална опција која тврди да може самостално да промени нешто је или у великој заблуди, или препуна сујетних људи. Таквим ставом обмањује најпре себе, али и многе људе који би били спремни да устану, и супротставе се демократском режиму који је довео Србију на руб пропасти. Да би икада дошло до било каквих промена неопходно је јединство свих патриотских опција, у оквиру ког би појединци заборавили на своје личне интересе, и сујету оставили по страни. Нажалост, не постоји довољно снажна индивидуа која би била спремна на један такав корак у овим тешким и наизглед безизлазним временима када је национални фронт разбијен на стотине мањих делова. Појединци и њихове амбиције одувек су били препрека ка стварању јаког националног фронта, који би уверен сам у врло кратком року свргао демократску странку са власти. Али, као што сам већ навео преамбициозни појединци су кључни фактор нејединства. Када би неко и представио визију уједињеног националног фронта, сваки од тих, по мени болесних појединаца би разгоропађено питао: “Где је моје место у свему томе, и зашто је он вођа а не ја“. Ми, као народ, у овим тешким историјским моментима налазимо се на прекретници, када треба да покажемо да ли смо достојни имена наших предака који су се нашли Србији када је то било најнеопходније, не марећи за сопствене интересе, нити за своје животе. Оно што ми даје наду су историјске чињенице које сасвим јасно указују да се Српски народ подизао из практично немогућих ситуација, у тренуцима када сви мислише да Србин више не може подићи главу. Зато и верујем да ће врло брзо доћи до неочекиваног развоја догађаја по демократску странку, и из тог разлога преклињем представнике националних опција: “Дозовите се памети, и подарите народу оно што сања већ дужи временски период, дајте му БОРБУ!“.
    Поред свега наведеног додао бих да сам један од оних који заступају визију уједињеног националног фронта, а затим револуцију. Ми морамо да будемо реални и схватимо да је немогуће спровести поштене изборе због апсолутне контроле „релевантних“ владајућих фактора. Пут Србије је пут Револуције. Слобода се не добија, него се осваја, неће нам пасти као дар са неба, већ сами морамо да је узмемо, и тиме докажемо да смо је вредни.
    Недавно сам на фејсбуку поставио текст, који на неки начин представља моју поруку свим опозиционим национално орјентисаним факторима (било да су у питању странке, или организације), а пренећу га овде веродостојно: “Ми не смемо више да калкулишемо, и да гледамо шта је исплативо по странку, а шта не, јер тиме само показујемо да се ништа не разликујемо од оних које желимо да скинемо са власти. Србији је више него икад неопходно јединство, а одговорно тврдим да је јединство кључ непобедивости и непокоривости једног народа, и то ћу истицати у свакој прилици. Искрено се надам да ће у догледној будућности сви опозициони национално орјентисани фактори увидети неопходност заједничког деловања, и зарад вишег циља сујету, индивидуалне циљеве и ускостраначке интересе оставити по страни.“.
    Али, код нашег народа постоји један велики проблем. Ми као народ, кроз историју одувек смо погледом тражили вођу, некога ко ће нас повести у борбу за будућност о којој сањамо, али никада нисмо могли схватити да се вођа не постаје по рођењу, нити га народ ствара, већ вођу рађа ситуација која захтева мере на које обични смртници нису спремни. У Србији је у претходном периоду било доста таквих ситуација, али нажалост ниједна од тих ситуација није изродила свог вођу. Такође ми смета када народ говори да је за револуцију неопходна критична маса (мада истина је да је маса оружје у рукама квалитетног појединца, а визија појединца окидач), али верујте, 1000 појединаца спремних да иду до краја би узело власт без икаквих проблема.
    Због свега овога што сам навео, поновићу оно што сам поновио много пута досад: „Србијо, пробуди се! Срби, уједините се! Устаните да не бисте клечали, подигните глас када сви око вас ћуте. Још нисам изгубио веру у Српски народ, а искрено се надам да Српски народ није изгубио веру у себе!!!

    С` поштовањем

    Бабић Данило.

  3. Pravo da vam kazem ja sam naprednjak, i to ne zato sto toliko volim Tomu i Vucica, nego zato sto jedini mogu da pobijede na izborima ove iz DS-a. Nebitno sto su razbili radikale, sada je tadicu mnogo teze da pobijedi na izborima. Naravno, samim tim, jedino rjesenje su upravo izbori, jer ovaj rezim ima podrsku zapadnih sila, koje jedva cekaju da u Srbiji nastane haos pa da mogu da nas opet bombarduju i naravno naprave kopnenu invaziju, tj. pomognu svojim marionetama na terenu. Dveri svakako podrzavam, ali oni nemaju te kapacitete da ostvare pobjedu. Dovoljno je da se na B92 par puta kaze desnicari, i gotovo. Ako ne budemo oprezni i pametni, ode nam glava to je sigurno. Zato opet ovu paradu srama i gadosti moramo da otrpimo, i da se ponadamo da ce to DS-u da opet oduzme dobar dio glasaca, koji ce otici Kostunici i naprednjacima.

  4. Naravno zaboravio sam da isti govore o EU iz prostog razloga sto su svjesni da je Srbija pod tihom, psiholoskom okupacijom EU ideologije, i da zbog toga mogu samo da izgube izbore, kao sto dva puta i jesu izgubili dok su bili u radikalima. Srbija nema snage da izdrzi jos jedan mandat pod ovakvom vlascu, jer ce je rasparcati u paramparcad. Ode Vojvodina, Sandzak, Beogradski pasaluk ce i on biti pocijepan u nekoliko kantona gdje svaki ima svoju vladu i skupstinu, a vojska je naravno placenicka, novogovorski profesionalna. Razliku izmedju njih nadam se da znamo. Isti naravno, gledaju da steknu vlast, i da opet barem pokusaju da sacuvaju sto se sacuvati moze, teritorija, elektroprivreda, Telekom. Sa druge strane govore i o Rusiji, te bi se definitivno okrenuli istoj sto bi nam dalo veliku sansu. Bez Rusije definitivno ne mozemo prezivjeti ovo sto nam ide, a sigurno da nije dobro ni najmanje.

  5. […] Миодраг Новаковић, 02 септембар 2011 […]

ВАШ КОМЕНТАР...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: