Оставите коментар

ГЛАС РУСИЈЕ: Српски избори и руски интереси…


Српски избори и руски интереси

Управо овој партији која се 2008. године отцепила од заиста проруски оријентисане Српске радикалне странке, припада скандалозна изјава о пројекту „Јужни ток“, која Србији доноси транзитну и другу корист без преседана. „Закључили смо лош уговор 2008. године… Од руских обећања да ће гас кренути 2015. године није остало ништа,“ – изјавила је 2011. године члан Президијума Српске напредне странке Зорана Михајловић-Милановић (Zorana Mihajlović-Milanović). Тако да садашње предизборне изјаве лидера напредњака Николића о томе да је Тадић недоследан у односима с Москвом веома подсећају на покушаје самооправдања за исти овај грех. Јер, познато је да је Николић обећао да у случају своје хипотетичке победе у прву посету неће отићи у Москву, већ у Немачку као земљу, која је по његовим речима, „стратешки савезник Србије“.
 Глас Русије
17.05.2012, 19:51

Српски избори и руски интереси

© Коллаж: «Голос России»
Одштампајте прилог Испричајте пријатељу Додати на блог

Други круг председничких избора у Србији који ће бити одржан 20. маја окончаће бучну изборну кампању, која је захватила земљу овог пролећа. Само чудо може спречити Бориса Тадића да поново буде изабран. Чини се да веће промене у распореду снага нису донеле ни телевизијске дебате, одржане у среду (16. маја) двојице учесника у другом кругу. Оне су се логично претвориле у окршај речима у току које су и Тадић и Николић активно рекламирали сопствене заслуге у заштити Српске државе – између осталог, и на међународној сцени. Пажњу су посветили и руском вектору у спољној политици Србије – гласно спорећи о томе ко је већи пријатељ Русије. Ипак, ток дискусије је још више убедио нашег дописника Пјотра Искендерова у то да Москва у Србији – парафразирајући речи британског лорда Палмерстона (Palmerston) не треба да има „вечне пријатеље“, већ треба да има „вечне интересе“.

Спорови о томе како се треба одржавати пријатељске односе с Русијом на Балкану спадају и ред вечних. Притом се по правилу гласови ватрених присталица оријентације према Русији најјаче чују у време народних трагедија – уочи крвавих ратова или у јеку заиста херојских устанака за национално ослобођење. Међутим, кад непријатељ буде побеђен и кад се државна теорија приметно заокружи – по правилу, за рачун мање успешних суседа – заклетве на верност „руској браћи“ исто тако неизбежно одлазе у сенку изјава о поштовању воље свих великих држава и заједничких европских идеала. Није изузетак ни савремна Србија за коју је Русија у току последњих година објективно учинила много тога. Подсетићемо само на највећа достигнућа – као што су закључивање 2000. године билатералног споразума о слободној трговини, пакет споразума из 2008. године о сарадњи у енергетској области, који је отворио Србији пут за учествовање у пројекту „Јужни ток“, као и функционисање руско-српског Центра за хуманитарну сарадњу у Нишу. А чврсто супротстављање руске дипломатије покушајима Запада да кроз Савет безбедности УН спроведе резолуцију која признаје самопроглашену независност Косова остаје једини начин да се не дозволи међународно-правна легализација сепаратистичког режима у овој српској покрајини.

Као што није тешко приметити – већина горе наведених одлука донета је за време управљања и уз непосредо учешће председника Србије Бориса Тадића. Међутим, из историје се не може избрисати ни упорно одсуство жеље низа финансијско-индустријских група блиских власти да дозволе Русији улазак на српско тржиште. 2008. године ово се претворило у одбрану реализације билатералних енергетских споразума. Симтоматично је да је свој допринос пропагандној подршци тадашње кампање против руског „Гаспрома“ и Русије у целини дала управо Српска напредна странка Томислава Николића. Управо овој партији која се 2008. године отцепила од заиста проруски оријентисане Српске радикалне странке, припада скандалозна изјава о пројекту „Јужни ток“, која Србији доноси транзитну и другу корист без преседана. „Закључили смо лош уговор 2008. године… Од руских обећања да ће гас кренути 2015. године није остало ништа,“ – изјавила је 2011. године члан Президијума Српске напредне странке Зорана Михајловић-Милановић (Zorana Mihajlović-Milanović). Тако да садашње предизборне изјаве лидера напредњака Николића о томе да је Тадић недоследан у односима с Москвом веома подсећају на покушаје самооправдања за исти овај грех. Јер, познато је да је Николић обећао да у случају своје хипотетичке победе у прву посету неће отићи у Москву, већ у Немачку као земљу, која је по његовим речима, „стратешки савезник Србије“. Одговарајући свом опоненту у телевизијским дебатама Тадић такође није био посебно оригиналан. Признавши да његова земља заиста тежи што скоријем чланству у Европској унији он је подсетио да је за његово време Србија потписала низ великих споразума о сарадњи с другим земљама. У вези с тим је поменуо и Русију с којом Србија, по његовим речима, води „преговоре о изградњи железничких пруга“. Зна се да је управо Борис Тадић пре неколико година формулисао спољну политику своје земље као тежњу да стоји на „четири ослонца“ које представљају САД, Европска унија, Русија и Кина – притом Москву нипошто није ставио на прво место на списку. Реализација ове врло разводњене концепције наилази на готово несавладиве тешкоће, чим се поведе реч о покушајима Србије да од Запада добије помоћ у заштити национално-државних интереса, укључујући и помоћ за Косово, – истакла је у разговору с „Гласом Русије“ стручњак Центра за проучавање савремене балканске кризе Институтаза познавање словенских народа РАН Ана Филимонова:

 

Покушаји које Београд предузима за јачање свог дипломатског положаја имају додирних тачака с представницима западних политичких елита. Није случајно што највиши представници америчке политичке елите, почевши од Џорџа Буша старијег, Била Клинтона и Мадлен Олбрајт говоре о незавршеном послу САД на Балкану. Русија ово треба да има у виду приликом повлачења геостратегијске линије понашања на Балкану.

Па и хитна посета садашњег фаворита у председничкој трци Москви ради церемоније потписивања енергетских споразума почетком 2008. године, баш између првог и другог круга тадашњих избора веома је личила на покушај да се исти овај Николић надигра на „руском пољу“.

Какав закључак се може донети на основу свега горе реченог? Очигледно је да су српски, као и други балкански, а и европски политичари у целини деловали, да делују и деловаће с позиција политичке сврсисходностии сопствених тренутних рачуница. Глупо је осуђивати их због тога, наивно је очекивати нешто друго. Русија као један од водећих глобалних играча традиционално има сопствене интересе у стратешки важном балканском региону. И само објективна реалност на крају може учинити да локални политичари буду спремнији на компромис – како они који се налазе на власти, тако и опозициони.

Advertisements

ВАШ КОМЕНТАР...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: