5 коментара

ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ ЗАТАШКАО ТРГОВИНУ ОРГАНИМА (УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…)


УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

Превод: Миодраг Новаковић
29 јануар 2011
——————————————–
Допуњено оригиналним документима 21 септембра 2012
– СРБски ФБРепортер је посредством Уједињеног Равногорског Покрета дошао до фотографија оригиналног Унмиковог извештаја- које прилажемо у наставку превода…
Напомена аутора (преводиоца):
 

Аутор је у посед овог извештаја УН-а (Хашког трибунала), који документује судбину  преко 300 отетих Срба на Косову, дошао у децембру 2010 године, када је извештај посредством сајта www.press.com први пут обелодањен нашој јавности, али само у енглеској верзији, тако да је аутор урадио први превод овог документа са енглеског на српски  језик, који је потом преузет од више домаћих „патриотских“ сајтова (аутор је објавио овај извештај у целини, у својој недавно публикованој књизи „УСТАЈ БРЕ СРБИНЕ“). Упркос значају и актуелности овог документа, исти је упорно заташкаван од стране режима и режимски контролисаних главних медија, све док се није појавио у преведеној верзији на више алтернативних српских медија. Ипак и после тога овај извештај није привукао довољно, не само медијске (водећих медија), већ и званичне „пажње“, ради покретања поступка за процесуирање шиптарских ратних злочинаца и злочинаца против хуманости.

Увидом у извештај се јасно види да исти садржи све елементе за подношење кривичних пријава против извршилаца ових недела, њихових налогодаваца и помагача, али пре свега одговорних челника терористичке ОВК, чија је одговорност по принципу „командне одговорности“ непобитно утврђена у извештају. Подсећам, да се по истом принципу недавно судило целом бившем српском државном руководству, и избегавање процесуирања шиптарских злочинаца по истом принципу, би било најгрубље игнорисање универзалног принципа једнакости пред законом. Са тог аспекта закона и принципијелности српска држава је потпуно подбацила- бар када су у питању српске жртве.

 Извештај је урађен веома професионално и непобитно документује отмице, злостављања, силовања и убиства отетих Срба, али и припадника других (углавном словенских) националности, од стране шиптарских терориста и њихових ОВК лидера. У извештају се прецизно идентификује један број жртава, места и начина извршења злочина, као и пар десетина непосредних извршилаца злочина. Такође се идентификују њихови налогодавци. Посебну тежину овом извештају, поред идентификовања једног броја умешаних руководилаца ОВК, дају и индикације о директној умешаности западних и НАТО званичника у ова тешка кривична дела, или бар њихову прећутну сагласност. Ове индиције је потврдио и документовао швајцарски тужилац Дик Марти у свом прошлогодишњем извештају Европском Савету. Са становишта доказивања свих горе наведених тешких кривичних дела- са изузећем продаје људских органа, које вероватно захтева још додатне истражне радње и форензичке доказе- овај извештај садржи практично све елементе за подношење кривичних пријава. Разлози зашто то није урађено од 2003, када је извештај комплетиран па до данашњих времена, су чисто политичке природе.

Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи Српски заточеници.

Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу,  да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел…

———————————————————————

СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК

(У НАСТАВКУ СУ ИЗВОДИ ИЗ „ХРОНОЛОГИЈЕ ЗЛОЧИНА НАД КОСМЕТСКИМ СРБИМА“ АУТОРА М. НОВАКОВИЋА, КОЈИ БАЦАЈУ ДОДАТНО СВЕТЛО  НА ОВАЈ СЛУЧАЈ)

НОВИНАР МОНТГОМЕРИ САЧУВАО КОПИЈЕ ДОКАЗА КОЈЕ ЈЕ ХАГ НАМЕРНО УНИШТИО НА ЛОКАЦИЈИ „ЖУТЕ КУЋЕ“ У БУРЕЛУ…

У априлу 2009, ББС је емитовао документарни филм „Нестали на Косову“ (линк: http://news.bbc.co.uk/2/hi/7990451.stm), у режији угледног новинара Мајкла Монтгомерија.

Господин Монтгомери се, од мартовског погрома 2004 на Косову, интензивно бави сакупљањем доказа о албанским злочинима над Србима, и његова новинарска истрага је управо та које је покренула „траљаву“ УН истрагу на локацији ноторне „Жуте куће“ (да би и он сам евентуално постао „активни члан те истраге“). Његов документарац зато има посебну тежину, јер садржи изворне видео доказе који су званично заведени као доказни материјал Хашког тужилаштва (да би ти видео, као и други форензички докази касније били намерно уништени од стране антисрпске Хашке институције). Наравно господин Монтогмери је сачувао своје копије видео исказа више заштићених хашких сведока, као и видео копије форензичких доказа са локације „Жуте куће“,и потом, због личног убеђења да су ти докази намерно уништени да би се заташкали злочини над Србима и сакрила за Запад „неугодна истина“, одлучио да их овим кратким али веома снажним документарним филмом учини доступним светској јавности. Колико је та документарац постао „неугодна истина“ за многе западне политичаре, најбољи доказ је чињеница, да је упркос изузетној гледаности емитован само два пута у Априлу 2009, и после тога више никад (овде говоримо о БиБиСију).

У видео прилогу су приказани искази двојице заштићених хашких сведока и једне заштићене жртве албанске националности, али је такође наведено да постоје бројни други заштићени сведоци и неколико преживелих жртава- нажалост међу њима ниједна српска жртва!

Тај видео запис недвосмислено доказује да су српски цивили и ратни заробљеници, били киднаповани од стране Тачијеве ОВК, и у једној компликованој и „скупој“ операцији пребацивани у Албанију. Пошто се радило углавном о сиромашним српским цивилима за које никада није тражен озбиљан откуп (осим пар појединачних директних уцена српским породицама од стране нижих ОВК „кадрова“, где је одређена сума новца изнуђена, али до откупа и примопредаје талаца никада није дошло, јер то никада није ни било на „распореду“ тих „другоразредних“ разбојника), и пошто се радило о ратним заробљеницима, углавном младим српским војницима, безначајне или никакве обавештајне вредности, поставља се једно врло логично питање: зашто су ти јадни људи шверцовани у Албанију таквом компликованом и ризичном операцијом? Јер ако су шиптарски терористи желели да их муче и физички ликвидирају, то су могли да учине без много ризика на безбројним локацијама унутар Косова.

Једини логичан одговор на такво питање који се сам намеће, јесте: мрачне намере тих шиптарских крволока и њихових западних савезника да учине „нешто нечасно“ са њиховим телима. Ако ту нису били у питању сатанистички обреди жртвовања тих мученика Блеру, Клинтону, Солани, Кушнеру и осталим западним девијантима, онда опет једини логичан закључак, и сурова истина чији нам се хорор сценарио управо презентује од стране највишег легалног органа Европе, и који ова Мартијева истрага документује безбројним материјалним доказим, индицијама и сведочанствима очевидаца, јесте: „крађа“ људских органа, за „девијантно“ западно и блискоисточно тржиште. Управо док је овај текст у припреми, неки медији тврде да су у овој мучној крађи људских органа учествовали и војни лекари из састава окупационих НАТО трупа на Косову.

АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ЈУРИШЕВИЋ- ЏЕЛАТ ОВК, „ПРИСУТАН“ НА ЛОКАЦИЈИ КУКЕШ У ВРЕМЕ УБИЈАЊА ЗАТОЧЕНИКА И КРАЂЕ ОРГАНА

У сваком случају, добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла Др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“. Поред  убијања заробљених Срба, Др Јуришевић је активно сарађивао са западним обавештајним службама у току НАТО рата, и под маском доктора хуманитарца шпијунирао српске трупе. По његовом хвалисању био је одговоран за навођење НАТО авиона на српске циљеве, којом приликом је убијено преко 400 Срба.

Али оно што је индикативно за ову истрагу (напомена ово је део ауторове „истраге“)  је то да је дотични Јуришевић боравио у Априлу 1999-те на локацији Кукеш (локацији тајног затвора у коме су држани и убијани Срби којима су „одстрањивани“ органи) у Албанији, и да је тамо према његовим речима био сведок неких „аномалија“ у локалној болници која је била под контролом извесног доктора- команданта ОВК (претпостављам да се овде ради о Др Шаипу Муји). Др Крег Јуришевић данас живи и ради у аустралијском граду Аделаиди, где је запошљен као кардио-торациони хирург у Краљевској Аделаида Болници.

Ми се овде надамо да су ови подаци доступни како нашим српским истражним органима, тако и Мартијевој истрази- јер овде је веома важна улога Др Јуришевића не само као ратног злочинца, већ пре свега као, потенцијално једног од кључних сведока у овој монструозној афери.

——————————————-

СВИ НАШИ ЧЛАНЦИ НА ТЕМУ „ТРГОВИНЕ ОРГАНИМА“ (кликните на овај текст)…

 ——————————————–

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

Шаље: Емон Смит
Шеф мисије Скопље и Приштина
Број факса: 8942
Референца: РП-79-03
Прима: Патрик Лопез Терес
Шеф одељења за истраге
Факс: 8586
Напомена: На захтев Патрика Л. Тереса
Датум: 30 октобар 2003

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

Патрик,
Након посете 23 октобра 2003, срео сам се јуче у вечерњим сатима (29 октобар) са Полом Кофијем, Директором Одељења Правде (ДОП) УНМИК-а. Уз извештај прилажем следеће:
а) Предмет Албаније                                                            Обележен као Анекс „А“
У прилогу је материјал примљен од ДОП у вези истог. Фотографије ће бити   приложене накнадно.
б) Ратни Злочини, досијеи-Истражне радње-УНМИК     Обележен као Анекс „Б“
У прилогу је ажурирани списак
ц) Информација о УНМИК хапшењима (РЗ)                    Обележен као Анекс „Ц“
У прилогу је Захтев за спровођење истраге
У потпису је: Лопез Терес
Истражно одељење Хашког Трибунала
03 новембар 2003
ПОВЕРЉИВ МАТЕРИЈАЛ
ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ЈАВНОСТ
ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ПРЕДМЕТ НОВИНАРСКЕ ДИСКРЕЦИЈЕ
УКРАТКО:
Почевши средином 1999 (могуће и нешто раније), између 100 и 300 људи су киднаповани и пребачени камионима и комбијима у илегалне затворе у области северноалбанских градова Кукеш и Тропоје. Већина тих људи су били српски мушкарци са Косова, заробљени између Јуна и Октобра 1999. Почевши у Августу 1999, неки од тих заробљеника (24-100) су пребачени из северне Албаније у „помоћне“ илегалне затворе (приватне куће и напуштене индустријске комплексе) у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 км југозападно од Кукеша. Заробљеници су такође пребачени у илегалне затворе у близини Пешкопија, око 50 км источно од Бурела.
Заробљеници су одведени у централну Албанију, где су потом поново пребацивани у малим групама, у приватну кућу јужно од Бурела, која је била преуређена као импровизована клиника. Тамо је коришћена медицинска опрема и медицинско особље за вађење органа из тела заробљеника, који би потом „умирали“. Њихова тела су сахрањена у непосредној близини. Извађени органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75 км југозападно од Бурела) одакле су авионима испоручивани у иностранство. Остали заробљеници (поред Срба) који су довођени у ту „клинику“ (и ликвидирани ради органа) су биле у мањем броју, жене са Косова, из Албаније и Источне Европе. Задња испорука заробљеника на локацији те куће-клинике је забележена у пролеће, или рано лето 2000.
Поред заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову је транспортован у Албанију и закопаван на тајним локацијама.
Овај уводник је базиран на интервјуу са осам сведока, сви редом су Албанци са Косова и из Црне Горе, који су служили у ОВК. Четири сведока су директно учествовали у транспорту најмање 90 етничких Срба и других у илегалне затворе у северној и централној Албанији. Тројица од њих, су испоручивали заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два сведока тврде да су учествовали у транспорту делова тела и органа на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао „медицинским“ операцијама.
Према свим нашим сазнањима, сви транспорти и „хируршке“ процедуре су извршаване са знањем и директним учешћем средњих и виших официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи из састава Албанске тајне полиције, под контролом у то време, бившег премијера Салиша Берише.
ЛОКАЦИЈА „КЛИНИКЕ“
Кућа, где су органи били одстрањивани из тела жртава се налази тачно 14.58 км јужно од Бурела, са следећим координатама: 41.32.49 Н и 20.00.19 Е. Кућа се налази у засеоку Куртеши, који се налази 6 км западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница са које се одваја земљани пут за Куртеш је 8.57 км јужно од првог моста јужно од Бурела.
СВЕДОЦИ
Наши извори су захтевали да не буду идентификовани, те их овде идентификујемо као „бројеве“:
  1. Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац ОВК у време рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији.
  2. Етнички албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је као ниже рангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији, и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
  3.  Етнички албанац са северозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за време рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у северној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
  4. Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
  5. Етнички албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Поседује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.
  6. Етнички албанац из Призрена који је био ухапшен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је заточен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању ратам (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). #6 је видео српске заробљенике у логору Кукеш, где је сазнао да ОВК неке србе пребацује у Бурел.
  7. Етнички албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видео је косовске србе заточене у разним илегалним затворима у северној Албанији.
  8. Етнички албанац католик који је служио под доскорашњим командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

ЖРТВЕ:

Приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани живи у Албанију:
  1. Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране сведока #2 и #1, у групи срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  2. Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у истој групи срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  3. Златко Антић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у групи срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију, у Јулу или Августу 1999. Сведок #1 тврди да је његов пријатељ видео Антића у тој групи заробљених срба, али да верује да је Антић убијен пре него што је стигао у Албанију.
  4. Синиша Витошевић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  5. Градимир Мајмаревић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја крајем Јула или почетком Августа 1999.
  6. Драгољуб Славковић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  7. Младен Васић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  8. Милета Ђукић. Виђен је од стране сведока #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
  9. Пера Ристић. Виђен је од стране #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
  10. Слађана Фан. Виђена је од стране пријатеља сведока #1, у илегалном затвору у Пешкопију, у Септембру или Октобру 1999. Сведок #1 тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

НАПОМЕНА:

Већина сведока су давали само кратке одговоре и покушавали су да умање своју улогу у специфичним операцијама. То се дешавало између осталог и из страха да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет. У сваком случају четири сведока који су директно учествовали у транспорту заробљеника су нам дали аутентична сведочанства.

СВЕДОК #2

Овај сведок се сећа свог учешћа у три транспорта заробљеника и људских лешева са Косова у северну Албанију, и два транспорта заробљеника у кућу-клинику у централној Албанији.
„Мој први транспорт са Косова је био око 20 Јула, други је био око 23 Јула, и задњи је био почетком Августа. Ујутро, 20-ог Јула (један дан пре или после) био сам у једној вароши близу мога села, источно од Пећи. Дошао сам да се јавим свом претпостављеном ПА. Он ми казао да му је РЗ наредио да пронађе возача за један посао. Познавао сам ту групу (ганг) као опасну, и били су познати по убијању Срба у Пашином селу. У то време у  нашој вароши није било живих Срба. Речено ми је да ћу возити камион из Пећи у Призрен. ПА ми је наредио да извршим тај задатак, држим језик за зубима и заборавим све што видим, и да ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост. Био сам задужен са прашњавим и прљавим камионом САБ, који је позади имао контајнер са замрзивачем који није радио. Возио сам од Пећи до Призрена, око 80км. Вожња је трајала око сат и по. Једини који је био са мном у камиону је био ПА. По доласку у Призрен наредио ми је да наставим према Сувој Реци. Возио сам неких 15 минута. Прошли смо Љутоглав да бисмо се зауставили после једног километра. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Ту сам онда скренуо десно, ту је била једна велика кућа са три спрата, одмах са десне стране. Скренуо сам десно и наставио неких 100 до 200 метара. Тамо је било око 30 заробљеника, укључујући једну жену, чекали су нас заједно са 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно морали да дуго марширају. Били су прашњави и прљави, неки од њих крвави. Атмосфера је била нормална, и иницијално сам мислио да ћемо их разменити за наше борце. Један војник ОВК је „саслушавао“ неколико заробљених Срба. Један од њих је био Драган Јаћимовић из Шилова, стар око 40 година. Шилово се налази код Гњилана. Остали Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Натерали смо их да се укрцају у камион. Возио сам одатле до Призрена. ПА је сишао у Призрену и друга двојица припадника ОВК су ми се придружили у кабини где су остали цео пут. Били су у цивилу. Имали смо такође „дискретну“ пратњу од стране 4 припадника ОВК у аутомобилу марке „голф2“. Један од ОВК бораца који је био са мном у кабини је био веома непријатан. Када сам га упитао где идемо, казао ми је да зачепим и возим.
Када смо напустили Призрен, морао сам да станем зато што је једно од возила имало проблем са гумом.
У близини главног пута сам приметио другу групу од 15 заробљених Срба. Испред њих је ишао полако „џип“ са војницима ОВК у њему. Четири или пет ОВК војника је ходало са Србима. Ту су застали да запале цигарете. Тада сам препознао заробљеног Властимира Стевановића из Призрена. Он је радио као келнер у Дому Армије у Призрену. Био је мршав, стар око 30 година. Неколико Срба су носили униформе. Речено ми је да су они били заробљени припадници МУП-а и Војске. Упитао сам једног ОВК војника шта ће бити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је сишла са главног пута и пешке прешла у Албанију преко планине Паштрик.
Наставили смо нашу вожњу у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био веома густ и нико нас није заустављао на граници. Избеглице су се враћале назад, и било је много камиона који су ишли у оба правца. Стигли см у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат и по. Када смо стигли у Кукеш наставили смо другим путем ка северу и тамо смо испоручили Србе. Потом смо се вратили у Призрен.“
23 ЈУЛ
„Поново иста два ОВК војника, који су били са мном у кабини на претходном задатку. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од претходне локације на путу за Суву Руку. Стигли смо на неких 15 км пре улаза у Суву Реку, где смо скренули лево на сеоски пут. Тамо нас је сачекала ОВК банда под вођством Исмета Таре. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже људске крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Међу њима је било и жена, али већина су били мушкарци. Ту су утоварили лешеве у камион. Непријатан ОВК сувозач ми је казао, пошто су лешеви убачени у камион: „Погледај их добро. Мој брат је завршио у Трепчи..“ (верује се да су тела неких албанаца убијених од стране српских снага уништавана у Трепчином индустријском комплексу). Ту су сипали прашак „капори“ који се користе за дезинфекцију и елиминацију непријатних мириса. Потом поново истим путем за Кукеш.
Стигли смо око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Верујем да су лешеви у камиону припадали људима из околине Суве Реке, Гљилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију видео сам Енвера Цоколија из ШИК-а(обавештајне службе ОВК). Он је до 1991 радио у српском МУП-у у Приштини. Војници ОВК који су нас пратили у „голфу2“ су истоварили камион. Поново су користили маске и рукавице. Тамо је било већ ископано око 15 јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је око сат и по да то обавимо. Локација је била веома удаљена. Изгледало је као негде у Афганистану, једино је овде било више дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, из Прирена смо продужили у Пећ где сам вратио камион истим „људима“ који су ме са њим задужили.
По повратку из Албаније, непријатан сувозач ми је казао да ће остати са мном у вези.“
АВГУСТ 2 или 3
„Било је око 10 или 11 ујутро. Нисам сигуран тачно, али је било пре поднева. Непрајатан „сувозач“ ме је поново звао. Нисам сигуран одакле, али знам да он није из Пећи. Казао ми да морам да транспортујем „товар“. Отишао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био један стари „мерцедес“ камион са карго фрижидером. Био је већ утоварен и имао је катанац и ланце на задњим вратима. Иста пратња је и овај пут била у „голфу2“, и иста два ОВК припадника су били са мном у кабини. Овај пут сам возио до Морине и потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала кишица. Иста процедура као и пре. Све добро организовано. Гробови су већ били ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут је мени било теже зато што је локација била високо на планини са великим успонима и стрминама, и било ми је доста тешко да извезем камион на врх те локације. Тамо су нас сачекала три човека. У овом случају нисам знао колико је лешева убачено у ископане јаме. Сво време сам седио у камиону.“
Сведок „2“ је изјавио да је две задње испоруке имао на локацији куће-клинике јужно од Бурела. Прва испорука је била у Октобру 1999. Одвезао је 4 или 5 Срба из Кукеша у „кућу“ јужно од Бурела и испоручио их је човеку по имену Бесим Вокши (оперативцу ОВК под надимком „Кинез“). Сведок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подељену у две секције. Описао је да се налази на крају сеоског тешко приступачног пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била офарбана у светло жуту боју, и да њен власник није припадао истом клану, као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће. Друга испорука је била у Мају иили почетком Јуна 2000. Сведок је тада превезао око 20 жена („славенског“ говорног подручја из Источне Европе и бивших земаља СССР-а) са локације у северној Албанији у једну кућу северно од Бурела. Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране. По повратку у „кућу“ му је наређено да помогне у закопавању, или премештању људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Дао нам је додатан опис „куће“ и преко мобилног телефона нас је наводио да стигнемо на ту локацију. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, сведок је позитивно идентификовао инкриминисану „кућу“. Изјавио је да су људски остаци били закопани на више локација око „куће“, као и на оближњем гробљу. Сведок #2 је нестао у области Клине у Марту 2003. Члан његове породице нам је казао да верује да је убијен због неплаћених дугова!? Његова породица није пронашла његово тело, нити је пријавила његов нестанак косовским властима из страха од освете. Из тог разлога нисмо успели да од њега добијемо пун опис испорука заробљеника на локацији „куће-клинике“.

СВЕДОК #1

Овај човек се сећа учешћа у испоруци заробљеника са Косова у северну Албанију, и најмање пет испорука заробљеника на локације приватних кућа у централној Албанији.
„Учествовао сам у транспорту заробљеника средином Августа 1999. Неки људи из ОВК су ме тада позвали. Дуговао сам им нешто, и морао сам да радим све што ми кажу. Добро познајем све руте у Албанији, јер сам претходно тамо превозио „проститутке“ са Косова и из Македоније. Мој командант ми је рекао да пошто познајем те путеве, онда ја треба да возим.
Средином Августа су ме послали у Криву Реку. Када сам стигао, речено ми је да морам да пребацим неке људе у Албанију. Тамо сам их преузео- четири мушкарца Србина. Било је већ касно поподне, и кренули смо за Призрен. Возили смо се у „фолскваген“ комбију. Са мном у кабини је био један тип, друга двојица су били позади са Србима чије су руке биле везане на леђима и за зид комбија. Иза нас су били тројица припадника ОВК возећи се у ескорт возилу. Познавао сам их од раније за време заједничког службовања у ОВК. Нисам знао ко су заробљени Срби. Били су старости између 25 до 35 година. Судећии по изгледу и одећи били су сељаци. Било нам је забрањено да са њима разговарамо, али су нас у току пута заробљени Срби стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор).
У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. У делу Призрена, где смо преспавали је било пуно жена „проститутки“. Заробљенике смо држали у посебној соби. Следећи дан смо отишли у Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо границу на Морини, тамо је била гомила људи, избеглице који су се враћали, тако да смо прошли без икаквих проблема. Стигли смо у Кукеш, где нисмо остали дуго, и кренули смо потом за место Бићај. Тамо смо се зауставили и били смо сачекани од стране двојице типова тамне боје коже, вероватно Арапа. Нисам сигуран које су националности били. Они су се укрцали у комби, и наставили смо да возимо ка југу. Тако смо стигли у Бурел. У Бурелу смо преноћили. Тамо је било још више људи попут наших заробљеника, жена и мушкараца Срба. Сви на том једном месту. Ти мушкарци и жене Срби су били затворени у некој врсти шупе- магацина. Ми смо отишли у другу кућу да преспавамо. Нисам сигуран колико је било заробљеника у том „магацину“, али по гласовима које сам чуо, рекао бих да их је било између 6 и 10. Јасно сам чуо како причају на српском језику.
Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли. Ту смо се „мало шалили“ на рачун Срба. Потом су одвели негде те Србе, а ја сам отишао у посебну кућу где сам преспавао, да бих се следећи дан вратио на Косово.
Друга испорука је била у Новембру или Децембру 1999. Налазио сам се у Бурелу, након испоруке „неких жена“. Овај пут сам возио „мерцедесов“ комби. У њега су укрцали четворицу заробљених Срба. Сви су били млади мушкарци у доброј форми. У пратњи овог траснпорта су били још двојица припадника ОВК. Одвезли смо се до „куће“ јужно од Бурела. Након 20 минута вожње од Бурела се прелазио мост након кога је био сеоски земљани пут. Пут је водио низ реку. Возили смо све до краја тог пута где се налазила стара светло жута кућа. У кући су се налазили неки мушкарци и два доктора (тако су их називали ови мушкарци). Један доктор је био Арап, а други Албанац кога су звали Др Адмир. Заробљени Срби су били веома „нервозни“. Извели смо их из комбија и одвели у помоћну зграду (магацин) иза главне куће.
Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Она је била млада и говорила је српски. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ говорио нам је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела, отприлике у предвечерје тог дана.
Када сам извршио своју прву испоруку у Бурел, прво о чему сам размишљао је било, зашто их тамо прегледају и ваде им узорке крви. Већ сам раније био чуо да од заробљеника узимају узорке крви. Све ме је то збуњивало. Зашто?
Већ после треће испоруке било ми је јасно да се тамо нешто друго дешавало. Када сам ушао случајно у главну собу „куће“ јужно од Бурела, да бих добио чашу воде, био сам изненађен како је тамо било чисто и осећао се веома јак медицински мирис. Одмах ме је то подсетило „отужни мирис“ болнице и изазвало ми мучнину. Желео сам што пре да изађем одатле. Тада ми је пало на памет како је ово била једина „кућа“ где сам само испоручивао заробљенике, а никада их преузимао!? У то време сам такође све чешће чуо друге припаднике ОВК како причају о људским органима, бубрезима, и испорукама пошиљки из ове „куће“ на аеродром.
Четврта испорука је била негде крајем Маја или почетком Јуна 2000. У Бурелу ми је СС наредио да одем са још једним пратиоцем у Мирдите (регион у Албанији на око 30 км северно од Бурела) да покупим две жене и да их спроведем у „кућу“ северно од Бурела где смо држали „проститутке“ и заробљене Србе. То је било на периферији и место је било „затворено попут логора“ (вероватно у стилу хацијенде- примедба преводиоца), са две куће, једна у стилу велике штале, друга старија кућа. Тамо сам једном видео једног доктора, мислим да је био Арапин, и он се „бринуо“ о заробљеним мушкарцима. Покупили смо девојке и испоручили их у „кућу“ истог дана. Тада сам први пут сазнао да су у „кући“ северно од Бурела имали ултра-звучни скенер. Преспавао сам на другом месту и следећи дан сам се вратио у „кућу“ северно од Бурела, и тада ми је наређено да возим заробљенике- два српска мушкараца и три жене. Мушкарци су били доведени са друге локације код Пешкопија. Жене су биле из Источне Европе. Испоручили смо их у јужну „кућу-клинику“ После тога сам сазнао од пријатеља, који је такође био „возач“ да су и две друге девојке из Мирдите одведене у ту „кућу-клинику“, да би- како је он то описао биле коришћене за „резервне делове!“
Сећам се да сам био веома тужан, зато што су девојке биле Албанке. И биле су веома младе. Први пут нисам знао шта се дешавало, други пут сам помислио да је то све повезано са „проституцијом“ (читалаштво овде мора да зна да је овај термин који се користи у извештају „проституција“ веома дискутабилан, јер се ради о тзв. „присилној проституцији“ која је спроведена над киднапованим и уцењеним младим женама, углавном из „православних“ европских земаља- примедба аутора). Тек трећи пут када сам схватио „шта“ се у ствари тамо дешава, био сам ужаснут, хтео сам да побегнем негде. Моји саборци који су учествовали у томе су били добри војници, али су ме овде разочарали. Мислио сам да су се борили у рату, али ово што су чинили није имало никакве везе са ратом.
После те задње испоруке, казао сам им да сам се разболео. У ствари устину сам се осећао „болестан“, али сам мом команданту казао да сам добио упалу плућа и да ћу морати да идем на лечење.“
Тај сведок је извршио још неколико других испорука српских заробљеника од Пешкопија у област Бурела. Казао нам је да је након неких  „разговора“ сазнао да су његове сумње биле оправдане. Он је разговарао са другим саборцима из ОВК који су учествовали у сличним „испорукама“, и који су вршили друге „испоруке“ од локације „куће-клинике“ до аеродрома Ринас, и то касно ноћу, или у цик зоре. Сведок нам је описао да су њихова возила користила задњи помоћни улаз на аеродром (Овде имамо разлога да верујемо да сведок прикрива властиту улогу у тим испорукама на аеородром). Ми смо сведоку показали фотографије осам различитих и неповезаних кућа из Албаније. Он је без грешке идентификовао инкриминисану кућу јужно од Бурела, и потврдио је да је то била локација где је извршио највише „испорука“ киднапованих особа, и где је видео „импровизовану клинику“. Зачудио се када је видео да је кућа („жута кућа“) била префарбана у бело (једна старија фотографија исте куће до које смо ми сами „дошли“ приказује исту кућу у светло-жутој боји). Он нам је потврдио да верује да су људски остаци закопавани иза куће и на оближњем гробљу.

СВЕДОК #4

Овај мушкарац је учествовао у закопавању српских цивила убијених у области Ђаковице. Такође је учествовао у најмање три транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.
„По завршетку рата свуда је била освета. Након тога „они“ су почели да пребацују заробљене људе далеко у Бићај и друга места у Албанији.Такође у то време су камиони пуни медицинске опреме и материјала из Приштине, Ђаковице и Призрена пребацивани у Албанију. Одвели су читаву једну групу заробљених (живих) људи из Призрена, преко границе на Врмици, и то главним путем. Друга група је пребачена преко планине Паштрик у Тропоју. Тамо није било нормалног пута, практично стаза једва ширине једног возила.
Мени су наредили људи из јединице Џавида Елшанија (Сведок нам је навео да је Елшани командовао 128 специјалном једидицом ОВК, чији „борци“ су носили црне униформе) да учествујем у тим транспортима. Послали су нас у Кукеш, па потом у Бићај. Тада смо наређење примили нас четворица, али тамо су били и други. У првој групи заробљеника је било између 15 до 20 људи, све мушкарци. Били су здрави и снажни, старости од двадесетих до четрдесетих година. Били су то обични српски цивили. Сељаци. Прва група је била из Зоћишта, Ораховца, Мусутишта (село код Суве Реке), Љубижде и Ратимља. Камион који смо користили је био „обичан камион“ са фрижидерским каргоом позади. Није имао никакав „ер кондишенинг“ нити вентилацију. Помислио сам да ће бити убијени, али су нам дали строга наређења да не смемо да их повредимо, и да им дамо храну и воду. Све је то било након осветничких убистава крајем Јула и почетком Августа.
Испред нас су ишла два возила да би спречила да нас било ко заустави. Али то нико није ни покушао. Седео сам до возача. До границе смо стигли брзо, за 40 минута. Али пут на Албанској страни је био лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бићај. Одвезли смо се до куће на периферији села. Тамо је била друга група Албанских мушкараца (по начину описивања овде се ради о Албанским држављанима- примедба преводиоца) који су киднаповане Србе одвели у кућу. Тамо је био један човек кога су сви ословљавали са „доктор“. Он је био албанац са Косова. „Људи“ у кући су нам поново запретили да заробљеници не смеју да се малтретирају.
Други транспорт се одиграо 4 или 5 дана касније. Тада смо имали 20 до 25 заробљених мушкараца, углавном из Ораховца или Ђаковице.
Њих смо „преузели“ усред бела дана у близини ауто-школе у Призрену. Како возите левом страном, према Албанији, ауто-школа се налази на левој страни и те заробљене мушкарце смо покупили на тој локацији. Камион је већ чекао, када сам тамо стигао. Мушкарци су били истог доба, здрави. Нисам препознао никога од њих. У камиону је било мрачно. Упутили смо се према граници, овај пут смо користили споредан друм кроз Насек преко планине Паштрик. Близу границе предали смо заробљене мушкарце другој групи која их је одвезла у Албанију, у Тропоје.
Након тога, нису ме више користили за транспорте, али ја сам сазнао од других да су ти „транспорти“ настављени, бар до краја 1999. Трудили су се да не користе сувише дуго исту групу људи из ОВК за транспорте са Косова.
Сведок нам је казао да је касније посетио илегални затвор близу Кукеша где су били заточени други Срби. Тада му је речено од стране претпостављених да се неки од заробљеника пребацују у централну Албанију. Тада је сазнао да се од заробљеника узимају лабораторијски узорци мокраће и крви. Тада му је више „нижих оперативаца“ казало да користе Србе за органе и да су екстракције (читај касапљење) обављане негде у централној Албанији.

СВЕДОК #3

Овај човек није желео да буде специфичан у опису своје удела у транспорту Срба у Албанију, али је навео да је као возач и стражар био послат најмање три пута у област Бурела у 1999 и 2000, где су држани заточени Срби у Албанији. Сведок је описао један „излет“ где је возио претпостављеног оперативца ОВК до куће јужно од Бурела. Његов претпостављени је там надзирао закопавање и премештање људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских лешева закопано на малом гробљу на око један километар од те куће. Сведок је идентификовао тог оперативца ОВК као Бесима Вокшија. Показали смо сведоку 10 различитих кућа из различитих делова Албаније, и он је без потешкоћа идентификовао инкриминисану кућу као и други сведоци пре њега. Чак је навео да је инкриминисана кућа, која је на фотографији офарбана у бело, пре тога била жуте боје.
У НАСТАВКУ СЛЕДИ ПРЕВОД РУКОПИСА- ПОРУКЕ КОЈА ЈЕ ПРЕТХОДИЛА ТОПОГРАФСКОЈ МАПИ, НА КОЈОЈ СУ УБЕЛЕЖЕНЕ ИНКРИМИНИСАНЕ ЛОКАЦИЈЕ СА ПРЕЦИЗНИМ КООРДИНАТАМА.
ПРВО ИДЕ ПРЕВОД, И У НАСТАВКУ „ИМИЏ“ МАПЕ:
„Писмо албанском официру за везу
                        Прослеђена информација (некоме- нечитко)
            У Тирани“
„….највероватније (нечитак део), ДОЈ (иницијали)
            Ће се придружити у истрази, што је добро“
„Биће обезбеђена подршка“
У нечитком делу се наводи да су нека лица која су осуђена, предата Албанији.
„Есктрадиција: Бегунци- још није постигнут договор о екстрадицији.“
„Та ствар је лично презентована Л.П.В.
                        П.Ф.Ц. треба да дискутује те ствари у Тирани“
Клинт:
„Као што видите, неке од ових описа је тешко пратити. Биће кључно за нашег иследника да тај материјал проучава тесно са мапом.
Морам да нађем начин да ти доставим детаље са локације #3. Наш иследник сада вероватно има и друге локације.
Сведок „Н“ поседује лично знање о неколико испорука у Албанију. Он је био возач.
Локација #1: Тропоје. Масовне гробнице (више њих). Траспорт се одиграо око 2-ог Августа, 1999. Тела су довежена из области Пећи.
Како возиш из Тропоја, отприлике један километар, или 2-3 минута вожње, скренеш десно према Хошају. Прођеш мост и наставиш ка северу. Прођеш Гостуран, настављајући према северу, и мало касније, када прођеш два извора са десне стране и пут постане стрм са кривинама продужиш према Маји и Шкелзениту. Тамо где се завршава вијугав пут, при крају, имаш тропска стабла, па наставиш вијугав пут где има нешто зимзелених стабала, али веома ретких. Сада када прођеш следећу кривину скренеш десно на шумски пут. Испред се пружа дијагонално део планине који се простире од Тропоја директно у правцу северо-запада. Важно је да возиш около високе стене, све кроз зимзелену шуму, када се ту зауставиш видећеш „понорницу“- поток који нестаје у земљи. Ту је пут веома стрм. Постоји више бочних путева са десне стране, када прођеш кривину. Мислим да скрећеш на трећи, или четврти. Али немој да будеш збуњен. Мораш да заобиђеш стену и да угледаш „понорницу“. Ако се промашио тај пут, врати се на претходни, јер само један од њих заобилази високу стену. Дакле када угледаш речицу, настави да возиш пратећи њен ток. Вози све до краја, где речица понире. Зараван се налази у средини између завршетка „понорнице“ и обронка планине на тој страни.  Са заравни ћеш угледати велике стене и путић који води између њих и обронка планине, право све до, и преко врха. Гледајући одозго са платоа угледаћеш речицу. Од те речице до масовне гробнице је ваздушна даљина око 50 метара, али када будеш возио прећи ћеш око 100  метара. Вози све до краја платоа, где почињу стене. То је локација. Настави колико год можеш са возилом до краја путића и онда си на правом месту. Ту почни ископавања. Када смо ми били тамо видели смо мало жбуње на платоу. Та локација је отприлике на 1600 то 1700 м надморске висине (тако је бар према нашој мапи).“
Локација #2, Кукеш:
„Ту су довожена тела из области Суве Реке. „Н“ је видео тела умотана у сиву војничку ћебад. Углавном су били мушкарци, неколико жена. Тела су била утоварена и посута „капорит“ прашком да сузбију смрад. Ти вози до Кукеша, онда скрени јужно до села Нанга, пре Бићаја. После скрени лево до Маје и Гјалице. Немој да идеш у Бићај. Пут је прилично раван, али убрзо постаје веома стрм. Ми смо се возили кроз шуму- шумским путем, који на местима није био лош. Ту има веома високих стабала. Сведок је уз пут описивао заробљенички логор који је претходно био лоциран на другој страни планине у близини извора речице која отиче у Косово. Тај логор је био око 50 метара ниже од тог извора. Већина заробљеника у том логору су били према овом сведоку припадници МУП Србије и Војске Југославије, који су претходно држани у селу Жижа на Косову, а у Албанију су пребачени почетком Јула. Они су морали да секу дрва. У том логору се налазило око десет барака. Заробљеницима су дата албанска имена. После гласина да је локација логора компромитована, заробљеници су пребачени на другу страну планине, где је направљен већи логор, у који су довођени и други Срби у већем броју. Милири ми је казао да су неки присиљавани да раде до смрти, били су закопавани  у близини места, где је он „избацивао свој карго“. Он је такође навео да је логор постао нека врста припремне „ваздушне бање“ за оне Србе који су изабрани да буду „орган-донори“. Наставили смо да возимо кроз шуму све док нисмо угледали извор. Скренули смо са камионима десно и низбрдо неких 50 метара, где се налазило огромно сломљено „тропско“ дрво, које је обележавало улаз у шуму. Сведок каже да су овде стали на 10 метара од тог сломљеног стабла, зато што је било сувише стрмо, и да су потом носили српске лешеве низ падину у шуму. Тамо их је чекао Енвер Цоколи из обавештајне службе (ШИК). Било је ископано 15 великих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало им је сат и по да заврше посао. Место је било удаљено и и подсећало на Авганистан, једино је овде било дрвећа. Јаме-гробнице су биле сакривене иза обода шуме, улазећи у шуму од 2 до 15 метара дубоко, у правој линији. Јаме су биле доста плитке, тако да се поред земље на њих набацивали лишће и сломљене гране. Приметио сам у околини тог логора жбунове дивљих јагода.“
Локација #3, Фуше-Круја:
„Не поседујем никакве забелешке о овој локацији, и доставићу вам их касније“ (приложена је мапа)“
Напомена преводиоца:
Следи преписка(УНМИК) између „Хозеа“, и претпостављам горе споменутог „Клинта“, са којим почиње ова секција извештаја. Преписка је означена као „веома поверљива“-
„Хозе:
 Напуштам Сан Франциско, по распореду, у понедељак,16 Јуна. Тако да ћу стићи у Подгорицу у среду ујутро. Имам намеру да одем са мојим иследником на локацију код Бурела, да би обележио ГПС координате, и надам се, да ћу идентификовати и другу локације у близини инкриминисане куће. Такође се надам да ћу самаризовати ствари са „З“, па ћу потом да наставим на Косово, вероватно до недеље. Из Београда ћу наставити до Париза, и потом до Америке, у петак, 27 Јуна.
Ово пишем, да би ти укратко изложио доказе које смо скупили у задњих годину дана, а који се тичу судбине несталих Срба и других који су киднаповани или „нестали“ на Косову и у Албанији.
Наравно, комплетна слика о томе шта се прецизно десило тим људима, када и зашто, још није потпуно уобличена. Али имамо више (углавном заштићеног идентитета) сведока који су изјавили следеће:
  1. Између 50 и 300 људи су држани заточени од стране отмичара са строгим везама са ОВК, на локацијама у близини Тропоја и Кукеша(Бићаја). Ти људи су углавном били Срби са Косова. Према истим изворима, неки од заточеника су били још увек живи и заточени у Албанији све до краја лета 2000. Ова информација је базирана на основу изјава ових сведока:
Три човека (ниже рангирани припадници ОВК) су потврдили учешће у транспорту Срба са Косова у Албанију, у најмање шест различитих прилика, почевши у Јуну 1999. Два сведока су такође пребацивали мање групе заробљеника са локација у северној Албанији у дезигниране куће у близини Бурела, у централној Албанији.
Други сведок, такође обичан војник ОВК је пријавио да је видео заточене Србе на локацији у близин Тропоја, у лето 1999. Он нам је дао имена четири Срба, која сам ја већ навео у извештају.
Други обичан оперативац ОВК описао је Србе заточене у селу на косовској страни границе на путу за Тропоје. Он је изјавио, да му је по повратку у то село и септембру 1999, да су већина тих Срба пребачени у Албанију.
Један косовски албанац који је био заточен у бази ОВК у Кукешу, је изјавио да је видео тамо три српска цивила који су потом пребачени у Бурел. (Напомена преводиоца: у месту Бурел је постојао албански затвор опремљен са медицинском клиником- тај затвор је коришћен као команда ОВК и индикативно је да је Тачијев блиски сарадник лекар Др Шаип Муља ту имао своју „канцеларију“- на тој локацији у време када су Србима насилно одстрањивани унутрашњи органи боравио је и аустралијски хирург Крег Јуришевић који се са оружјем борио на страни ОВК, и који се сам хвалио  у аустралијским медијима како је рањеним Србима прекративао муке метком из ватреног оружја- веома чудне и подударајуће околности)
Један бивши виши официр ОВК такође нам је потврдио постојање илегалних затвора у северној и централној Албанији.
  1. Три сведока који су учествовали у транспорту заробљених Срба са Косова у Албанију су изјавили како су примили чудно наређење, да не смеју да повреде заробљенике, што се пре никада није дешавало. Нарочито им је скренута пажња да не смеју да ударају заробљенике у абдомен и торсо оружјем или било каквим чврстим предметима. Двојица сведока су изјавила да су по испоруци Срба у зарбољеничке логоре, они (Срби) били прегледани за модрице, да би се установило да нису физички малтретирани.
  1. Срби који су одвођени живи у Албанију су већином били мушкарци цивили старости између 25 и 50 година. Један од сведока је једном приликом видео у транспорту једну српску жену, која је са другима одведена у Бурел у централној Албанији. Други сведок и овај претходни су описали заточене, заједно са Србима, „проститутке“ из Албаније и других земаља, у логорима у централној Албанији.
  1. Три сведока су описали два албанска доктора (ја сам вам доставио њихова имена) који су били присутни у илегалним затворима у северној и централној Албанији. Њихова прецизна улога није разјашњена, али су два сведока навели да су они и најмање још један доктор Арапин прегледали заробљенике и осталима издавали наређења. Сведоци такође изјављују да су доктори вршили медицинска тестирања на заробљеницима, али кажу да нису лично присуствовали тим радњама. Два сведока су нам такође потврдила да су над заробљеницима рађена ултразвучна медицинска испитивања.
  1. Два сведока, двојица од три пратиоца на транспорту заробљених Срба, су описали вожњу заробљеника из илегалног затвора код Кукеша (Бићај) до друге локације у Бурелу. Они су детаљно описали кућу где су заточеници одвођени. Трећи сведок, виши официр ОВК нам је дао скоро идентичан опис те куће. Један од пратилаца, кога ћу овде назвати „М“ нас је навео прецизно да нађемо ту кућу, која се потпуно уклапала у овај опис. Тада смо фотографисали инкриминисану кућу и показали другом сведоку „А“ заједно са 10 других сличних кућа. „А“ је идентификовао инкриминисану кућу, као локацију где је вршио испоруке заробљених Срба крајем лета 1999, па све до краја лета 2000.
„М“ и „А“, које смо срели кроз различите изворе, и не познају један другог, су обојица изјавили да је инкриминисана кућа код Бурела била опремљена медицинском опремом, која је коришћена за екстракцију органа из тела заточених Срба. „М“ је такође изјавио да му је то потврђено и од других који су били на тој локацији, док нам је „А“ описао главну просторију у кући и снажан „болнички“ мирис, за који верује да је био анестетик.
Трећи сведок, бивши виши официр ОВК нам је описао како је та импровизована клиника, коришћењем медицинске опреме украдене из болница и клиника са Косова, успостављена у централној Албанији, да би се потом користила за екстракцију људских органа из тела заточених Срба. Ипак, тај сведок нам није потврдио тачну локацију „куће-клинике“, упркос томе што је дао добар физички опис области где се кућа налазила.
Три сведока су навела да су људски органи вожени на аеородром Ринас код Тиране, неких два сата вожње од инкриминисане куће, и потом авионом у Истанбул. Сведок „А“ је превозио људске органе на аеродром најмање једанпут, али је одбио да нам открије специфичне детаље о томе.
Ти сведоци су такође потврдили да су људски остаци закопавани иза куће и још пар локација у близини.
Сви наши сведоци су изјавили да је ова „операција“ била организована од стране средње рангираних и виших функционера ОВК. Ипак, свеге пар сведока су се усудили да именују те функционере који су били присутни када су заробљеници прикупљани на Косову. Једно од имена које се појавило је био Исмет Тара из Ораховца. Један од пратиоца је потврдио да је Тара био присутан бар у једној прилици када су Срби заробљавани и пребацивани у Албанију. На крају крајева, било је доста других сведока који су именовали скоро све оне који су учествовали  у овој „операцији“.
  1. Три сведока су потврдили да су видели медицинска документа са здравственим детаљима неколико заробљеника. Један сведок, виши официр ОВК  је потврдио да су ти документи били кључни у „трговини органима“ и да су коришћени да би се парирали „донори“ са клијентима-пацијентима ван земље.
  1. Три сведока су такође описали како су лешеви Срба пребацивани са Косова у Албанију, да би се сакрили докази о убијању цивила. Један од тих сведока је лично учествовао у тим радњама.“
„КРАЈ ШИФРОВАНЕ ПОРУКЕ“
Сведок „Н“
„Ја сам обавио три испоруке. Прву 20 Јула, онда 23 Јула и задња је била 2 или 3 Август.
Преподне 20 Јула сам се нашао у близини Клине, која је удаљена 30км од Пећи. Тамо сам се јавио мом претпостављеном Петриту Агушолију. ПА ми је казао да се он распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао. Та група ми је била позната од раније као веома опасна, и били су познати по убиству Срба у Пашином селу. У то време у Клини више нису постојали Срби. Речено ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена. Он ми је казао да само урадим све што ми се каже, да држим моја уста затворена и да по завршетку заборавим све шта сам радио, и да ћу једино тако моћи да доживим „дубоку старост“. Задужили су ме са старим и прашњавим СААБ-ом. Замрзивач-карго позади није радио. Возио сам од Пећи до Призрена око 80км. Вожња је трајала око сат и по. ПА је био једини сам мном у камиону. По доласку у Призрен казао ми је се упутим ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав, и 1км после Љутоглава смо сишли с пута. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Километар после Љутоглава сам скренуо десно. Са десне стране се налазила кућа са три спрата, ту сам скренуо десно и наставио неких 100 до 200 метара. Ту сам угледао 30 заробљених Срба, међу њима једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно били изложени дугом маршу. Били су прашњави и прљави, неки су били крвави. Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само заменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова. Био је око 40. Шилово се налази код Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са истим презименом Костић из Ратимља. Натерали су их да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит се изашао у Призрену. Двојица припадника ОВК су били са мном у кабини сво време. Били су у цивилу. Имали смо „дискретну“ пратњу у „голфу2“ у коме су била четворица припадника ОВК. Петрит је био обучен као цивил. Један од пратилаца ОВК у кабини је био веома непријатан. Питао сам за одредиште. Наредио ми је да ућутим и да возим. Одвезли смо се до Кукеша. Требало ми је сат и по да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћали назад, и пуно камиона је ишло у оба правца. Али како сам напуштао Призрен морао сам да се зауставим, имали смо проблем са једном гумом.
Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње. Иза њих је полако ишао Пицгауер џип са припадницима ОВК унутра. Четири или пет војника ОВК је корачало полако заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу, и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен.
23 Јул, 9-10 сати преподне
Поново са двојицом истих припадника ОВК у камиону. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од прошле локације на путу за Суву Реку. Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на неки сеоски пут. Тамо нас је чекао озлоглашени „генг“ Исмета Таре, из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком „Капорит“ који је коришћен за дезинфекцију и пригушивање „мириса“. Затим истом рутом до Кукеша. Око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из „ШИК-а“. Он је све до1991 био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК(шиптарска обавештајна служба) у време Берише. Пратиоци из „голфа2“ су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице. Тамо је било већ 15 ископаних већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је овде било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена см продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили са њим.
Непријатни сувозач из ОВК, у време када смо убацивали српске лешеве у камион код Суве Реке, ми је казао: „Добро погледај ове. Мој брат је завршио у Трепчи.“ Након повратка из Албаније, непријатни сувозач ми је рекао да ћемо остати у контакту.
2 или 3 Август
„Било је око 10 или  11 сати преподне. Нисам сигуран. У сваком случају знам да је било пре поднева. Назвао је „непријатни сувозач“. Не знам одакле је он, али сам сигуран  да није из Пећи. Казао ми је да имамо „товар“ за транспорт. Стигао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био стари камион мерцедес са фрижидер-каргом. Био је већ „натоварен“ са ланцима и катанцима на задњим вратима. Исти тим нас је пратио у „голфу2“, и иста два типа у кабини. Овај пут сам возио до Морине, па потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша. Иста процедура као и пре. Све је било добро организовано. Гробови већ ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била вишље у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три типа. Овај пут нисам знао колико је тела закопано. Сво време сам седео у кабини. Особа из ШИК-а (задужен за сакривање српских лешева) овај пут, локални мафијаш из Дибре или Пешкопија(исто место), није био на локацији, али знам да је то био Самури Амре. То знам сигурно, јер смо обавили седам „испорука“ заједно у Албанију.
„Н“ нам је казао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат. Питао сам га како је знао имена људи из ШИК-а. Каже да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују кадровима из ШИК-а, и да је чуо да тренутни шеф  ШИК-а Фатош Клоши није имао појма о овим операцијама.
„П“ и „Ц“
„Према „П“, а ја верујем да му се може веровати, ништа не може да се деси у јужном Косову без одобрења Пећког и Призренског клана, ништа што је у вези са организованим криминалом (наркотици, цигарете, оружје, „прање новца“ итд).
Према „П“, Даут Харадинај и Наим Маљоку су били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија поделе се простирала од Метохијске котлине до Малишева. Он је казао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Он је финансирао и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио  наркотицима. У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја. Локални вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ђељај из самог Призрена. У Урошевцу је био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ са заробљеним Србима из своје области. „П“ није могао да се сети његовог презимена. Он нам је казао да је ОВК из његове зоне „куповала“ Србе из северних општина такође.
Даут Харадинај имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998. „П“ је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом. Чак и у време бомбардовања неки заробљени Срби су довођени тамо, али су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата. Као што су нам и други сведоци изјавили, „П“ нам је такође казао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од  освете над Србима почетком Јула 1999- У другу руку одмах су почели да организују киднаповања Срба и њихове депортације у северну Албанију. Наставили су и даље са егзекуцијама и осветама над Србима, али је то сада било под бољом „контролом“. Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер.
У области Призрена, Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у „хватању“ живих Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама. „Ц“ нам је потврдио ово исто- казао је да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, и је да први пут убио у својој раној младости. Убио је и доста српских полицајаца, пре ескалације рата, и много више српских цивила, такође и албанце који су били осумњичени за сарадњу са српским властима. Био је бескрупулозан и побио је чак неке своје блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних свега пар хиљада долара. „П“ нам је казао да су Џавид и Даут Харадинај били веома блиски. Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, и такође је организовао два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја- то је наша друга локација, где нам је „Н“ казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. „Ц“ нам је потврдио да је Елшани организовао „смештај“ за Србе и набављао храну из Албаније. Елшани је тесно сарађивао  са клановима Кастрати и Ђељај из Призрена.
Ислам Кастрати је власник ресторана „Скендербег“ у Душанову. Ислам је бивши полицајац при српскм МУП-у. Он је вођа клана. „Ц“ нам је изјавио да нико није могао да отвори било који бизнис у региону Призрена без његовог благослва. Други чланови тог клана су Даут, познат као Даћи, који је према „П“ и „Ц“ сексуални манијак, потом Фадиљ који је тежак пијанац и често борави у Елбасану у Албанији, Ређеп и пар осталих, чијих имена „П“ није могао да се сети. Они су у одличним односима са Рамушем и Даутом Харадинајем.
Други Ђељај клан је близак са Исламом. Шићури Ђељај је тренер фудбалског тима „Лирија“ и власник ресторана „Млини“ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Његов брат се зове Феим. Према „Ц“ и „П“, Шићури је веома интелегентан и понаша се као Исламов ађутант. У стварности он је Исламов мозак.
Интересантно је да су све ти кланови Елшани, Ђељај и Кастрати пореклом из истог племена из северне Албаније. Име тог племена је Љума. Кастратијеви и Ђељаји су у крвном сродству, док Елшани са њима није у директном сродству, али је пореклом из истог племена, и он са ова друга два клана одржава одличне односе већ деценијама. Сва три клана су тешко упетљана у илегален послове наркотика, проституције, „рекетирања“, уцена идр.
„П“ ми је такође навео нека друга имена везана за сличе „бизнис активности“. Споменуо је извесног ОВК Даута Лауша из Суве Реке који је учествовао у киднаповању Срба.
Овде такође  мора да се наведе, да ми је „П“ казао да је половина клана Харадинаја и Маљоку живе на другој страни границе у области Тропоје. Даут у Рамуш, али посебно Даут, имају веома добре везе са Блиским Истоком и Турском. Многи исламски фундаменталисти су се управо придружили ОВК у базама Тропоје и Кукеш, пре и и току рата.
„П“ ми је казао да су многи заробљени Срби били присиљени да раде на једној фарми, у време када је он боравио тамо. Он ми је такође казао су имали наређење да уклањану српске лешеве са специфичних локација, и да их пребаце у Албанију да би се прикрили докази. У јесен 1999 ОВК је почела да користи много више планинске стазе и путеве, као и корита река да би пребацивали српске лешеве или заробљенике у Албанију, зато што је постало теже и ризичније прелазити границу нормалним путем.
„Ц“ је коначно директно именовао једну особу укључену у трговину људским органима: Алију Љујаја из Елбасана, који је био истом „бизнису“ и имао добре везе у Турској и још неким блискоисточним земљама. Он је „њима“ доносио новац који је добијао за продате органе. Ко су то „они“, упитао сам га? Па, Џавид… и неколико других. Тај Џавид нема душу, и није ме брига да вам одам његово име у вези овог „бизниса“.
Потом смо упитали „П“ нешто више о Алији Љујају. Он је одмах одговорио да га је лично познавао, и да је он рођак Ислама Кастратија и Шићури Ђељаја, као и одличан друг Даута Харадинаја.
„П“ ми је казао да су користили пуно „регрута“ после рата да обављају прљаве послове за ОВК, попут ископавања и преноса лешева у Албанију, а неке су присиљавали да убијају Србе и албанске дезертере, и плус многи су претходно дуговали новац „за заштиту“, те су на овај начин били присиљени да исплате дуг за „албанску ствар“. „На тај начин су сви били на неки начин умешани у прљаве послове, и након тога за њих није више било излаза.“
„Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензиван активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! Дан пре „операције“ су одвођени у Фуше-Крује, или боље речено на оближњи „ранч“, источно од вароши. Након што би из њих „повадили све што је вредело“, били су „бачени“ тамо. Дакле, све те масовне гробнице тамо су на приватном земљишту. Он нам је такође споменуо да је у близини вароши било неко гробље, али без више детаља. Коначно нам је потврдио да је Елшани био дубоко умешан у тај „бизнис“. Када сам га упитао за Ђељаје и Кастратије, он је одговорио „До ђавола , срање…. Логистика,… Назваћу вас поново касније.“
„Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили(касапили их живе- примедба преводиоца)! Тада је било важно направити продор на „тржишту“. Касније су постали много „успешнији“ и зарађивали су до 45,000 америчких долара по жртви. Највећа испорука у иностранство је била, када су одједном искасапили пет Срба, и потом њихове делове тела директно пребацили на аеродром. Он нам је казао да су тада „зарадили“ читаво богатство. Друге „испоруке“ су углавном биле након „комадања“ два или три Срба одједном.  Он нам је казао да је Даут Харадинај долазио више пута у Тирану да би се уверио како иде „бизнис“, и да се једном приликом посвађао са једном „породицом“ из Фуше-Крује, али се све напрасно „утишало“. Он нам  је казао да је Рамуш такође долазио у Тирану више пута. Адис није могао ништа да нам потврди о директном умешаности у овај „бизнис“, али је нагласио да је он то морао да зна, пошто је све препустио свом брату Дауту. Такође нам је рекао да је у саму трговину органима била укључена мања група људи. Локални команданти ОВК су имали обавезу да своје заробљенике изруче Елшанију и Дауту Харадинају, док возачи и пратиоци транспорта нису добијали скоро ништа у новцу.
Он ми је казао такође да испоручивали људске органе редовно између понедељка и среде- на комерцијалним летовима за Истанбул. Он је такође рекао да је капацитет тих путничких авиона био 70-80 путника. „Б“ нам је потврдио редовну испоруку на јутарњем лету, понедељком за Истанбул. Није много причао о другим детаљима, осим што је додао да су „операције“(комадање Срба) биле такође рађене у Бурелу, који је на око два сата вожње од аеродрома, и да је постојао заробљенички логор за Србе у Круји у централној Албанији, где су они „чекали“ на „операцију“ у Фуше-Крује „клиници“.
„Ц“ ми је казао да на аеродрому Ринас нису имали никаквих проблема. Запошљенима на аеродрому су даване паре да „зажмуре“, иста прича на аеродрому Истанбул.
Овде је важно напоменути да су Фуше-Крују комплетно колонизовали људи из Бајрам Цура и Тропоја у време комунизма, и да је то веома опасно место. Како знамо да су Харадинаји породично повезани са Бајрам Цуром и Тропојом, онда можемо слободно да сугеришемо да такође имају добре односе са њиховим рођацима у Фуше-Крује, као и са власницима земље и фарми које су користили за овај прљави „бизнис“.
„Б“ се придружио ОВК у Септембру 1998. Живи у предграђу Призрена.
Прва „испорука“
Каже да је 2-ог јула примио наређење од свог команданта да оде из Суве Реке у Урошевац са још једним војником (возачем) и преда неке документе једном високом официру ОВК, и да након тога изврши свако наређење које евентуално добије. Било је десет сати преподне. Када су стигли нашли су човека за везу који им је казао да сачекају. Чекали су у некој кући до два поподне, ту су им дали и ручак, потом им је речено да се одвезу до Талиноваца и тамо покупе још једног војника ОВК(ми ћемо га овде називати „трећи тип“) на излазу из Урошевца. Возили су се у белом волскваген комбију. Дакле ту су покупили тог типа, „Б“ га је пре тога сретао пар пута у Приштини.
Одвезли су се до Талиноваца, где су продужили још 100м према северу, ту су ушли у кућу у чијем подруму је ОВК држала 5 заробљених Срба. Тамо је видео два старија човека, преко 60 година старости, и два млађа између 20 и 30 година старости. Били су прљави и раскрвављених глава. Један од њих је на себи имао војничку кошуљу. Тамо је била и једна жена, старија од 50 година. „Трећи тип“ их  је псовао, и претио тим Србима, да ће сада морати да „плате“ за све што су урадили албанцима. Зграбио је једног старијег човека и питао га где му је син. Старији човек је ћутао, и он га је снажно ударио песницом, тако да је пао. Затим се загледао у млађе Србе и потом их извео напоље. Ставио им је лисице на руке и укрцао их у комби. Потом су се њих тројица одвезли назад у Суву Реку и тамо су преноћили. Веома рано, следећег јутра, друга ОВК патрола је привела још једног Србина. „Трећи тип“ је разговарао са њима, дао им неко паковање, и затим преузео заробљеног Србина. Било је око шест ујутро.
„Б“ им је донео доручак. Каже да је био изненађен да је храна за заробљеника била тако обилна. Око 6:30, заједно са „трећим типом“ је дошао још један албанац обучен у цивил (доктор). Он је наредио Србима да скину кошуље и онда их упитао да ли су ударани са моткама или пендрецима, или слично. Срби који су покупљени у Талиновцима кажу да су примили више удараца у главу, и да је то било све. Наређено им је да се обуку и око седам су послати у Призрен. „Б“ је био веома изненађен начином на који су заробљеници били третирани. Помислио је да ће бити размењени за заробљене албанце. По доласку у Призрен направили су пола сата паузе, и потом су седморо њих продужили према граници. Тада су им ставили „траке“ на уста, већ су били везани лисицама, и наређено им је да ћуте, или ће бити устрељени на лицу места. Прошли су границу без проблема, трубнули су немачким војницима, и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама који су се враћали. Одвезли су се до Кукеша прво и тамо су покупили још једног албанца, који је сишао у Бићају, јужно од Кукеша. Такође су, „четврти тип“ обучен у цивилно одело и „трећи тип“ из Урошевца, напустили возило у Бићају. Тамо су укрцали два друга албанца- касније је испало да је један од њих арап из Египта. Одвезли су скроз доле до Бурела у централној Албанији, где су „испоручили“ Србе.
Требало име је цео дан да тамо стигну, јер је пут био веома лош. Типови које су покупили нису били причљиви. Један од њих је задњих пет година живео у Турској, и он је проговори пар речи када им је казао где да возе. Касније када сам разговарао са „Б“ он ми је казао да се осећао веома непријатно у друштву та два типа. Они нису дозволили њему и другом возачу да уопште разговарају, и наредили им у току вожње да се зауставе два пута, да би могли да размотају тепихе и моле се алаху. Он нам је казао, да је касније чуо од „трећег типа“  да је други „верски фанатик“ био египћанин.
Друга „испорука“
Следећи дан су се вратили на Косово и одмарали до 14 Јула. Онда су се „Б“ и његов „колега“ одвезли до Грековаца, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле је он отишао у друго село по имену Дубрава, онда назад у Грековце, и онда источно од Грековца у близини два манастира где су покупили три Срба, на обали реке Душнице. Касније, када су били на путу за Призрен покупили су још два српска заробљеника од једне јединице ОВК. У ствари један од њих је био муслиман српског порекла. Није ми казао како је то знао. Та двојица су били ужасно претучени, и казао ми је да је касније приметио да је под у комбију био прекривен њиховом крвљу. Тада су имали још два војника ОВК у пратњи у комбију, и у то време са њима у конвоју је ишао мали камион. Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу једног локалног албанца, а из малог камиона који је возио иза њих су извели још 6 Срба. Сви су били затворени у исту кућу. Са њима је била једна циганска девојчица и једна старија жена. Циганску девојчицу су извели негде ту ноћ. Чуо је да су је војници ОВК силовали. После тога никада је више није видео. Следеће јутро су покупили три Срба из групе која је доведена претходни дан.
Тог јутра је у Тусус дошао „трећи тип“ који је учестовао у претходном транспорту и из групе издвојио млађе Србе који су добро изгледали. Потом су се сви, три албанца и три српска заробљеника, одвезли до Кукеша, где су се срели поново са турчином-албанцем, овај пут је био сам. „Б“ нам каже да га је „трећи тип“ ословио са „здраво Махмут, а овај му је одговорио „салам алејкум“ или нешто слично на арапском. Махмут нам је пребацио што каснимо, и да би било боље да се држимо договора, јер авион не може да чека на нас. Овај пут смо се одвезли скроз до Фуше-Крује. Стигли смо касно ноћу. Пут је био ужасан. Објасним нам је да је возио до ранча у близини вароши. После нам је у разговору казао да су тамо нашли 4 арапина и два албанца „унутра“, који су дошли такође са севера, из Бајрам Цурија. Два арапина су били у униформама ОВК. Казао нам је да је у кући био ужасан смрад, и да су свуда по зидовима биле исписане молитве из Курана. Затворили су Србе у једну собу. Следеће јутро „Б“, његов колега возач, и „трећи тип“ су се вратили назад на Косово. Приликом повратка „трећи тип“ их је упозорио да о свему држе затворена уста, и да ће бити добро награђени. Он им је објаснио да су рат и хаотични вакум који је настао по завршетку рата били изванредна ситуација за „бизнис“, и да већ имају исувише пуно „поруџбина“,  и да им је Махмут био од велике помоћи у убеђивању „клијената“ да они нису преваранти. „Трећи тип“ је углавном сво време разговарао са сувозачем од „Б“. Он је додао да „их“ ни он сам не воли, али да плаћају добро. Питао сам га кога „њих“, и „Б“ ми је одговорио: „Клијенте“.
Трећа „испорука“
После овог имали су паузу од три дана. У међувремену друга група ОВК је узела његов комби и обавили су једну вожњу до Кукеша, да би се вратили истог дана. Онда 18-ог Јула „Б“ је обавио још једну „испоруку“- Покупили су три српска заробљеника у Сувој Реци, рано ујутро. „Трећи тип“ им се придружио пре неко време пре границе у другом комбију, а потом је прешао у „Б“-ијев комби. Удругом комбију су такође била два српска заробљеника. Све заједно су их одвезли у Бићај где су их испоручили локалном „човеку“ који је радио за „један чувени клан“. Вратили су се у Призрен истог дана.
Након тога „Б“ је био „на допусту“ до 19-0г Августа, док је његов колега возач урадио неколико „испорука“ са друге две групе ОВК. Онда 19-ог Августа, његов колега возач и „трећи тип“ су га звали да им се поново придружи. Прво су се одвезли до Ландовице, а потом до Пиране где су се зауставили у близини Дрини и реке Барде. Ту су преузели 10 до 12 заробљених Срба и украцали их у камион, овај пут је то био црвено-прашњав „волво“ камион. Потом су између Пиране и Ландовиција покупили још 6 или 7 заробљених Срба. „Трећи тип“ им је објаснио да је овако лакше да их све покупе на гомили и пребаце одједном у Албанију, јер њихов „посао“ постаје све осетљивији, и да је боље да се не „коцкају“ са КФОР-ом и осталим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш исти дан и преспавали су на оближњем сеоском газдинству, где су већ држали пет српских заробљеника. Следеће јутро, „трећи тип“ и колега возач су продужили до Бурела са 4 српска заробљеника у комбију, док су остали остали у области Кукеша. Овог пута су отишли у други крај Бурела, у једну кућу која је изнутра изгледала као мала медицинска клиника. Кућа је имала само огромно приземље, и изгледала је као да је пре служила као ресторан. „Трећи тип“ је казао да се већина људских органа испоручују на Блиски Исток, посебно у Дамаскус, „то је Сирија“- објаснио је он. Потом су поново испоручили заробљене Србе локалним наоружаним људима, тамо је „Б“ уочио једног мушкарца тамне коже и са брадом, који је вероватно био арапин. „Б“ и друга двојица су провели ноћ у другом крају Бурела и следећи дан су отишли у Тирану, где је „трећи тип“ посетио Махмута и арапина кога је „Б“ видео током прве посете. Он није присуствовао састанку. Остали су следећи дан у Тирани, а потом назад на Косово, и то је било све.
„Б“-еов колега возач му је казао да је он у оквиру других група ОВК пребацио око 60 српских заробљеника у Албанију, али да је само половина њих „коришћена“ за трговину органима. Додао је да су неки од њих били подвргнути медицинским прегледима и тестирањима у Кукешу и Бићају, али није обезбедио детаље. Питао сам га да ли су од Срба узимани узорци крви или неки други узорци, али он ми није дао одговор на то питање. Његов колега возач очигледно није био задовољан са новцем којим су их плаћали. Он је изјавио да су Махмут и његови пријатељи, „трећи тип“, високи званичници ОВК и албански гангстери, зарадили читаво богатство, док су њима давали „мрвице хлеба“. Колега возач је исмејавао Махмутијеву причу да су имали високе трошкове због тога што су морали да „унајмљују авион“ итд. Махмут им је такође казао да људски органи не могу да „трају заувек“ у фрижидеру, итд.
На крају је додао су Башким Ибрахими и Азем Хоџа били задужени на албанској страни за овај „бизнис“, и да су радили за исте „људе“ који су организовали шверц оружја за ОВК у току рата. Није хтео да именује „крупне рибе“. Такође је није рекао скоро ништа о учешћу ОВК у све ово. Само је напоменуо да су веома „важни људи“ били укључени у овај посао, и да не сме више ништа да нам каже јер се плаши за безбедност своје породице. Казао нам је да су чак и неке албанске девојчице католикиње са севера Албаније биле киднаповане, и да су уместо да буду послате у Италију да се баве проституцијом попут многих других (што је до тада била пракса), биле такође искасапљене за своје органе. После те задње „испоруке“ он није обавио више ниједан транспорст, али верује да се „бизнис“ тамо и даље наставља, али без трансфера преко границе. Око једне ствари је био апсолутно сигуран, а то је да „Атлантска ОВК бригада“ није имала ништа са овим „бизнисом“.
УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
Интерна администрација
Уједињених Нација
Косово
УНМИК
Референца: DOJ/DIR/2774/pec/03                                        12 Децембар 2003
Драги господине Сач,
У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине, везано за наше недавну дискусију.
  1. Почевши средином 1999, могуће и пре тога, између 70 и 200 српских заробљеника су насилно отети живи, и камионима и комбијима пребачени у илегалне затворе у близини северних албанских градова Кукеш-Бићај и Тропоје. Абсолутна већина тих људи су етнички Срби са Косова, киднаповани између Јуна и Октобра 1999. Ти Срби који су одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година. Почевши у Јулу 1999, према више извора, још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (24 до 100) су пребачени из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел(Burelli), неких 110км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема допремљена у ту кућу је коришћена од стране доктора да „поваде“ органе из заточеника, који су потом „умирали“. Њихова тела су закопавана у близини. Људски органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75км југозападно од Бурела) и слати авионом у иностранство. Поред етничких Срба, и други заробљеници су довођени у инкриминисану кућу, који су нам описани као жене „проститутке“. Најмање две од њих су биле из Мирдите у Албанији. Задња „испорука“  заточеника из северне Албаније у „кућу“ у близини Бурела је пријављена у пролеће или почетак лета 2000.
  1. Поред живих талаца који су одведени у Албанију, један неутврђен број лешева српских цивила су пребачени из Косова у Албанију, где су закопани на удаљеним и пустим локацијама.
  1. Ова горња информација је базирана на интервјуу са најмање осам извора, чији кредибилитет треба да буде још тестиран, сви су етнички албанци са Косова или Црне Горе, који су служили у Ослободилачкој Војсци Косова. Према тим изворима,транспорти и „хируршке операције“ су извршавани са активним учешћем или одобрењем средњих и виших званичника ОВК, као и од више доктора са Косова и из иностранства.
  1. Кућа где су се вршиле „екстракције органа“ је лоцирана 14.58км јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 Север, и 20.00.19 Исток. Кућа је смештена у засеоку Куртеши, који је лоциран шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош(Klosi). Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8.57км јужно од првог моста јужно од Бурела.
  1. Ови извори су захтевали да њихов идентите буде сакривен. Идентификовани су само бројевима:
1.      Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као обичан војник у ОВК за време рата. Сведок #1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
2.      Етнички албанац из северозападног Косова, који се придружио ОВК 1998 и служио је као обичан војник и возач. Сведок #2  тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
3.      Етнички албанац из северозападног Косова који је био возач и стражар при регионалној ОВК команди у западном Косову. Сведок #3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
4.      Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као обичан војник и возач. Сведок #4 тврди да је директно учествовао у закопавању лешева српских цивила на Косову, и да је транспортовао заробљенике са Косова у северну Албанију.
5.      Етнички албанац са Косова, које је био средње рангирани официр за логистичку подршку у ОВК, и био је близак Рамушу Харадинају. Сведок #5 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему овоме још није разјашњена.
6.      Етнички албанац из Призрена, који је од стране ОВК био оптужен за сарадњу са Србима. Био је киднапован заједно са својим братом, и био у заточеништву у логору ОВК, лоцираном у једној напуштеној фабрици у Кукешу. После рата је ослобођен и вратио се у Призрен. Он тврди да је видео заробљене српске цивиле у рукама ОВК у Кукешу.
7.      Етнички албанац са Косова, који је служио као обичан војник у ОВК. Сведок #7 тврди да има директно знање илегалних затвора у северној Албанији.
8.      Етничики албанац који је служио у ОВК под доскорашњим командантом Дринијем. Сведок #8 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
Господин Џонатан Сач
Хашки Трибунал
Шеф мисије
за Косово и Македонију
Превод: Миодраг Новаковић
(Напомена аутора-преводиоца: овај линк, као и на већини других „већих медија“ је необјашњиво „уклоњен“)
—————————————————–

ОРИГИНАЛНИ ДОКУМЕНТ- ‘CKX103″:

IZVESTAJ UNMIKA O TRGOVINI ORGANIMA NA KOSOVU(1)

———————————————

Интервју фбр уредника М. Новаковића о „трговини органима“ за Глас Русије

Advertisements

5 comments on “ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ ЗАТАШКАО ТРГОВИНУ ОРГАНИМА (УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…)

  1. Odgovor odgovornih na ovo je – ignorisanje, cekanje da stvar „legne“. Jedino to mogu.

    Ovakva dokumenta su za Wikiliks.com …

  2. OVAJ IZVESTAJ PRILOZITI ODGOVORU ZA PRIJETELJSTVO KOJI JE SASTAVLJEN U 10 TACAKA ZA FRAU ANDJELU MERKER, KLINTONOVICI I SVIM VLADAMA KOJE SU PRIZNALE TU TERORISTICKU TVOREVINU. OBEZBEDITI KOPIJE ZA BORISA TADICA I DRUGE NJEGOVE SARADNIKE DA CITAJU KADA BUDU U ZATVORU. DA IM TO BUDE JEDINA LITERATUIRA NA RASPOLAGANJU SA KOPIJAMA NJIHOVIH DOGOVORA SA KASAPINOM TACHIJEM…

  3. […] изворни превод Миодрага Новаковића ФБРепортер дорадио СРПСКИ […]

  4. ВЕКОВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ СРПСКИ ИМАМ САМО ЈЕДНУ ПОРУКУ ЗА СВЕ ВАС:

    ДАБОГДА ВАМ СЕ СЕМЕ ЗАТРЛО!

  5. После ових грозних сведочења не могу а да се не упитам докле смо ми Срби спремни да се трошимо као биолошко и национално биће у борби са свим могућим неманима која нас окружују у прошлости, садашњости и ,без икакве сумње, будућности.Бестијалност, мржња и свирепост којој смо изложени нас доводи до дилеме како се владати. Ђинђићевски прагматично, Шешељевски инатно до саможртвовања, Милошевићевски врдати до гротексе и подсмеха или да се самоукинемо или пак раселимо диљем света.Стање духа нације , како га ја скромно могу видети, је поражавајуће. Младост, у безнађу, не ради, не заснива породицу, расељава се, старији ,природно, су немоћни и на терету и сметњи, а то мало подмлатка које се рађа и живи у садашњости коју не морам да описујем осврните се око себе не чека нека нарочита будућност.
    Ваљда ћемо успети да у нашем нациналном бићу изнедримо неку памет и снагу која ће нас повести из овог брлога у којем смо се заглавили.

ВАШ КОМЕНТАР...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: