1 коментар

ЕКСКЛУЗИВНО: ИНТЕРВЈУ ФБР УРЕДНИКА М. НОВАКОВИЋА ЗА ЛИСТ „ГЕОПОЛИТИКА“ (бр.77,авг.2014)

 ЗА ГЕОПОЛИТИКУ ГОВОРИ МИОДРАГ НОВАКОВИЋ, СРПСКИ АНАЛИТИЧАР ИЗ КАНАДЕ, ОСНИВАЧ СРПСКОГ „ФЕЈСБУК РЕПОРТЕРА“, И АУТОР КЊИГЕ „(ПРО)ЗАПАДНИ ЗЛОЧИН

3 август 2014, СРБски ФБРепортер

Разговарали Слободан Ерић и Миодраг Новаковић...

10522763_10202220205058717_3254618799825904451_n

  1. Поштовани господине Новаковићу, Ваша књига (ПРО)ЗАПАДНИ ЗЛОЧИН, чије је, друго проширено издање објављено овог месеца, представља и збирку „политички некоректних“ хронологија, анализа и превода, као што сте Ви дефинисали, али и заиста једну документовану оптужницу против Запада. Највећа врлина књиге, тако се нама чини, је што она аргументовано и егзактно, потврђује континуитет западне политике, према Србима. Шта сте желели да постигнете са објављивањем књига оваквог садржаја

М.Н. Моја књига је једно аматерско, али по мени, веома добро документовано сведочанство, кратког историјског периода и бурних догађаја, са краја прошлог и почетка овог века, периода који за све „пост-петооктобарске“ српске режиме и њихове интелектуалне послушнике и данас представља табу тему…

…И не уклапа се у њихов евро-атлантски програм „промене свести“ у Срба, и прекрајања наше историје, које треба да резултира у даљу ерозију српске националне свести, и наметања осећаја колективне националне кривице, за непостојеће „геноциде“ и ратна разарања која су изазвали други етнички ентитети и њихови западни спонзори, на овим просторима 90их година. Што је евентуално резултирало у „окупаторску колонизацију“, и негирање државног суверенитета наше отаџбине…

Управо, из тих разлога сматрао сам за неопходно да све то ставим на папир, и оставим записано у овој форми, као лично (новинарско) сведочанство једног савременика данашњих бурних историјских времена…

гп1

  1. У књизи има обиље занимљивог и поучног материјала, те због традиционалног српског кратког памћења, желимо да нас подсетите на неке важне догађаје, људе и одлуке. Објасните нам на почетку нешто више о једном тајном документу који наводите у књизи „НСДД 133“ и о стратегији против „српско доминиране Југославије“. Ко је све учествовао у тој завери и са којим циљем, а уз пут нам и мало ближе осветлите лик америчког саветника Филипа Голдберга?

М.Н. Документ који је иницирао политичко/војну субверзивну стратегију против “српски доминиране Југославије” је декласификовани тајни документ под именом НСДД 133, у режији Реганове америчке администрације из 1984.

Професор М. Чосудовски је 2008, везано за НСДД133, изјавио- Да постоје докази да је Реганова администрација у сарадњи са савезницима почетком 80их одлучила да демонтира Југославију. Одлучено је да се Југославија „расчлани“ на више „ентитета“.

Чосудовски тумачи главне тезе овог тајног документа као основу за дестабилизацију југословенског модела „маркентишког социјализма“ и остваривање америчке сфере утицаја у југоисточној Европи и америчком војном присуству у бившој Југославији. То се јасно види из копираних сегмената те директиве, коју овде прилажем:

Кључну улогу у изради и примени тог документа су имали „десничарски јастребови“ америчке спољне политике, Хенри Кисинџер и Збигњев Бжежински, који су се прикључили Регановој администрацији 1984 и 1985. Ова двојица су заузели кључне позиције у Регановом председничком “Обавештајном савету за иностранство“.

1990-те у америчком „Стејт департменту“ се појављује саветник Филип Голдберг. Његов ресор су биле субверзивне акције према СР Југославији. 1994. Голдберг је задужен за операције у Босни. 1995.он постаје шеф америчког административног особља на преговорима у Дејтону. 1996.- специјални асистент заменику америчког државног секретара Стробу Талботу.

Талбот је заједно са Мадлејн Олбрајт био један од водећих архитеката рата против Србије 1999. На Хаитију се 2003. појављује Голдберг. Нова улога Фолија и Голдберга је насилна промена Аристидовог и успостављање про-америчког режима на Хаитију. 2004. Голдберг постаје шеф америчке мисије у Приштини и „официр за везу“ између УЧК и америчке администрације. 2007, амерички амбасадор у Боливији.

Голдберг и НВО „NED“ су стајали иза неуспелог атентата на председника Венецуеле Чавеза. Голдберг је након тога протеран из Боливије…

гп2

  1. Можете ли нам нешто ближе рећи о везама ОВК и Ал Каиде, везама ОВК и Хашима Тачија. Као и о учешћу ОВК у догађајима на Хаитију, што наводите у књизи а што за ширу читалачку публику представља изненађење?

М.Н. У мају 1999-те, „Вашингтон Тајмс“ је објавио неке детаље тајног извештаја Клинтонове администрације названог ‘’Link’’. Тај извештај документује везу између шиптарске терористичке УЧК и Ал Каиде уочи НАТО агресије против Србије.

У извештају се наводе конкретне везе између Хашима Тачија и Ал Каиде, као и лично учешће Осама Бин Ладена у транспорту муџахедина у Босну преко аеродрома у Тузли и луке Плоче, као и у области Тропоја у Албанији.

Такође је документoвано присуство CIA и специјалних јединица америчке и британске војске у тим камповима. Поред „Вашингтон Тајмса“, о терористичкој и криминалној активности УЧК у то време су писали војни часопис ‘’Џејн’’ и „Лондон Обзервер.

Вероватно је овде сувишно споменути опште познату информацију да је „УЧК“ 1998. од стране америчке администрације био класификован као терористичка организација.

Током 2003. на Хаитију, демократски изабран председник Аристид и његов (у народу широко прихваћен) политички покрет „Лавас“ постали су сметња америчким интересима у том делу света. Џејмс Фоли постаје амерички амбасадор на Хаитију. У исто време на Хаитију се појављује Голдберг.

Улога Фолија и Голдберга је била насилна промена Аристидовог, и успостављање про-америчког режима на Хаитију. 2004. Голдберг постаје шеф америчке мисије у Приштини и „официр за везу“ између шиптарске УЧК и америчке администрације. У исто време амерички амбасадор на Хаитију Фоли организије насилну смену Аристидовог режима.

Пошто је политички покрет „Лавас“ био исувише популаран у народу, требало га је трајно ‘’политички’’ онеспособити. То је био „посао“ за Голдберга који организује долазак три окорела УЧК терориста на Хаити у улози ‘’инструктора’’ за Специјалне полицијске јединице Они Хаићанима преносе своје ‘’богато искуство“ у ликвидацији политичких противника и терорисању цивилног становништва, стечено на КиМ.

По њиховом доласку, преко хиљаду лешева недужних цивила је освануло улицама. Сваки будући отпор је брутално сломљен…

Учешће УЧК терориста у пучу је документовано од стране локалне штампе: „Haiti Progress“ и „Flash Point “ (Нов.19,2004), али најозбиљнија оптужба о америчком учешћу у пучу је редовни хуманитарни извештај америчке,(пара-државне НВО) агенције „ USAID“, из Септембра 2004.

US soldiers from KFOR force smiling while in their background Serbian house goes up in flames KOSOVO 2004

АМЕРИЧКИ НАТО ВОЈНИЦИ ПОЗИРАЈУ ИСПРЕД „СУВЕНИРА“- ЗАПАЉЕНЕ СРПСКЕ КУЋЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, 18 МАРТА 2004…

  1. Такође нам ближе изнутра појасните улогу Запада, пре свега Америке и Немачке, у погрому Срба у марту 2004.године?

М.Н. 17. марта 2004 је организован погром над Србима на КиМ. Посебну улогу у том погрому је одиграла немачка обавештајна служба „BND“. Улога „BND“ је тада документована од стране немачке ТВ „ZDF“.

УЧК организатор тог погрома је био тзв. ‘’Командант Хоџа’’, Семадин Џезар (Ал Каида оперативац, и „BND“и „CIA“ агент). Семадин је прошао кроз разне Ал Каида муџахединске терористичке кампове у Афганистану и Чеченији. 2002. Семадин је био командант 112. УЧК муџахединске бригаде у Македонији.

О његовом значају за Американце, сведочи податак да је после сукоба са македонским снагама безбедности у пограничном селу (са Косовом) Кривеник, приликом којег је Семадинова јединица убила енглеског новинара „AP“ Керима Лотона, и ранила три америчка војника из састава КФОР – Америчка војна команда је послала 80 „паратрупера“ из 502. Батаљона ради екстракције 112 бригаде (у оквиру које је деловало 17 америчких плаћеника из „MPRI“ агенције, и пребаце их хеликоптерима на Косово.

ТВ станица „ZDF“ је известила да је „BND“, непосредно пред погром Срба, прислушкивао Семадина, и имао сазнања о планираном погрому над Србима. Као што знамо немачка влада није ништа учинила да спречи погром Срба.

гп3

  1. Индикативно је, за садашњост али и за будућност Србије, оно што је Збигњев Бжежински рекао о Србима на седници Савета за иностране односе. Можете ли нам навести и прокоментарисати речи Бжежинског?

М.Н. Збигњев Бжежински је 2007, на састанку Савета за иностране односе, изложио стратегију против Србије, коју је назвао ‘’последњим бастионом независности“ на Балкану’, коју као такву треба ‘’држати парализовану и под опсадом’’.

Овакав иступ Бжежинског био у складу са смерницама Реганове председничке директиве „НСДД133“.

  1. Чини нам се да је најважније поглавље у Вашој књизи посвећено трговини људским органима и извештају Дика Мартија. Очекује се да ће американац Клинт Вилијамсон, током наредне недеље, поднети извештај Специјалног тима о ратним злочинима ОВК. Но, суштинско је питање да ли ће Вилијамсон отворити питање судске одговорности за трговину људским органима. Ко је и како у свету прикривао и уништавао трагове о трговини људским органима?

М.Н. Нисам оптимиста да ће овај бивши високо рангирани чиновник Бушове и Обамине администрације- дакле америчке државе која је подстакла грађански рат у бившој Југославији, спровела илегалну агресију против СРЈ и дивљачко бомбардовање 1999. (на страни УЧК терориста, извести пред лице правде било коју крупнију „рибу“ из косовског владајућег клана.

Његова улога је овде по мени да заштити америчке пулене на КиМ, пре свега Тачија, Харадинаја и Чекуа. Ако пажљиво погледамо биографију Вилијамсона, схватићемо о каквом „америчком оперативцу“ се ради.

Он је 2003 године служио као високи саветник америчке окупационе администрације у Ираку.

2001 и 2002 је служио као директор одељења правде при Умнику. Добро знамо какву су „правду“ косметски Срби добијали у то време.

Вилијамсон је у периоду између 1994 и 2001 служио у Хашком трибуналу као „процесни тужилац“ у процесима против српских осуђеника. „Прославио“ се учешћем у процесу против Милошевића- процесу у коме су документована сва могућа кршења правних и моралних норми против српског председника…

…И ми сада, у случају „трговине органа“, треба да очекујемо правду од овог бившег „хашког инквизитора“?

Иначе тај исти Хашки трибунал је директно учествовао у уништењу доказа, у вези трговине органима киднапованих Срба, како су то документовали Карла Дел Понте, и ББЦ новинар Монтгомери.

  1. Такође писали сте и о плану који је открио немачки политичар Вили Вимер у чувеном писму немачком канцелару Шредеру. Да ли се тај план и у којим аспектима остварује, наравно и на жалост, на нашу штету?

М.Н. Тај план је практично остварен по свим тачкама. Косово је постало дефакто независна „држава“. СР Југославија је проглашена илегалном творевином и потом је разбијена заједница Србије и Црне Горе. Напуштен је „Вестфалијски принцип“ о неповредивости европских граница у случају „анексије“ Косова.

Зацртани програм НАТО окупације Србије је остварен када је Борис Тадић потписао са Кондолизом Рајс СОФА споразум о неограниченом америчком војном присуству (окупацији) на територији Србије- (неприхватљиве ставке за било коју суверену државу- која је својевремно унета у Рамбујевски споразум 1999 као „неприхватљива ставка“, да би се Србија увукла у рат са НАТО).

НАТО интервенција у Србији се показала као успешни пробни балон за будуће ратове ове алијансе, изван својих граница…

  1. Бавили сте и анализом докумената Викилса. Документа Викиликса откривају не само стратегију и поступке наших непријатеља, него много говоре и о нашим политичарима. Какав је Ваш закључак након анализе америчких дипломатских депеша?

М.Н. Викиликс документи нам недвосмислено документују да Србија није више суверена држава, и да су у „пост-петооктобарском“ периоду наше земље све важније одлуке досадашњих српских режима (влада) доношене у здањима водећих западних амбасада, укључујући и легална (уставна), као и кадровска решења.

Да не спомињем, како ови документи приказују, у огољеној варијанти, полтронски и бескичмени карактер наших режимских политичара…

гп4

  1. Наводите да ће Војводина бити мета у следећем нападу на српски суверенитет, као и да је план да се сви путеви и коридори између Србије и Русије прекину или ставе под потпуну контролу. Можете ли нам ближе објаснити о чему је реч?

М.Н. Ову тврдњу најбоље документује моја обрада анализе, угледног „Глобал Рисерч“ аналитичара Махди Дариуса Наземроје: „Балкански фронт: Западни преврат у Југославији и Молдавији“ (коју сам иначе превео на српски за Глобал Рисерч).

Он детаљно објашњава зашто је за НАТО кључно да „раскомада“ Србију. По њему Србија је већ у својеврсном карантину, чији национални ваздушни простор ефективно контролишу околне НАТО чланице, контролишући тако међународни ваздушни саобраћај према Србији.

Режираним референдумом о отцепљењу од СР Југославије, у Црној Гори, разбијена је заједница две братске нације, и Србија је одсечена од међународног поморског коридора…

Србији сада преостаје последњи легални међународни пловни пут којим она може да се неометано повеже са другим државама, а то је „Дунавски коридор“ .

То је главни разлог зашто се последњих година „фанатично“ ради на „косовизацији“ Војводине и њеном отцепљењу од Србије. Отцепљењем „независне“ Војводине (или њеним комадањем) трајно би се успоставила НАТО контрола над међународним Дунавским пловним путем, а Србија одсекла од „спољног света“, и тако ставила у неку врсту карантина.

  1. Како коментаришете политичко, економско и социјално стање у Србији. Шта по Вама треба чинити и какве мере Ви предлажете да Србија изађе из ове велике државотворне кризе?

М.Н. Најједноставнији одговор на Ваше питање јесте да Србија мора да почне да делује као независна држава, која ће у спољној и унутрашњј политици пре свега да се води властитим интересима, а не интересима (и законима) недобронамерне Евроунијске конфедерације, којој чак ни не припада; Као држава која ће да води одговорну националну и независну економску политику, а према другим државама стриктну политику реципротитета.

Наравно мени је јасно да је тако нешто неоствариво са текућим „западно-инсталираним“ српским режимом, и из тог разлога стално наглашавам потребу уједињења наше патриотске опозиције. У последње време је дошло до уједињења једног дела опозиције, али то није довољно.

Нама је данас потребан „монолитни“ опозициони фронт. Сматрам да би ту кључну улогу могле да одиграју неке најстарије српске националне институције, попут СПЦ и САНУ- али као што нам је познато и те инстутуције су великим делом данас корумпиране, и ако унутар њих не дође, до неких радикалних промена, бојим се да нам се црно пише.

Онда нам једино преостаје да се надамо, да ће ова земља у блиској будућности изнедрити неке нове генерације, политички неискварених, српских родољуба…

гп5

  1. Са групом пријатеља уређујете интернет издање ФБ Репортер. Шта Вас је мотивисало да покренете једно овакво издање на друштвеним мрежама. Какве су реакције читалаца и да ли сте задовољни информативним учинком ФБ Репортера?

М.Н. Ја сам се укључио у алтернативни медијски рад као аутор и преводилац средином 2000их, објављујући своје радове на више патриотских сајтова.

У почетку нисам имао намеру да се бавим медијским радом као уредник једног интернет портала, и до данашњих дана моја омиљена „делатност“ је остала- писање, зато сам уређивање ФБР портала препустио својим пријатељицама и редакцијским сарадницама, новинарки Биљи Диковић, и професорки Мири Радосављевић, које тај посао одлично обављају.

2010. сам основао наменску (бројчано малу) Фејсбук групу„Разбијмо режимски медијски мрак- Постанимо сви Фејсбук репортери“, са једним јединим циљем- „разбијања медијског мрака“ у Србији. Идеја је добро прихваћена, и за кратко време у тој групи смо окупили, поред „обичних“ српских родољуба, и неке веома стручне људе, ауторе, преводиоце, интелектуалце и јавне личности.

Идеја је била да чланови групе, према својим могућностима ураде аматерске (или стручне) медијске прилоге о важним, али режимски цензурисаним или игнорисаним догађајима, из својих средина.

Истовремено сам покренуо интернет портал (у функцији рада те наше ФБ групе) који је и адекватно именован: „СРБски ФБРепортер“ (www.facebookreporter.org).

Све у свему,задовољни смо досадашњим учинком. и нашим продором на алтернативно „медијско тржиште“. Верујем да смо иза нас оставили уникатни „медијски печат“, ако никако друкчије, онда бар као „медијски герилци“- како нас је недавно „крстио“ члан наше редакције и велики пријатељ Александар Павић.

У реалним медијским размерама, наш портал је ипак скроман медиј, и сигурно по промету, није „меч“ водећим медијима. Ипак, наша читаност је у сталном порасту (нпр. у мају ове године смо забележили преко 670,000 посета) али што је најважније наши аутентични прилози се данас све више преносе на домаћим интернет медијима, али и на неким реномираним страним порталима.

Наравно коначни суд о свему овоме треба препустити другима, и историји…

———-

„Геополитика“ бр. 77, август 2014, Београд

 

Korice doradjena verzija 5jul2014

ДА БИСТЕ НАРУЧИЛИ КЊИГУ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА КЛИКНИТЕ НА ОВУ СЛИКУ... ТАКОЂЕ ЈЕ ДОСТУПНА БЕСПЛАТНА ЕЛЕКТРОНСКА ВЕРЗИЈА КЊИГЕ НА „СКБРИД“-У: http://www.scribd.com/doc/220897022/%D0%9F%D0%A0%D0%9E-%D0%97%D0%90%D0%9F%D0%90%D0%94%D0%9D%D0%98-%D0%97%D0%9B%D0%9E%D0%A7%D0%98%D0%9D-%D0%9C-%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

 

Оставите коментар

Протосинђел Евтимије – O новој књизи Миодрага Новаковића (Про)Западни злочин

otac-evtimije

протосинђел Евтимије, настојатељ манастира Светог Саве у Жеровници, КиМ

Бог није у сили, него у правди!
(Свети Александар Невски)

Недавно се појавила из штампе књига србског родољубивог новинара, Миодрага Новаковића, којом је јавно и смело стао на браник правде, свога народа и отачаства, истовремено постајући тужилац онима који су нам проливали и „пили крв“ у задњих 20-так година.

Они који буду читали ову књигу морају имати јак стомак да би сварили ову тешку и претешку храну. У њој је делимично описан заплет једног од најтежих периода у нашој историји, када се усамљени србски народ нашао на жестоком удару здруженог Западног злочина и геноцида, какав није виђен у новијој светској историји.

korice za drugo izdanje

Као православни хришћани имамо заповест од Бога да праштамо својим личним непријатељима и да их љубимо. Међутим, ово се не односи на непријатеље нашега народа, Цркве и отаџбине. У том смислу ова књига је јасно, аргументовано и драгоцено сведочанство о тим нашим непријатељима и бројним видовима њихове агресије и злочина којима је био (и још увек је) изложен србски народ.

Поражавајућа је чињеница да у години када славимо велики јубилеј 100 годишњице славних србских победа у Првом светском рату, видимо да Србство од тада до данас нема ни једну једину победу и да константно пропада на свим пољима и све дубље! Зашто је то тако, делимичан одговор лежи у непрекидном, подмуклом и агресивном западном настројењу и неоколонијалном делању које је у овој књизи аргументовано показано и доказано. Међутим, потпунији одговор и суштински узрок овако великих (про)Западних злочина и целовековног србског суноврата налази се у Западном отпадању а србском одступању од Бога Живог и Истинитог. Запад је потпуно отпао од извора сваког добра – Бога, отпадањем од праве вере у проклету папску јерес а обезбожени и расрбљени Срби напустили су благословени Пут својих светих и славних предака и кренули за људима без Бога и њиховим безбожним идеологијама, измишљеним и извезеним са тог и таквог Запада: комунизма, социјализма, либерализма, хуманизма, демократије, партократије, европеизма, хедонизма, глобализма, екуменизма.

Наш циљ и Пут је Пут Богочовека Христа, Пут светога Саве и честитога кнеза Лазара, који кроз веру у славно Христово васкрсење и победу над смрћу води у живот вечни у Царству небеском. Све ван тога су странпутице, које воде у вечну пропаст, како на личном, тако и на народном пољу. Додајући речцу про испред наслова Западни злочин, аутор је са правом обухватио и оне који географски не припадају Западу али су по духу и делу њихови саучесници јер су се сврстали на њихову неправедну страну, радећи за западни и свој лични интерес а на велику штету свога народа и државе. Ту мислимо на све србске издајнике и велеиздајнике али и прозападне, марионетске државице у окружењу Србије. Јасно је да ни Словенци, ни Хрвати, ни муслимани, ни Шиптари, ни „Црногорци“ не би могли да се иживљавају над Србима и Србијом да нису имали и да немају западну подршку и залеђину.

Имајући у виду прецизан и детаљан приступ и аналитику брата Миодрага, желимо да му критички укажемо на важан детаљ у вези наслова књиге. Наиме, Западни злочин је временски и географски неодређен и уопштен појам који превазилази садржај књиге. Шта више, мислимо да се нико не би смео потписати испод једног таквог наслова. Нема тог аутора, групе аутора или тих књига и библиотека које би могле да попишу а камоли обухвате и обраде тему са таквим насловом. Јер злочин западног расхристовљеног човека је највећи злочин на кугли земаљској! Зато би ваљало уз овај наслов, додати рецимо поднаслов са временским и географским оквиром, или извршити неку сличну исправку, како би наслов тачно представљао обрађене теме.

Пошто у задњих 100 година немамо србску власт и државу, о небивалим злочинима према нама проговорио је народ кроз своје достојне представнике. Попут народне дипломатије у временима када смо остајали без државе. Да није тако, камење би проговорило. Када се сведочи и исповеда истина и вера онда не смемо да ћутимо.

Цар Ирод је понудио пола царства младој Саломији а ова, наговорена од своје мајке Иродијаде, то није хтела већ је захтевала главу светог Јована Крститеља на тањиру. Зашто? Зато што Иродијада није могла да поднесе јавно изобличавање њене безаконе везе са Иродом од стране светог Јована. Тако и западни злочинци, не могу ни најмање да поднесу јавно разобличавање њихових (не)дела. Велика гордост и узнемирена савест им то не допушта. Видимо да се Запад веома осилио у вршењу некажњених злочина, широм света. Они се Бога не боје и закона не држе, али им је стало до јавног мњења, попут Иродијаде. Свети Оци уче да грех навлачи на себе маску добродетељи, због чега лопов не жели да буде назван лоповом, убица убицом, прељубник прељубником итд. Тако и они са Запада желе да буду у јавности представљени као хуманитарци и човекољупци а никако злочинци, безаконици и лопови. Зато се својски труде да ставе под своју чврсту контролу читав медијски сектор, да се ни случајно не би десило да им неко скине ту јавну маску и не појави се испод ње њихова права ругоба. Гле, докле они у томе иду, мало им је што су извршили толику агресију и злочине, него лицемерно и бестидно захтевају да их називамо пријатељима и доброчинитељима. Зар сам назив мучке НАТО агресије – Милосрдни анђео, не говори довољно о њима?

Хвала брату Миодрагу што је осветлао данашњи образ Србинов и осветлио тамна дела западних државника-злочинаца и њихових балканских штићеника у тајности припремана. Његов истинољубиви труд оставља видљив и значајан траг не само овом књигом него и целокупним радом на јавном пољу, пре свега као уредник патриотског портала СРБски ФБРепортер, чије је настројење сажето у краткој пароли – разбијмо режимски медијски мрак. Заслужио је благослов Божји и свих Срба који живе за Србију а не од Србије. Проговорио је громко у име свих савремених србских жртава и наших заједничких националних патњи, рана и понижења, као прави родољуб али и историчар, хроничар, тужитељ, преводилац, новинар истражитељ, витез.

Јасно нам је да на овакву књигу није у стању да достојно реагује данашње расрбљено Србство, коме је патриотски капацитет и домет сведен на ниво навијања за Србију на спортским такмичењима. Због тога ова књига, по речима самог аутора, треба да сачека неке нове генерације далеко достојнијих и бољих Срба од нас. У тој нади молимо се Богу, али ако се због грехова и непокајања нашег то не деси, брат Миодраг ће свакако имати „су чим изаћ’ пред Милоша“.

протосинђел Евтимије
Успеније Пресвете Богородице, 2014 КиМ

 

Kolaz2

__________

* Књига може да се купи преко интернета на следећем линку: Lulu.com
  Линк за бесплатно преузимање књиге: (Про)Западни Злочин

Повезани текстови:

(ПРО)ЗАПАДНИ ЗЛОЧИН – Промоција најновије књиге Миодрага Новаковића на радију Снага Народа

Александар Павић: Кратка рецензија зa књигу Миодрага Новаковића „(Про)Западни Злочин“

7 коментара

ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ ЗАТАШКАО „ТРГОВИНУ ОРГАНИМА“- ОРИГИНАЛНИ ДОКУМЕНТИ У НАСТАВКУ (фбр анализа и превод)

Уместо увода- Интервју аутора(преводиоца) М. Новаковића за Глас Русије на горњу тему: „Ми не желимо да будемо сечени на комаде“

Тимур Блохин, ГЛАС РУСИЈЕ
26.09.2012, 19:31
Одштампајте прилог Испричајте пријатељу Додати на блог

почка почки анатомия спирт орган

© Flickr.com/MildlyDiverting/cc-by-nc-sa 3.0

Сада када је за случај црне трансплантологије на Косову поново прикована пажња како јавности, тако и многобројних истражитељских структура, чини се важним да се вратимо ономе од чега је све почело – тајном реферату УНМИК-а који је 2004. године био представљен тадашњем Главном тужиоцу Међународног трибунала за бившу Југославију Карли дел Понте.

У документу стоји да је током 1999. године од сто до 300 становника Косова било отето, пребачено на север Албаније, између осталог у злогласну Жуту кућу, где су им радили нелегалне операције. Фотокопије овог реферата, заснованог на изјавама сведока, појавиле су се у српским медијима 2010. године, на енглеском језику. Тада  је главни уредник интернет-издања Србски ФБ Репортер Миодраг Новаковић овај извештај превео на српски и преузели су га и други патриотски сајтови, мада званични медији су игнорисали документ, као уосталом и званична лица. Сада, враћајући се том реферату, чије је многе ставове потврдио и Дик Марти, поставља се разложно питање: зашто се процес активизирао тек последњих година, зашто је била сасвим изгубљена прва половина 2000-их, пропуштено драгоцено време…

Уз љубазну дозволу господина Новаковића, објављујемо неке фрагменте:

Очевидац који је учествовао најмање у пет транспортовања заробљеника са Косова у Жуту кућу на северу Албаније сећа се:

Срби су стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор). У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога, приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли.

У мају или почетком јуна 2000. године сведок је превозио око 20 жена из Источне Европе и бивших совјетских република.

Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране.

У каквом је страху пред црним трансплантолозима живело српско становништво, сведочи сећање о томе како је Албанац возио мушкарца и жену:

Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ говорио нам је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела.

А ево како су припремали жртве „за клање“.

Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензиван активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! „Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили.

Аутор превода, истраживач случајева црне трансплантологије и главни уредник СРБског ФБРепортера Миодраг Новаковић одговорао је на питања Гласа Русије:

Господине Новаковићу, у свом чланку пишете: Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи Српски заточеници. Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу, да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел… Молим вас, објасните каква је улога међународног фактора у истрази злочина црних трансплантолога?

„У току својих истраживања ове теме прочитао сам стотине, ако не и хиљаде страница писаног материјала, из више десетина разних извора. Jедан број тих, по мени, кредибилних извора, управо и потврђује тај пасус који сте издвојили из мог чланка. Навешћу само неке:

Београдски медији: РТС, Вечерње новости, Б92, Прес и други су током 2008 објавили извештаје српских државних органа који су још током 2001 године доставили међународним органима из Унмика, Кфор-а и Хашког трибунала, прецизне информације о око 300 киднапованих Срба који су по завршетку илегалног НАТО рата против Jугославије транспортовани на север Албаније и тамо били убијани, њихови органи насилно вађени и продавани на црном тржишту широм света.

У свом интервјуу РТС-у марту 2008, тадашњи шеф координационог тима Србије за Косово, Небојша Човић је изјавио да је Карли дел Понте, тужитељки Хашког трибунала доставио детаљне мапе са локацијама на којима су држани киднаповани Срби на северу Косова и у Албанији. Ове информације су биле резултат истраге Српских истражних органа. Те наводе су потврдили и тадашњи шеф Српског истражног тима Милорад Пејчиновић, као и шеф војне службе безбедности генерал Момир Стојановић. У то време ове информације су се појавиле и на Русији данас.

Да је та информација достављена Карли дел Понте од стране Српских државних органа и да она није реаговала на њу потврдила је у свом интервјуу Франкфуртским новостима, 26 марта 2008 и бивша представница за штампу Хашког трибунала Флоренс Хартман.

(Касније је сама Карла дел Понте у интервјуу италијанској Ла стампи изјавила да се Хашко тужилаштво у свом раду руководило политичким интересима и притисцима, а не дељењем правде, и да у то време просекуција албанаца, бивших и садашњих нато савезника, није била дозвољена.)

Најдрастичнији пример такве предрасуде према Србима јесте случај из тог времена, када су Карли дел Понте достављени докази о локацијама где се налазе заточени Срби. тада је шпански контигент КФОР-а послат у Косовско село Врело да ослободи заточене Србе, али и пре него што су почели акцију ослобађања- наређено им је да се врате на почетне позиције. Наравно, након тога ти киднаповани људи су нестали без трага и гласа. Тај случај је описао израелски новинар Сет Френцман 25 новембра 2010, на сајту за Балканске студије, задужбине Лорда Бајрона.

Можда најпотресније сведочанство о игнорисању проблема несталих Срба од стране Унмика и КФОР-а је обезбедио председник удружења за откривање судбине несталих Срба са КиМ, Сима Спасић. Русија данас и други медији наводе његову изјаву како су представници Кфор-а игнорисали њихове захтеве да им се помогне у проналажењу живих или мртвих чланова породице, више од 2,000 несталих Срба, све док удружење није организовало јавне демонстрације. Спасић наводи како су га тада представници КФОР-а одвели на једну од многобројних локација масовних гробница побијених Срба и других нелбанаца.

Спасић сведочи да је међу побијеним људима видео и леш једне мале бебе. Касније је сазнао да је међу убијенима био и његов брат Милош, кога је киднаповала терористичка ОВК.“

Зашто на основу реферата УНМИК-а није било покренуто ни једно кривично дело?

„По мени, постојали су политички, али други разлози, неки чак и криминални по свом карактеру.

Непосредно пре и у току илегалног НАТО рата против СР Југославије терористичка ОВК и НАТО су били практично војни савезници, који су се борили против заједничког непријатеља – Срба. Током тог илегалног рата, и једни и други су починили ратне злочине против цивилног становништва тадашње Jугославије.

ОВК на терену дефакто у функцији НАТО пешадије- НАТО снаге са безбедне даљине, боље рећи висине, бомбардујући углавном цивилну инфраструктуру бивше Jугославије и Србије.

Након рата само су променили ознаке на униформама НАТО је постао КФОР- терористичка ОВК је постала такозвани Косовски заштитни корпус и полиција- у суштини на окупираној територији КиМ су и даље остали сепаратисти и окупатори- односно стари ратни савезници.

Дакле по мени објашњење је веома једноставно- имплицирањем ОВК у ратним злочинима против срба, НАТО (сада прерушен у КФОР и ЕУЛЕКС) би имплицирао и сам себе.

Чак и да НАТО није директно починио ратне злочине, мада сви знамо да јесте, не би могао да избегне одговорност за те страшне злочине својих Албанских савезника, јер је по међународним конвенцијама као супериорна окупациона војна власт на територији КиМ био одговоран за безбедност и имовину свих цивила, а не само Албанаца.

Ипак овде бих издвојио и неке друге разлоге:

Поред „савезничког мотива“ постојао је и други: предрасуда према Србима- пре свега добро документовани лични анимозитет тадашњег шефа УНМИК администрације Бернарда Кушнера. Најбоља илустрација његовог антисрпског сентимента је била одлука организације Доктори без граница, коју је он основао, да се из ње избаце грчки лекари, зато што су у току илегалног НАТО рата против Jугославије 1999 дошли у Србију да лече жртве НАТО и ОВК злочина. Дакле овде говоримо о господину Кушнеру, лекару који ји положио Хипократову заклетву, и који ју је на тај начин бар идиректно погазио, да не говоримо колико је то био дубоко неморалан чин.

Иначе Кушнера за предрасуду према Србима и ометање истраге у вези киднапованих срба и других неалбанаца је оптужила и бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте у својој књизи „Лов на ратне злочинце и ја“.

Карла дел Понте је у својој изјави италијанској Де ла стампи 2008 изјавила да није било дозвољено да се ови тешки злочини ОВК и албанске мафије над киднапованим неалбанцима раније обелодане, јер би то онда довело у питање проглашење Косовске независности- ова њена изјава упућује на политичке мотиве заташкавања истраге овог злочина столећа. По мени то је и био главни разлог да Швајцарско тужилаштво забрани промоцију књиге „Лов на ратне злочинце и ја“ Карле дел Понте непосредно пред проглашење независности илегалне Косовске државе, због садржаја књиге који је обелодањивао трговину органима. Наравно та забрана је касније укинута.

Да је Бернард Кушнер лично заташкао истрагу о киднапованима и трговини органа потврдила је у Хашком трибуналу, током процеса Слободану Милошевићу, и бивши судија Окружног суда у Приштини Даница Маринковић. Међутим Хашки трибунал и тужилаштво су игнорисали и ову информацију.

Према писању Вечерњих новости у мају 2008 постојао је и криминални мотив заташкавања судбине несталих Срба. Наиме српски тужилац за ратне злочине Бруно Векарић је изјавио да је он лично доставио УНМИК-у доказе о директној умешаности једног високог званичника УНМИКа у илегалну трговину органа киднапованих Срба, и да је тај инкриминисани званичник претходно учествовао у илегалној трговини људских органа у БиХ.

Иначе тај званичник УНМИКа је по професији био форензички експерт. УНМИК не само да није покренуо истрагу против овог човека, већ је истом омогућио да побегне у Jужну Америку- тврди Векарић.“

Из реферата УНМИК-а постаје јасно као прво да је у трговину органима умешана „елита“ терористичке ОВК, а као друго да многи Албанци који су сарађивали са овом војном формацијом чинили су то под притиском и често су били жртве својих сународника?

„Умешаност ОВК елите су поред известиоца Европског парламента Дика Мартија, добро документовали УНМИК и неке западне обавештајне службе, пре свега умешаност Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја. Проблем је што је албанска заједница на КиМ племенског типа, која функционише по принципу италијанске „коза ностре“. По мени на много суровији начин.

Видели сте у овом УНМИК-овом извештају да се у њему директно- односно преко његовог брата Даута, који је командовао затвореничким логорима на северу Албаније, имплицира и бивши командант ОВК Рамуш Харадинај. Он је и изведен пред Хашки трибунал, између осталог и на основу неких доказа наведених у овом УНМИК-овом извештају, да би потом услед недостатка доказа био напрасно ослобођен. А тај недостатак доказа је у ствари био „недостатак сведока“, који су сви напрасно поумирали на разне начине, или буквално нестали са лица земље. Овим примером се најбоље документује претходно цитирани „коза ностра“ карактер албанске племенске заједнице на Косову.

Известилац савета Европе Дик Марти је веома добро документовао тај мафијашки карактер ОВК елите у свом извештају, он се највише фокусирао на најкрупнију рибу, такозваног премијера, бившег ОВК команданта Хашима Тачија. Марти је веома добро документовао рад Тачијеве мафијашке организације. Проблем је што се овде не ради само о локалној албанској мафији. Косово је постало један од главних центара за дистрибуцију хероина у Европи и свету, и ту се укрштају интереси разних интернационалних мафија, укључујући и припаднике окупационих НАТО трупа, и вероватно неких корумпираних ЕУЛЕКС званичника. То је један од главних разлога зашто је извештај Дика Мартија гурнут под тепих.

Што се тиче другог питања, у праву сте један број албанаца, припадника ОВК је био присиљен на разне начине да учествују у тој мрачној операцији. Неки су били насилно регрутовани у ОВК, неки су били уцењени, углавном због материјалних дугова локалним командантима ОВК, или шефовима албанске мафије. Углавном су ти моћници били у двострукој улози- и мафијаша и лидера ОВК.

Навешћу сведочанства новинара ББС-ија Макла Монтгомерија и Ника Торпа. Мајкл Монтгомери је успео да сачува видео запис форензичких доказа из „жуте куће“ у Бурелу у Албанији.Он је 2003 и 2004 пратио УН истражни тим и том приликом разговарао са више заштишћених сведока и једном преживелом жртвом трговине органа. Верујем да данас ниједан од тих сведока није више жив, али Монтгомери је сачувао видео и аудио записе њихових веома потресних сведочанстава.

Ник Торп је интервјуисао једину преживелу жртву трговине органа, ево извода аудио транскрита изјаве те жртве- на питање Торпа како је ова албанска жртва знала- да су друге жртве које су биле убијане и мрцварене пред њом били Срби, он је изјавио- почетак цитата: Када некога муче… он запомаже на свом матерњем језику- „о мајко“…. ноћу кад је била тишина могли смо да их чујемо како плачу- за време мучења и након… завршен цитат . Ово сведочанство је публиковано 9 априла 2009 на ББЦ радију 4.

Такође у априлу 2009 ББЦ радио 4 је емитовао аудио сведочанство заштићеног сведока трговине органима, које је забележио мајкл Монтгомери- почетак цитата:

Видео сам свашта… видео сам мучене људе, заклане, пребијене шипкама. Видео сам људе којима нису дали да једу по недељу дана. Видео сам како на заробљенике стављају непробојни прслук и затим пуцају у њих да би тестирали пробојност. Видео сам како их бацају у раке, видео сам убијене људе... крај цитата.

На крају бих хтео да додам да одговор на ово ваше друго питање, односно сугестију да су неки албанци против своје воље учествовали у овим радњама, лежи у самом УНМИКовом извештају CKX103 који сам ја превео на српски у децембру 2010. Из тог извештаја се јасно види да су скоро свих осам заштићених сведока Албанаца били присиљени на разне начине да учествују у томе.

Иронично, још један тежак злочин је почињен и над њима самима и то од стране УНМИК-а и Хашког трибунала, као што знамо више скоро ни један од тих сведока данас није жив. Они су побијени или нестали због неспособности трибунала и УНМИК-а да им пружи заштиту. Какву правду онда треба да очекују Срби од тих истих органа, који нису у стању да заштите ни „заштићене“ сведоке…

Пред нашим микрофоном био је истраживач случаја црне трансплантологије и главни уредник Србског ФБ Репортера Миодраг Новаковић који је одговорао на питања Гласа Русије.

http://serbian.ruvr.ru/2012_09_26/ne-zelimo-da-budemo-seceni-na-komade/

УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

Превод: Миодраг Новаковић
29 јануар 2011
——————————————–
Допуњено оригиналним документима 21 септембра 2012
-СРБски ФБРепортер је посредством Уједињеног Равногорског Покрета (Написано је дана 05/03/2013 ) дошао до фотографија оригиналног Унмиковог извештаја- које прилажемо у наставку превода…
ДОДАТНО ОБЈАШЊЕЊЕ: ОРИГИНАЛНИ УНМИК РЕПОРТ CKX103 ЈЕ ДОШАО У ПОСЕД АУТОРА- ПРЕВОДИОЦА У ДЕЦЕМБРУ 2010, КАДА ЈЕ ЕНГЛЕСКУ ВЕРЗИЈУ ДОКУМЕНТА АУТОР „СКИНУО“ СА САЈТА ПРЕСА: IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA%20NA%20KOSOVU (30.01.2011 3:53 AM, Adobe Acrobat D  6,137 KB)- ДАКЛЕ 3 ГОДИНЕ ПРЕ НЕГО ШТО ЈЕ „ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ“ ДОШАО У ПОСЕД ИСТОГ ДОКУМЕНТА. ЈА САМ СЕ ИПАК ОДЛУЧИО ДА ПРЕЗЕНТУЈЕМ У ОВОМ ОБНОВЉЕНОМ ЧЛАНКУ „ЧЕТНИЧКУ ВЕРЗИЈУ“ ЈЕР ЈЕ НАСТАЛА КАО РЕЗУЛТА ЊИХОВОГ „ОБАВЕШТАЈНО РАДА“… (аутор-преводилац М. Новаковић)
Напомена аутора(преводиоца):
 
Аутор је у посед овог извештаја УН-а (Хашког трибунала), који документује судбину  преко 300 отетих Срба на Косову, дошао у децембру 2010 године, када је извештај посредством сајта www.press.com први пут обелодањен нашој јавности, али само у енглеској верзији, тако да је аутор урадио први превод овог документа са енглеског на српски  језик, који је потом преузет од више домаћих „патриотских“ сајтова (аутор је објавио овај извештај у целини, у својој недавно публикованој књизи „УСТАЈ БРЕ СРБИНЕ“). Упркос значају и актуелности овог документа, исти је упорно заташкаван од стране режима и режимски контролисаних главних медија, све док се није појавио у преведеној верзији на више алтернативних српских медија. Ипак и после тога овај извештај није привукао довољно, не само медијске (водећих медија), већ и званичне „пажње“, ради покретања поступка за процесуирање шиптарских ратних злочинаца и злочинаца против хуманости.
Увидом у извештај се јасно види да исти садржи све елементе за подношење кривичних пријава против извршилаца ових недела, њихових налогодаваца и помагача, али пре свега одговорних челника терористичке ОВК, чија је одговорност по принципу „командне одговорности“ непобитно утврђена у извештају. Подсећам, да се по истом принципу недавно судило целом бившем српском државном руководству, и избегавање процесуирања шиптарских злочинаца по истом принципу, би било најгрубље игнорисање универзалног принципа једнакости пред законом. Са тог аспекта закона и принципијелности српска држава је потпуно подбацила- бар када су у питању српске жртве.
 
Извештај је урађен веома професионално и непобитно документује отмице, злостављања, силовања и убиства отетих Срба, али и припадника других (углавном словенских) националности, од стране шиптарских терориста и њихових ОВК лидера. У извештају се прецизно идентификује један број жртава, места и начина извршења злочина, као и пар десетина непосредних извршилаца злочина. Такође се идентификују њихови налогодавци. Посебну тежину овом извештају, поред идентификовања једног броја умешаних руководилаца ОВК, дају и индикације о директној умешаности западних и НАТО званичника у ова тешка кривична дела, или бар њихову прећутну сагласност. Ове индиције је потврдио и документовао швајцарски тужилац Дик Марти у свом прошлогодишњем извештају Европском Савету. Са становишта доказивања свих горе наведених тешких кривичних дела- са изузећем продаје људских органа, које вероватно захтева још додатне истражне радње и форензичке доказе- овај извештај садржи практично све елементе за подношење кривичних пријава. Разлози зашто то није урађено од 2003, када је извештај комплетиран па до данашњих времена, су чисто политичке природе.

Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи Српски заточеници. Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу,  да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел и других локација у Северној Албанији…

———————————————————————

СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК

(У НАСТАВКУ СУ ИЗВОДИ ИЗ „ХРОНОЛОГИЈЕ ЗЛОЧИНА НАД КОСМЕТСКИМ СРБИМА“ АУТОРА М. НОВАКОВИЋА, КОЈИ БАЦАЈУ ДОДАТНО СВЕТЛО  НА ОВАЈ СЛУЧАЈ)

НОВИНАР МОНТГОМЕРИ САЧУВАО КОПИЈЕ ДОКАЗА КОЈЕ ЈЕ ХАГ НАМЕРНО УНИШТИО НА ЛОКАЦИЈИ „ЖУТЕ КУЋЕ“ У БУРЕЛУ…

У априлу 2009, ББС је емитовао документарни филм „Нестали на Косову“ (линк: http://news.bbc.co.uk/2/hi/7990451.stm), у режији угледног новинара Мајкла Монтгомерија. Господин Монтгомери се, од мартовског погрома 2004 на Косову, интензивно бави сакупљањем доказа о албанским злочинима над Србима, и његова новинарска истрага је управо та које је покренула „траљаву“ УН истрагу на локацији ноторне „Жуте куће“ (да би и он сам евентуално постао „активни члан те истраге“). Његов документарац зато има посебну тежину, јер садржи изворне видео доказе који су званично заведени као доказни материјал Хашког тужилаштва (да би ти видео, као и други форензички докази касније били намерно уништени од стране антисрпске Хашке институције). Наравно господин Монтогмери је сачувао своје копије видео исказа више заштићених хашких сведока, као и видео копије форензичких доказа са локације „Жуте куће“,и потом, због личног убеђења да су ти докази намерно уништени да би се заташкали злочини над Србима и сакрила за Запад „неугодна истина“, одлучио да их овим кратким али веома снажним документарним филмом учини доступним светској јавности. Колико је та документарац постао „неугодна истина“ за многе западне политичаре, најбољи доказ је чињеница, да је упркос изузетној гледаности емитован само два пута у Априлу 2009, и после тога више никад (овде говоримо о БиБиСију).

У видео прилогу су приказани искази двојице заштићених хашких сведока и једне заштићене жртве албанске националности, али је такође наведено да постоје бројни други заштићени сведоци и неколико преживелих жртава- нажалост међу њима ниједна српска жртва!

Тај видео запис недвосмислено доказује да су српски цивили и ратни заробљеници, били киднаповани од стране Тачијеве ОВК, и у једној компликованој и „скупој“ операцији пребацивани у Албанију. Пошто се радило углавном о сиромашним српским цивилима за које никада није тражен озбиљан откуп (осим пар појединачних директних уцена српским породицама од стране нижих ОВК „кадрова“, где је одређена сума новца изнуђена, али до откупа и примопредаје талаца никада није дошло, јер то никада није ни било на „распореду“ тих „другоразредних“ разбојника), и пошто се радило о ратним заробљеницима, углавном младим српским војницима, безначајне или никакве обавештајне вредности, поставља се једно врло логично питање: зашто су ти јадни људи шверцовани у Албанију таквом компликованом и ризичном операцијом? Јер ако су шиптарски терористи желели да их муче и физички ликвидирају, то су могли да учине без много ризика на безбројним локацијама унутар Косова.

Једини логичан одговор на такво питање који се сам намеће, јесте: мрачне намере тих шиптарских крволока и њихових западних савезника да учине „нешто нечасно“ са њиховим телима. Ако ту нису били у питању сатанистички обреди жртвовања тих мученика Блеру, Клинтону, Солани, Кушнеру и осталим западним девијантима, онда опет једини логичан закључак, и сурова истина чији нам се хорор сценарио управо презентује од стране највишег легалног органа Европе, и који ова Мартијева истрага документује безбројним материјалним доказим, индицијама и сведочанствима очевидаца, јесте: „крађа“ људских органа, за „девијантно“ западно и блискоисточно тржиште. Управо док је овај текст у припреми, неки медији тврде да су у овој мучној крађи људских органа учествовали и војни лекари из састава окупационих НАТО трупа на Косову.

АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ЈУРИШЕВИЋ- ЏЕЛАТ ОВК, „ПРИСУТАН“ НА ЛОКАЦИЈИ КУКЕШ У ВРЕМЕ УБИЈАЊА ЗАТОЧЕНИКА И КРАЂЕ ОРГАНА

У сваком случају, добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла Др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“. Поред  убијања заробљених Срба, Др Јуришевић је активно сарађивао са западним обавештајним службама у току НАТО рата, и под маском доктора хуманитарца шпијунирао српске трупе. По његовом хвалисању био је одговоран за навођење НАТО авиона на српске циљеве, којом приликом је убијено преко 400 Срба.

Али оно што је индикативно за ову истрагу (напомена ово је део ауторове „истраге“)  је то да је дотични Јуришевић боравио у Априлу 1999-те на локацији Кукеш (локацији тајног затвора у коме су држани и убијани Срби којима су „одстрањивани“ органи) у Албанији, и да је тамо према његовим речима био сведок неких „аномалија“ у локалној болници која је била под контролом извесног доктора- команданта ОВК (претпостављам да се овде ради о Др Шаипу Муји). Др Крег Јуришевић данас живи и ради у аустралијском граду Аделаиди, где је запошљен као кардио-торациони хирург у Краљевској Аделаида Болници.

Ми се овде надамо да су ови подаци доступни како нашим српским истражним органима, тако и Мартијевој истрази- јер овде је веома важна улога Др Јуришевића не само као ратног злочинца, већ пре свега као, потенцијално једног од кључних сведока у овој монструозној афери.

 ——————————————–

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

Шаље: Емон Смит
Шеф мисије Скопље и Приштина
Број факса: 8942
Референца: РП-79-03
Прима: Патрик Лопез Терес
Шеф одељења за истраге
Факс: 8586
Напомена: На захтев Патрика Л. Тереса
Датум: 30 октобар 2003

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

Патрик,
Након посете 23 октобра 2003, срео сам се јуче у вечерњим сатима (29 октобар) са Полом Кофијем, Директором Одељења Правде (ДОП) УНМИК-а. Уз извештај прилажем следеће:
а) Предмет Албаније                                                            Обележен као Анекс „А“
У прилогу је материјал примљен од ДОП у вези истог. Фотографије ће бити   приложене накнадно.
б) Ратни Злочини, досијеи-Истражне радње-УНМИК     Обележен као Анекс „Б“
У прилогу је ажурирани списак
ц) Информација о УНМИК хапшењима (РЗ)                    Обележен као Анекс „Ц“
У прилогу је Захтев за спровођење истраге
У потпису је: Лопез Терес
Истражно одељење Хашког Трибунала
03 новембар 2003
ПОВЕРЉИВ МАТЕРИЈАЛ
ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ЈАВНОСТ
ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ПРЕДМЕТ НОВИНАРСКЕ ДИСКРЕЦИЈЕ
УКРАТКО:
Почевши средином 1999 (могуће и нешто раније), између 100 и 300 људи су киднаповани и пребачени камионима и комбијима у илегалне затворе у области северноалбанских градова Кукеш и Тропоје. Већина тих људи су били српски мушкарци са Косова, заробљени између Јуна и Октобра 1999. Почевши у Августу 1999, неки од тих заробљеника (24-100) су пребачени из северне Албаније у „помоћне“ илегалне затворе (приватне куће и напуштене индустријске комплексе) у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 км југозападно од Кукеша. Заробљеници су такође пребачени у илегалне затворе у близини Пешкопија, око 50 км источно од Бурела.
Заробљеници су одведени у централну Албанију, где су потом поново пребацивани у малим групама, у приватну кућу јужно од Бурела, која је била преуређена као импровизована клиника. Тамо је коришћена медицинска опрема и медицинско особље за вађење органа из тела заробљеника, који би потом „умирали“. Њихова тела су сахрањена у непосредној близини. Извађени органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75 км југозападно од Бурела) одакле су авионима испоручивани у иностранство. Остали заробљеници (поред Срба) који су довођени у ту „клинику“ (и ликвидирани ради органа) су биле у мањем броју, жене са Косова, из Албаније и Источне Европе. Задња испорука заробљеника на локацији те куће-клинике је забележена у пролеће, или рано лето 2000.
Поред заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову је транспортован у Албанију и закопаван на тајним локацијама.
Овај уводник је базиран на интервјуу са осам сведока, сви редом су Албанци са Косова и из Црне Горе, који су служили у ОВК. Четири сведока су директно учествовали у транспорту најмање 90 етничких Срба и других у илегалне затворе у северној и централној Албанији. Тројица од њих, су испоручивали заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два сведока тврде да су учествовали у транспорту делова тела и органа на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао „медицинским“ операцијама.
Према свим нашим сазнањима, сви транспорти и „хируршке“ процедуре су извршаване са знањем и директним учешћем средњих и виших официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи из састава Албанске тајне полиције, под контролом у то време, бившег премијера Салиша Берише.
ЛОКАЦИЈА „КЛИНИКЕ“
Кућа, где су органи били одстрањивани из тела жртава се налази тачно 14.58 км јужно од Бурела, са следећим координатама: 41.32.49 Н и 20.00.19 Е. Кућа се налази у засеоку Куртеши, који се налази 6 км западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница са које се одваја земљани пут за Куртеш је 8.57 км јужно од првог моста јужно од Бурела.
СВЕДОЦИ
Наши извори су захтевали да не буду идентификовани, те их овде идентификујемо као „бројеве“:
  1. Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац ОВК у време рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији.
  2. Етнички албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је као ниже рангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији, и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
  3.  Етнички албанац са северозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за време рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у северној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
  4. Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
  5. Етнички албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Поседује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.
  6. Етнички албанац из Призрена који је био ухапшен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је заточен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању ратам (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). #6 је видео српске заробљенике у логору Кукеш, где је сазнао да ОВК неке србе пребацује у Бурел.
  7. Етнички албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видео је косовске србе заточене у разним илегалним затворима у северној Албанији.
  8. Етнички албанац католик који је служио под доскорашњим командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

ЖРТВЕ:

Приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани живи у Албанију:
  1. Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране сведока #2 и #1, у групи срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  2. Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у истој групи срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  3. Златко Антић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у групи срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију, у Јулу или Августу 1999. Сведок #1 тврди да је његов пријатељ видео Антића у тој групи заробљених срба, али да верује да је Антић убијен пре него што је стигао у Албанију.
  4. Синиша Витошевић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  5. Градимир Мајмаревић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја крајем Јула или почетком Августа 1999.
  6. Драгољуб Славковић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  7. Младен Васић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  8. Милета Ђукић. Виђен је од стране сведока #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
  9. Пера Ристић. Виђен је од стране #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
  10. Слађана Фан. Виђена је од стране пријатеља сведока #1, у илегалном затвору у Пешкопију, у Септембру или Октобру 1999. Сведок #1 тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

НАПОМЕНА:

Већина сведока су давали само кратке одговоре и покушавали су да умање своју улогу у специфичним операцијама. То се дешавало између осталог и из страха да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет. У сваком случају четири сведока који су директно учествовали у транспорту заробљеника су нам дали аутентична сведочанства.

СВЕДОК #2

Овај сведок се сећа свог учешћа у три транспорта заробљеника и људских лешева са Косова у северну Албанију, и два транспорта заробљеника у кућу-клинику у централној Албанији.
„Мој први транспорт са Косова је био око 20 Јула, други је био око 23 Јула, и задњи је био почетком Августа. Ујутро, 20-ог Јула (један дан пре или после) био сам у једној вароши близу мога села, источно од Пећи. Дошао сам да се јавим свом претпостављеном ПА. Он ми казао да му је РЗ наредио да пронађе возача за један посао. Познавао сам ту групу (ганг) као опасну, и били су познати по убијању Срба у Пашином селу. У то време у  нашој вароши није било живих Срба. Речено ми је да ћу возити камион из Пећи у Призрен. ПА ми је наредио да извршим тај задатак, држим језик за зубима и заборавим све што видим, и да ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост. Био сам задужен са прашњавим и прљавим камионом САБ, који је позади имао контајнер са замрзивачем који није радио. Возио сам од Пећи до Призрена, око 80км. Вожња је трајала око сат и по. Једини који је био са мном у камиону је био ПА. По доласку у Призрен наредио ми је да наставим према Сувој Реци. Возио сам неких 15 минута. Прошли смо Љутоглав да бисмо се зауставили после једног километра. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Ту сам онда скренуо десно, ту је била једна велика кућа са три спрата, одмах са десне стране. Скренуо сам десно и наставио неких 100 до 200 метара. Тамо је било око 30 заробљеника, укључујући једну жену, чекали су нас заједно са 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно морали да дуго марширају. Били су прашњави и прљави, неки од њих крвави. Атмосфера је била нормална, и иницијално сам мислио да ћемо их разменити за наше борце. Један војник ОВК је „саслушавао“ неколико заробљених Срба. Један од њих је био Драган Јаћимовић из Шилова, стар око 40 година. Шилово се налази код Гњилана. Остали Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Натерали смо их да се укрцају у камион. Возио сам одатле до Призрена. ПА је сишао у Призрену и друга двојица припадника ОВК су ми се придружили у кабини где су остали цео пут. Били су у цивилу. Имали смо такође „дискретну“ пратњу од стране 4 припадника ОВК у аутомобилу марке „голф2“. Један од ОВК бораца који је био са мном у кабини је био веома непријатан. Када сам га упитао где идемо, казао ми је да зачепим и возим.
Када смо напустили Призрен, морао сам да станем зато што је једно од возила имало проблем са гумом.
У близини главног пута сам приметио другу групу од 15 заробљених Срба. Испред њих је ишао полако „џип“ са војницима ОВК у њему. Четири или пет ОВК војника је ходало са Србима. Ту су застали да запале цигарете. Тада сам препознао заробљеног Властимира Стевановића из Призрена. Он је радио као келнер у Дому Армије у Призрену. Био је мршав, стар око 30 година. Неколико Срба су носили униформе. Речено ми је да су они били заробљени припадници МУП-а и Војске. Упитао сам једног ОВК војника шта ће бити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је сишла са главног пута и пешке прешла у Албанију преко планине Паштрик.
Наставили смо нашу вожњу у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био веома густ и нико нас није заустављао на граници. Избеглице су се враћале назад, и било је много камиона који су ишли у оба правца. Стигли см у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат и по. Када смо стигли у Кукеш наставили смо другим путем ка северу и тамо смо испоручили Србе. Потом смо се вратили у Призрен.“
23 ЈУЛ
„Поново иста два ОВК војника, који су били са мном у кабини на претходном задатку. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од претходне локације на путу за Суву Руку. Стигли смо на неких 15 км пре улаза у Суву Реку, где смо скренули лево на сеоски пут. Тамо нас је сачекала ОВК банда под вођством Исмета Таре. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже људске крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Међу њима је било и жена, али већина су били мушкарци. Ту су утоварили лешеве у камион. Непријатан ОВК сувозач ми је казао, пошто су лешеви убачени у камион: „Погледај их добро. Мој брат је завршио у Трепчи..“ (верује се да су тела неких албанаца убијених од стране српских снага уништавана у Трепчином индустријском комплексу). Ту су сипали прашак „капори“ који се користе за дезинфекцију и елиминацију непријатних мириса. Потом поново истим путем за Кукеш.
Стигли смо око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Верујем да су лешеви у камиону припадали људима из околине Суве Реке, Гљилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију видео сам Енвера Цоколија из ШИК-а(обавештајне службе ОВК). Он је до 1991 радио у српском МУП-у у Приштини. Војници ОВК који су нас пратили у „голфу2“ су истоварили камион. Поново су користили маске и рукавице. Тамо је било већ ископано око 15 јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је око сат и по да то обавимо. Локација је била веома удаљена. Изгледало је као негде у Афганистану, једино је овде било више дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, из Прирена смо продужили у Пећ где сам вратио камион истим „људима“ који су ме са њим задужили.
По повратку из Албаније, непријатан сувозач ми је казао да ће остати са мном у вези.“
АВГУСТ 2 или 3
„Било је око 10 или 11 ујутро. Нисам сигуран тачно, али је било пре поднева. Непрајатан „сувозач“ ме је поново звао. Нисам сигуран одакле, али знам да он није из Пећи. Казао ми да морам да транспортујем „товар“. Отишао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био један стари „мерцедес“ камион са карго фрижидером. Био је већ утоварен и имао је катанац и ланце на задњим вратима. Иста пратња је и овај пут била у „голфу2“, и иста два ОВК припадника су били са мном у кабини. Овај пут сам возио до Морине и потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала кишица. Иста процедура као и пре. Све добро организовано. Гробови су већ били ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут је мени било теже зато што је локација била високо на планини са великим успонима и стрминама, и било ми је доста тешко да извезем камион на врх те локације. Тамо су нас сачекала три човека. У овом случају нисам знао колико је лешева убачено у ископане јаме. Сво време сам седио у камиону.“
Сведок „2“ је изјавио да је две задње испоруке имао на локацији куће-клинике јужно од Бурела. Прва испорука је била у Октобру 1999. Одвезао је 4 или 5 Срба из Кукеша у „кућу“ јужно од Бурела и испоручио их је човеку по имену Бесим Вокши (оперативцу ОВК под надимком „Кинез“). Сведок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подељену у две секције. Описао је да се налази на крају сеоског тешко приступачног пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била офарбана у светло жуту боју, и да њен власник није припадао истом клану, као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће. Друга испорука је била у Мају иили почетком Јуна 2000. Сведок је тада превезао око 20 жена („славенског“ говорног подручја из Источне Европе и бивших земаља СССР-а) са локације у северној Албанији у једну кућу северно од Бурела. Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране. По повратку у „кућу“ му је наређено да помогне у закопавању, или премештању људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Дао нам је додатан опис „куће“ и преко мобилног телефона нас је наводио да стигнемо на ту локацију. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, сведок је позитивно идентификовао инкриминисану „кућу“. Изјавио је да су људски остаци били закопани на више локација око „куће“, као и на оближњем гробљу. Сведок #2 је нестао у области Клине у Марту 2003. Члан његове породице нам је казао да верује да је убијен због неплаћених дугова!? Његова породица није пронашла његово тело, нити је пријавила његов нестанак косовским властима из страха од освете. Из тог разлога нисмо успели да од њега добијемо пун опис испорука заробљеника на локацији „куће-клинике“.

СВЕДОК #1

Овај човек се сећа учешћа у испоруци заробљеника са Косова у северну Албанију, и најмање пет испорука заробљеника на локације приватних кућа у централној Албанији.
„Учествовао сам у транспорту заробљеника средином Августа 1999. Неки људи из ОВК су ме тада позвали. Дуговао сам им нешто, и морао сам да радим све што ми кажу. Добро познајем све руте у Албанији, јер сам претходно тамо превозио „проститутке“ са Косова и из Македоније. Мој командант ми је рекао да пошто познајем те путеве, онда ја треба да возим.
Средином Августа су ме послали у Криву Реку. Када сам стигао, речено ми је да морам да пребацим неке људе у Албанију. Тамо сам их преузео- четири мушкарца Србина. Било је већ касно поподне, и кренули смо за Призрен. Возили смо се у „фолскваген“ комбију. Са мном у кабини је био један тип, друга двојица су били позади са Србима чије су руке биле везане на леђима и за зид комбија. Иза нас су били тројица припадника ОВК возећи се у ескорт возилу. Познавао сам их од раније за време заједничког службовања у ОВК. Нисам знао ко су заробљени Срби. Били су старости између 25 до 35 година. Судећии по изгледу и одећи били су сељаци. Било нам је забрањено да са њима разговарамо, али су нас у току пута заробљени Срби стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор).
У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. У делу Призрена, где смо преспавали је било пуно жена „проститутки“. Заробљенике смо држали у посебној соби. Следећи дан смо отишли у Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо границу на Морини, тамо је била гомила људи, избеглице који су се враћали, тако да смо прошли без икаквих проблема. Стигли смо у Кукеш, где нисмо остали дуго, и кренули смо потом за место Бићај. Тамо смо се зауставили и били смо сачекани од стране двојице типова тамне боје коже, вероватно Арапа. Нисам сигуран које су националности били. Они су се укрцали у комби, и наставили смо да возимо ка југу. Тако смо стигли у Бурел. У Бурелу смо преноћили. Тамо је било још више људи попут наших заробљеника, жена и мушкараца Срба. Сви на том једном месту. Ти мушкарци и жене Срби су били затворени у некој врсти шупе- магацина. Ми смо отишли у другу кућу да преспавамо. Нисам сигуран колико је било заробљеника у том „магацину“, али по гласовима које сам чуо, рекао бих да их је било између 6 и 10. Јасно сам чуо како причају на српском језику.
Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли. Ту смо се „мало шалили“ на рачун Срба. Потом су одвели негде те Србе, а ја сам отишао у посебну кућу где сам преспавао, да бих се следећи дан вратио на Косово.
Друга испорука је била у Новембру или Децембру 1999. Налазио сам се у Бурелу, након испоруке „неких жена“. Овај пут сам возио „мерцедесов“ комби. У њега су укрцали четворицу заробљених Срба. Сви су били млади мушкарци у доброј форми. У пратњи овог траснпорта су били још двојица припадника ОВК. Одвезли смо се до „куће“ јужно од Бурела. Након 20 минута вожње од Бурела се прелазио мост након кога је био сеоски земљани пут. Пут је водио низ реку. Возили смо све до краја тог пута где се налазила стара светло жута кућа. У кући су се налазили неки мушкарци и два доктора (тако су их називали ови мушкарци). Један доктор је био Арап, а други Албанац кога су звали Др Адмир. Заробљени Срби су били веома „нервозни“. Извели смо их из комбија и одвели у помоћну зграду (магацин) иза главне куће.
Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Она је била млада и говорила је српски. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ говорио нам је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела, отприлике у предвечерје тог дана.
Када сам извршио своју прву испоруку у Бурел, прво о чему сам размишљао је било, зашто их тамо прегледају и ваде им узорке крви. Већ сам раније био чуо да од заробљеника узимају узорке крви. Све ме је то збуњивало. Зашто?
Већ после треће испоруке било ми је јасно да се тамо нешто друго дешавало. Када сам ушао случајно у главну собу „куће“ јужно од Бурела, да бих добио чашу воде, био сам изненађен како је тамо било чисто и осећао се веома јак медицински мирис. Одмах ме је то подсетило „отужни мирис“ болнице и изазвало ми мучнину. Желео сам што пре да изађем одатле. Тада ми је пало на памет како је ово била једина „кућа“ где сам само испоручивао заробљенике, а никада их преузимао!? У то време сам такође све чешће чуо друге припаднике ОВК како причају о људским органима, бубрезима, и испорукама пошиљки из ове „куће“ на аеродром.
Четврта испорука је била негде крајем Маја или почетком Јуна 2000. У Бурелу ми је СС наредио да одем са још једним пратиоцем у Мирдите (регион у Албанији на око 30 км северно од Бурела) да покупим две жене и да их спроведем у „кућу“ северно од Бурела где смо држали „проститутке“ и заробљене Србе. То је било на периферији и место је било „затворено попут логора“ (вероватно у стилу хацијенде- примедба преводиоца), са две куће, једна у стилу велике штале, друга старија кућа. Тамо сам једном видео једног доктора, мислим да је био Арапин, и он се „бринуо“ о заробљеним мушкарцима. Покупили смо девојке и испоручили их у „кућу“ истог дана. Тада сам први пут сазнао да су у „кући“ северно од Бурела имали ултра-звучни скенер. Преспавао сам на другом месту и следећи дан сам се вратио у „кућу“ северно од Бурела, и тада ми је наређено да возим заробљенике- два српска мушкараца и три жене. Мушкарци су били доведени са друге локације код Пешкопија. Жене су биле из Источне Европе. Испоручили смо их у јужну „кућу-клинику“ После тога сам сазнао од пријатеља, који је такође био „возач“ да су и две друге девојке из Мирдите одведене у ту „кућу-клинику“, да би- како је он то описао биле коришћене за „резервне делове!“
Сећам се да сам био веома тужан, зато што су девојке биле Албанке. И биле су веома младе. Први пут нисам знао шта се дешавало, други пут сам помислио да је то све повезано са „проституцијом“ (читалаштво овде мора да зна да је овај термин који се користи у извештају „проституција“ веома дискутабилан, јер се ради о тзв. „присилној проституцији“ која је спроведена над киднапованим и уцењеним младим женама, углавном из „православних“ европских земаља- примедба аутора). Тек трећи пут када сам схватио „шта“ се у ствари тамо дешава, био сам ужаснут, хтео сам да побегнем негде. Моји саборци који су учествовали у томе су били добри војници, али су ме овде разочарали. Мислио сам да су се борили у рату, али ово што су чинили није имало никакве везе са ратом.
После те задње испоруке, казао сам им да сам се разболео. У ствари устину сам се осећао „болестан“, али сам мом команданту казао да сам добио упалу плућа и да ћу морати да идем на лечење.“
Тај сведок је извршио још неколико других испорука српских заробљеника од Пешкопија у област Бурела. Казао нам је да је након неких  „разговора“ сазнао да су његове сумње биле оправдане. Он је разговарао са другим саборцима из ОВК који су учествовали у сличним „испорукама“, и који су вршили друге „испоруке“ од локације „куће-клинике“ до аеродрома Ринас, и то касно ноћу, или у цик зоре. Сведок нам је описао да су њихова возила користила задњи помоћни улаз на аеродром (Овде имамо разлога да верујемо да сведок прикрива властиту улогу у тим испорукама на аеородром). Ми смо сведоку показали фотографије осам различитих и неповезаних кућа из Албаније. Он је без грешке идентификовао инкриминисану кућу јужно од Бурела, и потврдио је да је то била локација где је извршио највише „испорука“ киднапованих особа, и где је видео „импровизовану клинику“. Зачудио се када је видео да је кућа („жута кућа“) била префарбана у бело (једна старија фотографија исте куће до које смо ми сами „дошли“ приказује исту кућу у светло-жутој боји). Он нам је потврдио да верује да су људски остаци закопавани иза куће и на оближњем гробљу.

СВЕДОК #4

Овај мушкарац је учествовао у закопавању српских цивила убијених у области Ђаковице. Такође је учествовао у најмање три транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.
„По завршетку рата свуда је била освета. Након тога „они“ су почели да пребацују заробљене људе далеко у Бићај и друга места у Албанији.Такође у то време су камиони пуни медицинске опреме и материјала из Приштине, Ђаковице и Призрена пребацивани у Албанију. Одвели су читаву једну групу заробљених (живих) људи из Призрена, преко границе на Врмици, и то главним путем. Друга група је пребачена преко планине Паштрик у Тропоју. Тамо није било нормалног пута, практично стаза једва ширине једног возила.
Мени су наредили људи из јединице Џавида Елшанија (Сведок нам је навео да је Елшани командовао 128 специјалном једидицом ОВК, чији „борци“ су носили црне униформе) да учествујем у тим транспортима. Послали су нас у Кукеш, па потом у Бићај. Тада смо наређење примили нас четворица, али тамо су били и други. У првој групи заробљеника је било између 15 до 20 људи, све мушкарци. Били су здрави и снажни, старости од двадесетих до четрдесетих година. Били су то обични српски цивили. Сељаци. Прва група је била из Зоћишта, Ораховца, Мусутишта (село код Суве Реке), Љубижде и Ратимља. Камион који смо користили је био „обичан камион“ са фрижидерским каргоом позади. Није имао никакав „ер кондишенинг“ нити вентилацију. Помислио сам да ће бити убијени, али су нам дали строга наређења да не смемо да их повредимо, и да им дамо храну и воду. Све је то било након осветничких убистава крајем Јула и почетком Августа.
Испред нас су ишла два возила да би спречила да нас било ко заустави. Али то нико није ни покушао. Седео сам до возача. До границе смо стигли брзо, за 40 минута. Али пут на Албанској страни је био лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бићај. Одвезли смо се до куће на периферији села. Тамо је била друга група Албанских мушкараца (по начину описивања овде се ради о Албанским држављанима- примедба преводиоца) који су киднаповане Србе одвели у кућу. Тамо је био један човек кога су сви ословљавали са „доктор“. Он је био албанац са Косова. „Људи“ у кући су нам поново запретили да заробљеници не смеју да се малтретирају.
Други транспорт се одиграо 4 или 5 дана касније. Тада смо имали 20 до 25 заробљених мушкараца, углавном из Ораховца или Ђаковице.
Њих смо „преузели“ усред бела дана у близини ауто-школе у Призрену. Како возите левом страном, према Албанији, ауто-школа се налази на левој страни и те заробљене мушкарце смо покупили на тој локацији. Камион је већ чекао, када сам тамо стигао. Мушкарци су били истог доба, здрави. Нисам препознао никога од њих. У камиону је било мрачно. Упутили смо се према граници, овај пут смо користили споредан друм кроз Насек преко планине Паштрик. Близу границе предали смо заробљене мушкарце другој групи која их је одвезла у Албанију, у Тропоје.
Након тога, нису ме више користили за транспорте, али ја сам сазнао од других да су ти „транспорти“ настављени, бар до краја 1999. Трудили су се да не користе сувише дуго исту групу људи из ОВК за транспорте са Косова.
Сведок нам је казао да је касније посетио илегални затвор близу Кукеша где су били заточени други Срби. Тада му је речено од стране претпостављених да се неки од заробљеника пребацују у централну Албанију. Тада је сазнао да се од заробљеника узимају лабораторијски узорци мокраће и крви. Тада му је више „нижих оперативаца“ казало да користе Србе за органе и да су екстракције (читај касапљење) обављане негде у централној Албанији.

СВЕДОК #3

Овај човек није желео да буде специфичан у опису своје удела у транспорту Срба у Албанију, али је навео да је као возач и стражар био послат најмање три пута у област Бурела у 1999 и 2000, где су држани заточени Срби у Албанији. Сведок је описао један „излет“ где је возио претпостављеног оперативца ОВК до куће јужно од Бурела. Његов претпостављени је там надзирао закопавање и премештање људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских лешева закопано на малом гробљу на око један километар од те куће. Сведок је идентификовао тог оперативца ОВК као Бесима Вокшија. Показали смо сведоку 10 различитих кућа из различитих делова Албаније, и он је без потешкоћа идентификовао инкриминисану кућу као и други сведоци пре њега. Чак је навео да је инкриминисана кућа, која је на фотографији офарбана у бело, пре тога била жуте боје.
У НАСТАВКУ СЛЕДИ ПРЕВОД РУКОПИСА- ПОРУКЕ КОЈА ЈЕ ПРЕТХОДИЛА ТОПОГРАФСКОЈ МАПИ, НА КОЈОЈ СУ УБЕЛЕЖЕНЕ ИНКРИМИНИСАНЕ ЛОКАЦИЈЕ СА ПРЕЦИЗНИМ КООРДИНАТАМА.
ПРВО ИДЕ ПРЕВОД, И У НАСТАВКУ „ИМИЏ“ МАПЕ:
„Писмо албанском официру за везу
                        Прослеђена информација (некоме- нечитко)
            У Тирани“
„….највероватније (нечитак део), ДОЈ (иницијали)
            Ће се придружити у истрази, што је добро“
„Биће обезбеђена подршка“
У нечитком делу се наводи да су нека лица која су осуђена, предата Албанији.
„Есктрадиција: Бегунци- још није постигнут договор о екстрадицији.“
„Та ствар је лично презентована Л.П.В.
                        П.Ф.Ц. треба да дискутује те ствари у Тирани“
Клинт:
„Као што видите, неке од ових описа је тешко пратити. Биће кључно за нашег иследника да тај материјал проучава тесно са мапом.
Морам да нађем начин да ти доставим детаље са локације #3. Наш иследник сада вероватно има и друге локације.
Сведок „Н“ поседује лично знање о неколико испорука у Албанију. Он је био возач.
Локација #1: Тропоје. Масовне гробнице (више њих). Траспорт се одиграо око 2-ог Августа, 1999. Тела су довежена из области Пећи.
Како возиш из Тропоја, отприлике један километар, или 2-3 минута вожње, скренеш десно према Хошају. Прођеш мост и наставиш ка северу. Прођеш Гостуран, настављајући према северу, и мало касније, када прођеш два извора са десне стране и пут постане стрм са кривинама продужиш према Маји и Шкелзениту. Тамо где се завршава вијугав пут, при крају, имаш тропска стабла, па наставиш вијугав пут где има нешто зимзелених стабала, али веома ретких. Сада када прођеш следећу кривину скренеш десно на шумски пут. Испред се пружа дијагонално део планине који се простире од Тропоја директно у правцу северо-запада. Важно је да возиш около високе стене, све кроз зимзелену шуму, када се ту зауставиш видећеш „понорницу“- поток који нестаје у земљи. Ту је пут веома стрм. Постоји више бочних путева са десне стране, када прођеш кривину. Мислим да скрећеш на трећи, или четврти. Али немој да будеш збуњен. Мораш да заобиђеш стену и да угледаш „понорницу“. Ако се промашио тај пут, врати се на претходни, јер само један од њих заобилази високу стену. Дакле када угледаш речицу, настави да возиш пратећи њен ток. Вози све до краја, где речица понире. Зараван се налази у средини између завршетка „понорнице“ и обронка планине на тој страни.  Са заравни ћеш угледати велике стене и путић који води између њих и обронка планине, право све до, и преко врха. Гледајући одозго са платоа угледаћеш речицу. Од те речице до масовне гробнице је ваздушна даљина око 50 метара, али када будеш возио прећи ћеш око 100  метара. Вози све до краја платоа, где почињу стене. То је локација. Настави колико год можеш са возилом до краја путића и онда си на правом месту. Ту почни ископавања. Када смо ми били тамо видели смо мало жбуње на платоу. Та локација је отприлике на 1600 то 1700 м надморске висине (тако је бар према нашој мапи).“
Локација #2, Кукеш:
„Ту су довожена тела из области Суве Реке. „Н“ је видео тела умотана у сиву војничку ћебад. Углавном су били мушкарци, неколико жена. Тела су била утоварена и посута „капорит“ прашком да сузбију смрад. Ти вози до Кукеша, онда скрени јужно до села Нанга, пре Бићаја. После скрени лево до Маје и Гјалице. Немој да идеш у Бићај. Пут је прилично раван, али убрзо постаје веома стрм. Ми смо се возили кроз шуму- шумским путем, који на местима није био лош. Ту има веома високих стабала. Сведок је уз пут описивао заробљенички логор који је претходно био лоциран на другој страни планине у близини извора речице која отиче у Косово. Тај логор је био око 50 метара ниже од тог извора. Већина заробљеника у том логору су били према овом сведоку припадници МУП Србије и Војске Југославије, који су претходно држани у селу Жижа на Косову, а у Албанију су пребачени почетком Јула. Они су морали да секу дрва. У том логору се налазило око десет барака. Заробљеницима су дата албанска имена. После гласина да је локација логора компромитована, заробљеници су пребачени на другу страну планине, где је направљен већи логор, у који су довођени и други Срби у већем броју. Милири ми је казао да су неки присиљавани да раде до смрти, били су закопавани  у близини места, где је он „избацивао свој карго“. Он је такође навео да је логор постао нека врста припремне „ваздушне бање“ за оне Србе који су изабрани да буду „орган-донори“. Наставили смо да возимо кроз шуму све док нисмо угледали извор. Скренули смо са камионима десно и низбрдо неких 50 метара, где се налазило огромно сломљено „тропско“ дрво, које је обележавало улаз у шуму. Сведок каже да су овде стали на 10 метара од тог сломљеног стабла, зато што је било сувише стрмо, и да су потом носили српске лешеве низ падину у шуму. Тамо их је чекао Енвер Цоколи из обавештајне службе (ШИК). Било је ископано 15 великих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало им је сат и по да заврше посао. Место је било удаљено и и подсећало на Авганистан, једино је овде било дрвећа. Јаме-гробнице су биле сакривене иза обода шуме, улазећи у шуму од 2 до 15 метара дубоко, у правој линији. Јаме су биле доста плитке, тако да се поред земље на њих набацивали лишће и сломљене гране. Приметио сам у околини тог логора жбунове дивљих јагода.“
Локација #3, Фуше-Круја:
„Не поседујем никакве забелешке о овој локацији, и доставићу вам их касније“(приложена је мапа)“
Напомена преводиоца:
Следи преписка(УНМИК) између „Хозеа“, и претпостављам горе споменутог „Клинта“, са којим почиње ова секција извештаја. Преписка је означена као „веома поверљива“-
„Хозе:
 Напуштам Сан Франциско, по распореду, у понедељак,16 Јуна. Тако да ћу стићи у Подгорицу у среду ујутро. Имам намеру да одем са мојим иследником на локацију код Бурела, да би обележио ГПС координате, и надам се, да ћу идентификовати и другу локације у близини инкриминисане куће. Такође се надам да ћу самаризовати ствари са „З“, па ћу потом да наставим на Косово, вероватно до недеље. Из Београда ћу наставити до Париза, и потом до Америке, у петак, 27 Јуна.
Ово пишем, да би ти укратко изложио доказе које смо скупили у задњих годину дана, а који се тичу судбине несталих Срба и других који су киднаповани или „нестали“ на Косову и у Албанији.
Наравно, комплетна слика о томе шта се прецизно десило тим људима, када и зашто, још није потпуно уобличена. Али имамо више (углавном заштићеног идентитета) сведока који су изјавили следеће:
  1. Између 50 и 300 људи су држани заточени од стране отмичара са строгим везама са ОВК, на локацијама у близини Тропоја и Кукеша(Бићаја). Ти људи су углавном били Срби са Косова. Према истим изворима, неки од заточеника су били још увек живи и заточени у Албанији све до краја лета 2000. Ова информација је базирана на основу изјава ових сведока:
Три човека (ниже рангирани припадници ОВК) су потврдили учешће у транспорту Срба са Косова у Албанију, у најмање шест различитих прилика, почевши у Јуну 1999. Два сведока су такође пребацивали мање групе заробљеника са локација у северној Албанији у дезигниране куће у близини Бурела, у централној Албанији.
Други сведок, такође обичан војник ОВК је пријавио да је видео заточене Србе на локацији у близин Тропоја, у лето 1999. Он нам је дао имена четири Срба, која сам ја већ навео у извештају.
Други обичан оперативац ОВК описао је Србе заточене у селу на косовској страни границе на путу за Тропоје. Он је изјавио, да му је по повратку у то село и септембру 1999, да су већина тих Срба пребачени у Албанију.
Један косовски албанац који је био заточен у бази ОВК у Кукешу, је изјавио да је видео тамо три српска цивила који су потом пребачени у Бурел. (Напомена преводиоца: у месту Бурел је постојао албански затвор опремљен са медицинском клиником- тај затвор је коришћен као команда ОВК и индикативно је да је Тачијев блиски сарадник лекар Др Шаип Муља ту имао своју „канцеларију“- на тој локацији у време када су Србима насилно одстрањивани унутрашњи органи боравио је и аустралијски хирург Крег Јуришевић који се са оружјем борио на страни ОВК, и који се сам хвалио  у аустралијским медијима како је рањеним Србима прекративао муке метком из ватреног оружја- веома чудне и подударајуће околности)
Један бивши виши официр ОВК такође нам је потврдио постојање илегалних затвора у северној и централној Албанији.
  1. Три сведока који су учествовали у транспорту заробљених Срба са Косова у Албанију су изјавили како су примили чудно наређење, да не смеју да повреде заробљенике, што се пре никада није дешавало. Нарочито им је скренута пажња да не смеју да ударају заробљенике у абдомен и торсо оружјем или било каквим чврстим предметима. Двојица сведока су изјавила да су по испоруци Срба у зарбољеничке логоре, они (Срби) били прегледани за модрице, да би се установило да нису физички малтретирани.
  1. Срби који су одвођени живи у Албанију су већином били мушкарци цивили старости између 25 и 50 година. Један од сведока је једном приликом видео у транспорту једну српску жену, која је са другима одведена у Бурел у централној Албанији. Други сведок и овај претходни су описали заточене, заједно са Србима, „проститутке“ из Албаније и других земаља, у логорима у централној Албанији.
  1. Три сведока су описали два албанска доктора (ја сам вам доставио њихова имена) који су били присутни у илегалним затворима у северној и централној Албанији. Њихова прецизна улога није разјашњена, али су два сведока навели да су они и најмање још један доктор Арапин прегледали заробљенике и осталима издавали наређења. Сведоци такође изјављују да су доктори вршили медицинска тестирања на заробљеницима, али кажу да нису лично присуствовали тим радњама. Два сведока су нам такође потврдила да су над заробљеницима рађена ултразвучна медицинска испитивања.
  1. Два сведока, двојица од три пратиоца на транспорту заробљених Срба, су описали вожњу заробљеника из илегалног затвора код Кукеша (Бићај) до друге локације у Бурелу. Они су детаљно описали кућу где су заточеници одвођени. Трећи сведок, виши официр ОВК нам је дао скоро идентичан опис те куће. Један од пратилаца, кога ћу овде назвати „М“ нас је навео прецизно да нађемо ту кућу, која се потпуно уклапала у овај опис. Тада смо фотографисали инкриминисану кућу и показали другом сведоку „А“ заједно са 10 других сличних кућа. „А“ је идентификовао инкриминисану кућу, као локацију где је вршио испоруке заробљених Срба крајем лета 1999, па све до краја лета 2000.
„М“ и „А“, које смо срели кроз различите изворе, и не познају један другог, су обојица изјавили да је инкриминисана кућа код Бурела била опремљена медицинском опремом, која је коришћена за екстракцију органа из тела заточених Срба. „М“ је такође изјавио да му је то потврђено и од других који су били на тој локацији, док нам је „А“ описао главну просторију у кући и снажан „болнички“ мирис, за који верује да је био анестетик.
Трећи сведок, бивши виши официр ОВК нам је описао како је та импровизована клиника, коришћењем медицинске опреме украдене из болница и клиника са Косова, успостављена у централној Албанији, да би се потом користила за екстракцију људских органа из тела заточених Срба. Ипак, тај сведок нам није потврдио тачну локацију „куће-клинике“, упркос томе што је дао добар физички опис области где се кућа налазила.
Три сведока су навела да су људски органи вожени на аеородром Ринас код Тиране, неких два сата вожње од инкриминисане куће, и потом авионом у Истанбул. Сведок „А“ је превозио људске органе на аеродром најмање једанпут, али је одбио да нам открије специфичне детаље о томе.
Ти сведоци су такође потврдили да су људски остаци закопавани иза куће и још пар локација у близини.
Сви наши сведоци су изјавили да је ова „операција“ била организована од стране средње рангираних и виших функционера ОВК. Ипак, свеге пар сведока су се усудили да именују те функционере који су били присутни када су заробљеници прикупљани на Косову. Једно од имена које се појавило је био Исмет Тара из Ораховца. Један од пратиоца је потврдио да је Тара био присутан бар у једној прилици када су Срби заробљавани и пребацивани у Албанију. На крају крајева, било је доста других сведока који су именовали скоро све оне који су учествовали  у овој „операцији“.
  1. Три сведока су потврдили да су видели медицинска документа са здравственим детаљима неколико заробљеника. Један сведок, виши официр ОВК  је потврдио да су ти документи били кључни у „трговини органима“ и да су коришћени да би се парирали „донори“ са клијентима-пацијентима ван земље.
  1. Три сведока су такође описали како су лешеви Срба пребацивани са Косова у Албанију, да би се сакрили докази о убијању цивила. Један од тих сведока је лично учествовао у тим радњама.“
„КРАЈ ШИФРОВАНЕ ПОРУКЕ“
Сведок „Н“
„Ја сам обавио три испоруке. Прву 20 Јула, онда 23 Јула и задња је била 2 или 3 Август.
Преподне 20 Јула сам се нашао у близини Клине, која је удаљена 30км од Пећи. Тамо сам се јавио мом претпостављеном Петриту Агушолију. ПА ми је казао да се он распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао. Та група ми је била позната од раније као веома опасна, и били су познати по убиству Срба у Пашином селу. У то време у Клини више нису постојали Срби. Речено ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена. Он ми је казао да само урадим све што ми се каже, да држим моја уста затворена и да по завршетку заборавим све шта сам радио, и да ћу једино тако моћи да доживим „дубоку старост“. Задужили су ме са старим и прашњавим СААБ-ом. Замрзивач-карго позади није радио. Возио сам од Пећи до Призрена око 80км. Вожња је трајала око сат и по. ПА је био једини сам мном у камиону. По доласку у Призрен казао ми је се упутим ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав, и 1км после Љутоглава смо сишли с пута. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Километар после Љутоглава сам скренуо десно. Са десне стране се налазила кућа са три спрата, ту сам скренуо десно и наставио неких 100 до 200 метара. Ту сам угледао 30 заробљених Срба, међу њима једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно били изложени дугом маршу. Били су прашњави и прљави, неки су били крвави. Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само заменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова. Био је око 40. Шилово се налази код Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са истим презименом Костић из Ратимља. Натерали су их да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит се изашао у Призрену. Двојица припадника ОВК су били са мном у кабини сво време. Били су у цивилу. Имали смо „дискретну“ пратњу у „голфу2“ у коме су била четворица припадника ОВК. Петрит је био обучен као цивил. Један од пратилаца ОВК у кабини је био веома непријатан. Питао сам за одредиште. Наредио ми је да ућутим и да возим. Одвезли смо се до Кукеша. Требало ми је сат и по да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћали назад, и пуно камиона је ишло у оба правца. Али како сам напуштао Призрен морао сам да се зауставим, имали смо проблем са једном гумом.
Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње. Иза њих је полако ишао Пицгауер џип са припадницима ОВК унутра. Четири или пет војника ОВК је корачало полако заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу, и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен.
23 Јул, 9-10 сати преподне
Поново са двојицом истих припадника ОВК у камиону. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од прошле локације на путу за Суву Реку. Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на неки сеоски пут. Тамо нас је чекао озлоглашени „генг“ Исмета Таре, из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком „Капорит“ који је коришћен за дезинфекцију и пригушивање „мириса“. Затим истом рутом до Кукеша. Око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из „ШИК-а“. Он је све до1991 био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК(шиптарска обавештајна служба) у време Берише. Пратиоци из „голфа2“ су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице. Тамо је било већ 15 ископаних већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је овде било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена см продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили са њим.
Непријатни сувозач из ОВК, у време када смо убацивали српске лешеве у камион код Суве Реке, ми је казао: „Добро погледај ове. Мој брат је завршио у Трепчи.“ Након повратка из Албаније, непријатни сувозач ми је рекао да ћемо остати у контакту.
2 или 3 Август
„Било је око 10 или  11 сати преподне. Нисам сигуран. У сваком случају знам да је било пре поднева. Назвао је „непријатни сувозач“. Не знам одакле је он, али сам сигуран  да није из Пећи. Казао ми је да имамо „товар“ за транспорт. Стигао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био стари камион мерцедес са фрижидер-каргом. Био је већ „натоварен“ са ланцима и катанцима на задњим вратима. Исти тим нас је пратио у „голфу2“, и иста два типа у кабини. Овај пут сам возио до Морине, па потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша. Иста процедура као и пре. Све је било добро организовано. Гробови већ ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била вишље у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три типа. Овај пут нисам знао колико је тела закопано. Сво време сам седео у кабини. Особа из ШИК-а (задужен за сакривање српских лешева) овај пут, локални мафијаш из Дибре или Пешкопија(исто место), није био на локацији, али знам да је то био Самури Амре. То знам сигурно, јер смо обавили седам „испорука“ заједно у Албанију.
„Н“ нам је казао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат. Питао сам га како је знао имена људи из ШИК-а. Каже да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују кадровима из ШИК-а, и да је чуо да тренутни шеф  ШИК-а Фатош Клоши није имао појма о овим операцијама.
„П“ и „Ц“
„Према „П“, а ја верујем да му се може веровати, ништа не може да се деси у јужном Косову без одобрења Пећког и Призренског клана, ништа што је у вези са организованим криминалом (наркотици, цигарете, оружје, „прање новца“ итд).
Према „П“, Даут Харадинај и Наим Маљоку су били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија поделе се простирала од Метохијске котлине до Малишева. Он је казао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Он је финансирао и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио  наркотицима. У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја. Локални вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ђељај из самог Призрена. У Урошевцу је био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ са заробљеним Србима из своје области. „П“ није могао да се сети његовог презимена. Он нам је казао да је ОВК из његове зоне „куповала“ Србе из северних општина такође.
Даут Харадинај имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998. „П“ је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом. Чак и у време бомбардовања неки заробљени Срби су довођени тамо, али су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата. Као што су нам и други сведоци изјавили, „П“ нам је такође казао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од  освете над Србима почетком Јула 1999- У другу руку одмах су почели да организују киднаповања Срба и њихове депортације у северну Албанију. Наставили су и даље са егзекуцијама и осветама над Србима, али је то сада било под бољом „контролом“. Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер.
У области Призрена, Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у „хватању“ живих Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама. „Ц“ нам је потврдио ово исто- казао је да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, и је да први пут убио у својој раној младости. Убио је и доста српских полицајаца, пре ескалације рата, и много више српских цивила, такође и албанце који су били осумњичени за сарадњу са српским властима. Био је бескрупулозан и побио је чак неке своје блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних свега пар хиљада долара. „П“ нам је казао да су Џавид и Даут Харадинај били веома блиски. Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, и такође је организовао два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја- то је наша друга локација, где нам је „Н“ казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. „Ц“ нам је потврдио да је Елшани организовао „смештај“ за Србе и набављао храну из Албаније. Елшани је тесно сарађивао  са клановима Кастрати и Ђељај из Призрена.
Ислам Кастрати је власник ресторана „Скендербег“ у Душанову. Ислам је бивши полицајац при српскм МУП-у. Он је вођа клана. „Ц“ нам је изјавио да нико није могао да отвори било који бизнис у региону Призрена без његовог благослва. Други чланови тог клана су Даут, познат као Даћи, који је према „П“ и „Ц“ сексуални манијак, потом Фадиљ који је тежак пијанац и често борави у Елбасану у Албанији, Ређеп и пар осталих, чијих имена „П“ није могао да се сети. Они су у одличним односима са Рамушем и Даутом Харадинајем.
Други Ђељај клан је близак са Исламом. Шићури Ђељај је тренер фудбалског тима „Лирија“ и власник ресторана „Млини“ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Његов брат се зове Феим. Према „Ц“ и „П“, Шићури је веома интелегентан и понаша се као Исламов ађутант. У стварности он је Исламов мозак.
Интересантно је да су све ти кланови Елшани, Ђељај и Кастрати пореклом из истог племена из северне Албаније. Име тог племена је Љума. Кастратијеви и Ђељаји су у крвном сродству, док Елшани са њима није у директном сродству, али је пореклом из истог племена, и он са ова друга два клана одржава одличне односе већ деценијама. Сва три клана су тешко упетљана у илегален послове наркотика, проституције, „рекетирања“, уцена идр.
„П“ ми је такође навео нека друга имена везана за сличе „бизнис активности“. Споменуо је извесног ОВК Даута Лауша из Суве Реке који је учествовао у киднаповању Срба.
Овде такође  мора да се наведе, да ми је „П“ казао да је половина клана Харадинаја и Маљоку живе на другој страни границе у области Тропоје. Даут у Рамуш, али посебно Даут, имају веома добре везе са Блиским Истоком и Турском. Многи исламски фундаменталисти су се управо придружили ОВК у базама Тропоје и Кукеш, пре и и току рата.
„П“ ми је казао да су многи заробљени Срби били присиљени да раде на једној фарми, у време када је он боравио тамо. Он ми је такође казао су имали наређење да уклањану српске лешеве са специфичних локација, и да их пребаце у Албанију да би се прикрили докази. У јесен 1999 ОВК је почела да користи много више планинске стазе и путеве, као и корита река да би пребацивали српске лешеве или заробљенике у Албанију, зато што је постало теже и ризичније прелазити границу нормалним путем.
„Ц“ је коначно директно именовао једну особу укључену у трговину људским органима: Алију Љујаја из Елбасана, који је био истом „бизнису“ и имао добре везе у Турској и још неким блискоисточним земљама. Он је „њима“ доносио новац који је добијао за продате органе. Ко су то „они“, упитао сам га? Па, Џавид… и неколико других. Тај Џавид нема душу, и није ме брига да вам одам његово име у вези овог „бизниса“.
Потом смо упитали „П“ нешто више о Алији Љујају. Он је одмах одговорио да га је лично познавао, и да је он рођак Ислама Кастратија и Шићури Ђељаја, као и одличан друг Даута Харадинаја.
„П“ ми је казао да су користили пуно „регрута“ после рата да обављају прљаве послове за ОВК, попут ископавања и преноса лешева у Албанију, а неке су присиљавали да убијају Србе и албанске дезертере, и плус многи су претходно дуговали новац „за заштиту“, те су на овај начин били присиљени да исплате дуг за „албанску ствар“. „На тај начин су сви били на неки начин умешани у прљаве послове, и након тога за њих није више било излаза.“
„Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензиван активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! Дан пре „операције“ су одвођени у Фуше-Крује, или боље речено на оближњи „ранч“, источно од вароши. Након што би из њих „повадили све што је вредело“, били су „бачени“ тамо. Дакле, све те масовне гробнице тамо су на приватном земљишту. Он нам је такође споменуо да је у близини вароши било неко гробље, али без више детаља. Коначно нам је потврдио да је Елшани био дубоко умешан у тај „бизнис“. Када сам га упитао за Ђељаје и Кастратије, он је одговорио „До ђавола , срање…. Логистика,… Назваћу вас поново касније.“
„Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили(касапили их живе- примедба преводиоца)! Тада је било важно направити продор на „тржишту“. Касније су постали много „успешнији“ и зарађивали су до 45,000 америчких долара по жртви. Највећа испорука у иностранство је била, када су одједном искасапили пет Срба, и потом њихове делове тела директно пребацили на аеродром. Он нам је казао да су тада „зарадили“ читаво богатство. Друге „испоруке“ су углавном биле након „комадања“ два или три Срба одједном.  Он нам је казао да је Даут Харадинај долазио више пута у Тирану да би се уверио како иде „бизнис“, и да се једном приликом посвађао са једном „породицом“ из Фуше-Крује, али се све напрасно „утишало“. Он нам  је казао да је Рамуш такође долазио у Тирану више пута. Адис није могао ништа да нам потврди о директном умешаности у овај „бизнис“, али је нагласио да је он то морао да зна, пошто је све препустио свом брату Дауту. Такође нам је рекао да је у саму трговину органима била укључена мања група људи. Локални команданти ОВК су имали обавезу да своје заробљенике изруче Елшанију и Дауту Харадинају, док возачи и пратиоци транспорта нису добијали скоро ништа у новцу.
Он ми је казао такође да испоручивали људске органе редовно између понедељка и среде- на комерцијалним летовима за Истанбул. Он је такође рекао да је капацитет тих путничких авиона био 70-80 путника. „Б“ нам је потврдио редовну испоруку на јутарњем лету, понедељком за Истанбул. Није много причао о другим детаљима, осим што је додао да су „операције“(комадање Срба) биле такође рађене у Бурелу, који је на око два сата вожње од аеродрома, и да је постојао заробљенички логор за Србе у Круји у централној Албанији, где су они „чекали“ на „операцију“ у Фуше-Крује „клиници“.
„Ц“ ми је казао да на аеродрому Ринас нису имали никаквих проблема. Запошљенима на аеродрому су даване паре да „зажмуре“, иста прича на аеродрому Истанбул.
Овде је важно напоменути да су Фуше-Крују комплетно колонизовали људи из Бајрам Цура и Тропоја у време комунизма, и да је то веома опасно место. Како знамо да су Харадинаји породично повезани са Бајрам Цуром и Тропојом, онда можемо слободно да сугеришемо да такође имају добре односе са њиховим рођацима у Фуше-Крује, као и са власницима земље и фарми које су користили за овај прљави „бизнис“.
„Б“ се придружио ОВК у Септембру 1998. Живи у предграђу Призрена.
Прва „испорука“
Каже да је 2-ог јула примио наређење од свог команданта да оде из Суве Реке у Урошевац са још једним војником (возачем) и преда неке документе једном високом официру ОВК, и да након тога изврши свако наређење које евентуално добије. Било је десет сати преподне. Када су стигли нашли су човека за везу који им је казао да сачекају. Чекали су у некој кући до два поподне, ту су им дали и ручак, потом им је речено да се одвезу до Талиноваца и тамо покупе још једног војника ОВК(ми ћемо га овде називати „трећи тип“) на излазу из Урошевца. Возили су се у белом волскваген комбију. Дакле ту су покупили тог типа, „Б“ га је пре тога сретао пар пута у Приштини.
Одвезли су се до Талиноваца, где су продужили још 100м према северу, ту су ушли у кућу у чијем подруму је ОВК држала 5 заробљених Срба. Тамо је видео два старија човека, преко 60 година старости, и два млађа између 20 и 30 година старости. Били су прљави и раскрвављених глава. Један од њих је на себи имао војничку кошуљу. Тамо је била и једна жена, старија од 50 година. „Трећи тип“ их  је псовао, и претио тим Србима, да ће сада морати да „плате“ за све што су урадили албанцима. Зграбио је једног старијег човека и питао га где му је син. Старији човек је ћутао, и он га је снажно ударио песницом, тако да је пао. Затим се загледао у млађе Србе и потом их извео напоље. Ставио им је лисице на руке и укрцао их у комби. Потом су се њих тројица одвезли назад у Суву Реку и тамо су преноћили. Веома рано, следећег јутра, друга ОВК патрола је привела још једног Србина. „Трећи тип“ је разговарао са њима, дао им неко паковање, и затим преузео заробљеног Србина. Било је око шест ујутро.
„Б“ им је донео доручак. Каже да је био изненађен да је храна за заробљеника била тако обилна. Око 6:30, заједно са „трећим типом“ је дошао још један албанац обучен у цивил (доктор). Он је наредио Србима да скину кошуље и онда их упитао да ли су ударани са моткама или пендрецима, или слично. Срби који су покупљени у Талиновцима кажу да су примили више удараца у главу, и да је то било све. Наређено им је да се обуку и око седам су послати у Призрен. „Б“ је био веома изненађен начином на који су заробљеници били третирани. Помислио је да ће бити размењени за заробљене албанце. По доласку у Призрен направили су пола сата паузе, и потом су седморо њих продужили према граници. Тада су им ставили „траке“ на уста, већ су били везани лисицама, и наређено им је да ћуте, или ће бити устрељени на лицу места. Прошли су границу без проблема, трубнули су немачким војницима, и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама који су се враћали. Одвезли су се до Кукеша прво и тамо су покупили још једног албанца, који је сишао у Бићају, јужно од Кукеша. Такође су, „четврти тип“ обучен у цивилно одело и „трећи тип“ из Урошевца, напустили возило у Бићају. Тамо су укрцали два друга албанца- касније је испало да је један од њих арап из Египта. Одвезли су скроз доле до Бурела у централној Албанији, где су „испоручили“ Србе.
Требало име је цео дан да тамо стигну, јер је пут био веома лош. Типови које су покупили нису били причљиви. Један од њих је задњих пет година живео у Турској, и он је проговори пар речи када им је казао где да возе. Касније када сам разговарао са „Б“ он ми је казао да се осећао веома непријатно у друштву та два типа. Они нису дозволили њему и другом возачу да уопште разговарају, и наредили им у току вожње да се зауставе два пута, да би могли да размотају тепихе и моле се алаху. Он нам је казао, да је касније чуо од „трећег типа“  да је други „верски фанатик“ био египћанин.
Друга „испорука“
Следећи дан су се вратили на Косово и одмарали до 14 Јула. Онда су се „Б“ и његов „колега“ одвезли до Грековаца, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле је он отишао у друго село по имену Дубрава, онда назад у Грековце, и онда источно од Грековца у близини два манастира где су покупили три Срба, на обали реке Душнице. Касније, када су били на путу за Призрен покупили су још два српска заробљеника од једне јединице ОВК. У ствари један од њих је био муслиман српског порекла. Није ми казао како је то знао. Та двојица су били ужасно претучени, и казао ми је да је касније приметио да је под у комбију био прекривен њиховом крвљу. Тада су имали још два војника ОВК у пратњи у комбију, и у то време са њима у конвоју је ишао мали камион. Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу једног локалног албанца, а из малог камиона који је возио иза њих су извели још 6 Срба. Сви су били затворени у исту кућу. Са њима је била једна циганска девојчица и једна старија жена. Циганску девојчицу су извели негде ту ноћ. Чуо је да су је војници ОВК силовали. После тога никада је више није видео. Следеће јутро су покупили три Срба из групе која је доведена претходни дан.
Тог јутра је у Тусус дошао „трећи тип“ који је учестовао у претходном транспорту и из групе издвојио млађе Србе који су добро изгледали. Потом су се сви, три албанца и три српска заробљеника, одвезли до Кукеша, где су се срели поново са турчином-албанцем, овај пут је био сам. „Б“ нам каже да га је „трећи тип“ ословио са „здраво Махмут, а овај му је одговорио „салам алејкум“ или нешто слично на арапском. Махмут нам је пребацио што каснимо, и да би било боље да се држимо договора, јер авион не може да чека на нас. Овај пут смо се одвезли скроз до Фуше-Крује. Стигли смо касно ноћу. Пут је био ужасан. Објасним нам је да је возио до ранча у близини вароши. После нам је у разговору казао да су тамо нашли 4 арапина и два албанца „унутра“, који су дошли такође са севера, из Бајрам Цурија. Два арапина су били у униформама ОВК. Казао нам је да је у кући био ужасан смрад, и да су свуда по зидовима биле исписане молитве из Курана. Затворили су Србе у једну собу. Следеће јутро „Б“, његов колега возач, и „трећи тип“ су се вратили назад на Косово. Приликом повратка „трећи тип“ их је упозорио да о свему држе затворена уста, и да ће бити добро награђени. Он им је објаснио да су рат и хаотични вакум који је настао по завршетку рата били изванредна ситуација за „бизнис“, и да већ имају исувише пуно „поруџбина“,  и да им је Махмут био од велике помоћи у убеђивању „клијената“ да они нису преваранти. „Трећи тип“ је углавном сво време разговарао са сувозачем од „Б“. Он је додао да „их“ ни он сам не воли, али да плаћају добро. Питао сам га кога „њих“, и „Б“ ми је одговорио: „Клијенте“.
Трећа „испорука“
После овог имали су паузу од три дана. У међувремену друга група ОВК је узела његов комби и обавили су једну вожњу до Кукеша, да би се вратили истог дана. Онда 18-ог Јула „Б“ је обавио још једну „испоруку“- Покупили су три српска заробљеника у Сувој Реци, рано ујутро. „Трећи тип“ им се придружио пре неко време пре границе у другом комбију, а потом је прешао у „Б“-ијев комби. Удругом комбију су такође била два српска заробљеника. Све заједно су их одвезли у Бићај где су их испоручили локалном „човеку“ који је радио за „један чувени клан“. Вратили су се у Призрен истог дана.
Након тога „Б“ је био „на допусту“ до 19-0г Августа, док је његов колега возач урадио неколико „испорука“ са друге две групе ОВК. Онда 19-ог Августа, његов колега возач и „трећи тип“ су га звали да им се поново придружи. Прво су се одвезли до Ландовице, а потом до Пиране где су се зауставили у близини Дрини и реке Барде. Ту су преузели 10 до 12 заробљених Срба и украцали их у камион, овај пут је то био црвено-прашњав „волво“ камион. Потом су између Пиране и Ландовиција покупили још 6 или 7 заробљених Срба. „Трећи тип“ им је објаснио да је овако лакше да их све покупе на гомили и пребаце одједном у Албанију, јер њихов „посао“ постаје све осетљивији, и да је боље да се не „коцкају“ са КФОР-ом и осталим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш исти дан и преспавали су на оближњем сеоском газдинству, где су већ држали пет српских заробљеника. Следеће јутро, „трећи тип“ и колега возач су продужили до Бурела са 4 српска заробљеника у комбију, док су остали остали у области Кукеша. Овог пута су отишли у други крај Бурела, у једну кућу која је изнутра изгледала као мала медицинска клиника. Кућа је имала само огромно приземље, и изгледала је као да је пре служила као ресторан. „Трећи тип“ је казао да се већина људских органа испоручују на Блиски Исток, посебно у Дамаскус, „то је Сирија“- објаснио је он. Потом су поново испоручили заробљене Србе локалним наоружаним људима, тамо је „Б“ уочио једног мушкарца тамне коже и са брадом, који је вероватно био арапин. „Б“ и друга двојица су провели ноћ у другом крају Бурела и следећи дан су отишли у Тирану, где је „трећи тип“ посетио Махмута и арапина кога је „Б“ видео током прве посете. Он није присуствовао састанку. Остали су следећи дан у Тирани, а потом назад на Косово, и то је било све.
„Б“-еов колега возач му је казао да је он у оквиру других група ОВК пребацио око 60 српских заробљеника у Албанију, али да је само половина њих „коришћена“ за трговину органима. Додао је да су неки од њих били подвргнути медицинским прегледима и тестирањима у Кукешу и Бићају, али није обезбедио детаље. Питао сам га да ли су од Срба узимани узорци крви или неки други узорци, али он ми није дао одговор на то питање. Његов колега возач очигледно није био задовољан са новцем којим су их плаћали. Он је изјавио да су Махмут и његови пријатељи, „трећи тип“, високи званичници ОВК и албански гангстери, зарадили читаво богатство, док су њима давали „мрвице хлеба“. Колега возач је исмејавао Махмутијеву причу да су имали високе трошкове због тога што су морали да „унајмљују авион“ итд. Махмут им је такође казао да људски органи не могу да „трају заувек“ у фрижидеру, итд.
На крају је додао су Башким Ибрахими и Азем Хоџа били задужени на албанској страни за овај „бизнис“, и да су радили за исте „људе“ који су организовали шверц оружја за ОВК у току рата. Није хтео да именује „крупне рибе“. Такође је није рекао скоро ништа о учешћу ОВК у све ово. Само је напоменуо да су веома „важни људи“ били укључени у овај посао, и да не сме више ништа да нам каже јер се плаши за безбедност своје породице. Казао нам је да су чак и неке албанске девојчице католикиње са севера Албаније биле киднаповане, и да су уместо да буду послате у Италију да се баве проституцијом попут многих других (што је до тада била пракса), биле такође искасапљене за своје органе. После те задње „испоруке“ он није обавио више ниједан транспорст, али верује да се „бизнис“ тамо и даље наставља, али без трансфера преко границе. Око једне ствари је био апсолутно сигуран, а то је да „Атлантска ОВК бригада“ није имала ништа са овим „бизнисом“.
УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
Интерна администрација
Уједињених Нација
Косово
УНМИК
Референца: DOJ/DIR/2774/pec/03                                        12 Децембар 2003
Драги господине Сач,
У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине, везано за наше недавну дискусију.
  1. Почевши средином 1999, могуће и пре тога, између 70 и 200 српских заробљеника су насилно отети живи, и камионима и комбијима пребачени у илегалне затворе у близини северних албанских градова Кукеш-Бићај и Тропоје. Абсолутна већина тих људи су етнички Срби са Косова, киднаповани између Јуна и Октобра 1999. Ти Срби који су одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година. Почевши у Јулу 1999, према више извора, још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (24 до 100) су пребачени из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел(Burelli), неких 110км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема допремљена у ту кућу је коришћена од стране доктора да „поваде“ органе из заточеника, који су потом „умирали“. Њихова тела су закопавана у близини. Људски органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75км југозападно од Бурела) и слати авионом у иностранство. Поред етничких Срба, и други заробљеници су довођени у инкриминисану кућу, који су нам описани као жене „проститутке“. Најмање две од њих су биле из Мирдите у Албанији. Задња „испорука“  заточеника из северне Албаније у „кућу“ у близини Бурела је пријављена у пролеће или почетак лета 2000.
  1. Поред живих талаца који су одведени у Албанију, један неутврђен број лешева српских цивила су пребачени из Косова у Албанију, где су закопани на удаљеним и пустим локацијама.
  1. Ова горња информација је базирана на интервјуу са најмање осам извора, чији кредибилитет треба да буде још тестиран, сви су етнички албанци са Косова или Црне Горе, који су служили у Ослободилачкој Војсци Косова. Према тим изворима,транспорти и „хируршке операције“ су извршавани са активним учешћем или одобрењем средњих и виших званичника ОВК, као и од више доктора са Косова и из иностранства.
  1. Кућа где су се вршиле „екстракције органа“ је лоцирана 14.58км јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 Север, и 20.00.19 Исток. Кућа је смештена у засеоку Куртеши, који је лоциран шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош(Klosi). Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8.57км јужно од првог моста јужно од Бурела.
  1. Ови извори су захтевали да њихов идентите буде сакривен. Идентификовани су само бројевима:
1.      Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као обичан војник у ОВК за време рата. Сведок #1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
2.      Етнички албанац из северозападног Косова, који се придружио ОВК 1998 и служио је као обичан војник и возач. Сведок #2  тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
3.      Етнички албанац из северозападног Косова који је био возач и стражар при регионалној ОВК команди у западном Косову. Сведок #3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
4.      Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као обичан војник и возач. Сведок #4 тврди да је директно учествовао у закопавању лешева српских цивила на Косову, и да је транспортовао заробљенике са Косова у северну Албанију.
5.      Етнички албанац са Косова, које је био средње рангирани официр за логистичку подршку у ОВК, и био је близак Рамушу Харадинају. Сведок #5 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему овоме још није разјашњена.
6.      Етнички албанац из Призрена, који је од стране ОВК био оптужен за сарадњу са Србима. Био је киднапован заједно са својим братом, и био у заточеништву у логору ОВК, лоцираном у једној напуштеној фабрици у Кукешу. После рата је ослобођен и вратио се у Призрен. Он тврди да је видео заробљене српске цивиле у рукама ОВК у Кукешу.
7.      Етнички албанац са Косова, који је служио као обичан војник у ОВК. Сведок #7 тврди да има директно знање илегалних затвора у северној Албанији.
8.      Етничики албанац који је служио у ОВК под доскорашњим командантом Дринијем. Сведок #8 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
Господин Џонатан Сач
Хашки Трибунал
Шеф мисије
за Косово и Македонију
Превод: Миодраг Новаковић
(Напомена аутора-преводиоца: овај линк, као и на већини других „већих медија“ је необјашњиво „уклоњен“)
—————————————————–

ФОТОГРАФИЈЕ ОРИГИНАЛНОГ ДОКУМЕНТА ‘CKX103″

Оставите коментар

ХРОНОЛОГИЈА НАТО ЗЛОЧИНА НАД СРПСКОМ НАЦИЈОМ…

Судећи према тајним документима из државних архива САД, који су задњих година угледали светлост дана, као и према неким другим документима, који су постали доступни јавности грешком или захваљујући понеком усамљеном „агресивном“ новинарском раду – несрећна судбина наше српске нације у модерној историји није природан историјски процес, нити немила игра судбине, већ на првом месту резултат пажљиво планиране вишедеценијске Западне злочиначке завере!

ХРОНОЛОГИЈА НАТО ЗЛОЧИНА НАД СРПСКОМ НАЦИЈОМ

Пише: Миодраг Новаковић,
23. новембар 2011.

…То је био „посао“ за Голдберга (тадашњег шефа америчке мисије у Приштини), који организује долазак три окорела УЧК терориста са Косова на Хаити, у улози ‘’инструктора’’ за Специјалне полицијске хаићанске јединице (читај: ескадроне смрти). Они им преносе своје ‘’богато искуство“ у ликвидацији политичких противника и терорисању цивилног сгановништва. Непосредно по њиховом доласку, преко хиљаду лешева недужних цивила је освануло на Хаићанским улицама. Сваки будући политички отпор је брутално сломљен…

УВОД

Taci i NATOНаши варошки јевропејци, у својој поданичкој острашћености према потрошачкој (потрошеној) западњачкој демоНкратији, подају не само себе, него и судбину будућих генерација и целе своје отаџбине, трулом политичком евро-унијатском пројекту који је ових дана, пред нашим очима почео да нестаје са историјске сцене.

Опседнути својим постброзовским новокомпованим српским менталитетом, неконтролисаним холивудски стимулисаним хедонизмом и постиђени свог сељачког опанка из кога су се колико јуче испилили, отимају се за отпатке са трпезе „минхенске“ Европе!

Наш политички естаблишмент покушава да нас убеди да нам је место у тој новој срећној Европској заједници, па макар и у „буђавом и влажном европском подруму“- јер, ето, тај исти Запад нам наводно жели добро и опрашта нам све оно што нисмо починили (као и све оно што су они нама до сада учинили).

А да ли је све то устину тако, како би наши „јевропејци“ желели да нам прикажу!?

Судећи према тајним документима из државних архива САД, који су задњих година угледали светлост дана, као и према неким другим документима, који су постали доступни јавности грешком или захваљујући понеком усамљеном „агресивном“ новинарском раду- несрећна судбина наше српске нације у модерној историји није природан историјски процес, нити немила игра судбине, већ на првом месту резултат пажљиво планиране вишедеценијске Западне злочиначке завере!

Тај удружени злочиначки подухват Западних сила има за крајњи циљ да Србију (у својим историјским и до недавно међународно признатим границама) избрише са политичке мапе Европе, а српску нацију десеткује кроз културни геноцид по старој „ватиканској формули“- тако да више никада не будемо препрека НАТО присуству на Балкану, нити будемо способни да се одупремо даљој експлоатацији српских природних богатстава од стране англо-германских предаторских корпорација.

___________

Хронологија Удруженог Злочиначког Нато Подухвата према Србији и њеном предесестору Југославији

 

НСДД 133

Роналд Реган и Маргарет Тачер

Документ који је разрадио политичко/војну субверзивну стратегију против „српски доминиране Југославије“ је фамозни строго поверљив документ под ознаком: НСДД 133, у режији Реганове америчке администрације из 1984.

Документ су оперативно разрадили амерички десничарски ‘’јастребови’’: Хенри Кисинџер и Збигњев Бжезински. Након састанка на највишем нивоу између америчког председника Роналда Регана, британске премијерке Маргарет Тачер и горе поменутих ‘’десничарских јастребова’’, утаначен је план да се, користећи све методе осим отворене војне агресије (као што знамо од тог принципа су одустали и отворено војно стали на страну сепаратиста у ратовима 90.-их година) пост-Титова „српски доминирана“ Југославија уништи и српска нација маргинализује као највећа препрека Нато експанзији на Балкан.

На састанку је закључено да се морају кориговати грешке генерала Ајзенхауера, који је у завршници Другог светског рата пропустио шансу да окупира Југославију, као и пропале покушаје Винстона Черчила да приволи усташког поглавника Павелића да се формално супротстави Немцима при крају рата. Што би све онда обезбедило изговор Енглезима да интервенишу на страни усташа и тако обезбеде континуитет усташке НДХ после слома Хитлеровог Трећег Рајха у Европи; са циљем слабљења совјетског утицаја на Балкану и спречавања стварање комунистичке Југославије.

Американцима и Енглезима очигледно није сметао злочиначки карактер НДХ, нити сазнања о хрватском геноциду према Србима и Јеврејима. Тај пројекат на нашу срећу (или несрећу) никада није заживео.

Као што нам је из историје познато, Енглези су успели другим методама да приволе Тита на своју страну и трајно га одвоје од руске доминације.

На том састанку је посебно наглашена потреба да Срби као независан и доминантан народ на Балкану, морају да се маргинализују и ставе под америчку доминацију, тако да више никада не буду сметња америчком хегемонизму у том делу света, као и да на територији Србије мора да се успостави трајно америчко војно присуство (војна база Бондстил на Косову).

Такође је наглашен додатни разлог за дезинтеграцију Југославије: да она као доказано „успешни модел социјализма“ мора да нестане са политичке мапе света.

Колико су пажње Американци посветили пројекту уништења Југославије показује постојање још једног (старијег) документа НСДД 54 из 1982., у коме је приказана разрађена хладноратовска субверзивна делатност против свих земаља Источне Европе, укључујући Југославију. Очигледно је творцима Новог светског поретка уништење Југославије и окупација српских територија био толики приоритет да су створили посебан ‘’југословенски’’ план НСДД 133 и означили га као ‘’веома тајан и веома осетљив’’. На тај начин су, од земаља „источног блока“ једино Југославија и СССР, појединачно обрађиване у НСДД документима.

Мало је познато да се 1985., тадашњи амбасадор САД у УН, мадам Џејн Киркпатрик оштро супротстављала горњем америчком криминалном плану према Југославији.

___________________

ПОЈАВА ФИЛИПА ГОЛДБЕРГА

РИЧАРД ХОЛБРУК

1990.-те, у америчком „стејт департменту“ се појављује саветник Филип Голдберг, који касније постаје амбасадор. Голдбергов ресор су биле субверзивне обавештајно-војне акције према тада, још увек међународно признатој чланици УН, СР Југославији.

1991.-ве Савет Европе отворено подржава насилну сецесију Словеније и Хрватске од Југославије.

У јуну те исте године, када ЈНА покушава да испуни своју уставну обавезу и заштити уставни поредак и територијални интегритет Југославије, исти Европски Савет претњом економским и политичким санкцијама, зауставља (привремено) интервенцију ЈНА- што ће омогућити сепаратистичким републикама да се регрупишу и додатно организују за крваву сецесију.

Те исте године, Амерички амбасадор у Југославији Цимерман, у интервјуу немачким медијима, отворено износи сазнања о немачком директном упливу у сецесију Хрватске од Југославије. Амбасадор Цимерман износи прецизне податке о дневним контактима тада немачког министра иностраних послова Геншера и хрватског министарства иностраних послова.

У децембру 1991., Немачка званично признаје сецесију Словеније и Хрватске и отвара амбасаде у Загребу и Љубљани, на територији тада још увек међународно признате Југославије. Поред тога што тај потез даје велику моралну подршку сепаратистима, Немачка такође почиње убрзано илегално снабдевање сепаратиста наоружањем из свог (углавном бившег источно-немачког) арсенала, као и тајне обавештајно-војне активности на територији суверене Југославије.

1994., горе поменути Филип Голдберг постаје задужен за америчке субверзивне обавештајно-војне операције у Босни, и у том раду тесно сарађује са америчким специјалним изаслаником Ричардом Холбруком.

1995., Филип Голдберг постаје Шеф америчког административног особља приликом преговора о судбини Босне у Дејтону!?

1996., Филип Голдберг постаје Специјални Асистент заменику америчког државног секретара Стробу Талботу. Господин Талбот је заједно са америчком државном секретарком Мадлејн Олбрајт био један од водећих архитеката рата против Србије у 1999-ој.

___________________

„LINK“- ВЕЗА ИЗМЕЂУ АЛ КАИДЕ И УЧК

ШИПТАРСКИ ТЕРОРИСТИ

У мају 1999.-те, Вашингтон Тајмс је објавио неке детаље тајног извештаја Клинтонове администрације названог ‘’Link’’. Тај извештај документује везу између шиптарске терористичке УЧК и Ал Каиде уочи НАТО агресије против Србије.

У извештају се наводе конкретне везе између Хашима Тачија и Ал Каиде, као и лично учешће Осама Бин Ладена у транспорту муџахедина у Босну преко аеродрома у Тузли, као и у области Тропоја у Албанији. Такође је документoвано присуство CIA и специјалних јединица америчке и британске војске у тим камповима. Тај извештај наводи да је значајан број УЧК терориста трениран у камповима Ал Каиде у Афганистану и у Босни. Касније су такви кампови отворени у Албанији и на Косову.

Поред Вашингтон Тајмса, о терористичкој и криминалној активности УЧК у то време су опширно писали војни часопис ‘’Џејн’’ и „Лондон Обзервер“, наглашавајући криминалну улогу УЧК лидера Тачија (као вође ‘’Дреничког картела’’) у међународном шверцу дроге.

Иако су јој сви ови подаци били познати, амерички државна секретарка Мадлен Олбрајт, је ипак касније ауторизовала трансформацију УЧК у ‘’Косовски Заштитни Корпус’’, а тадашњем тужиоцу Хашког Трибунала Карли Дел Понте наредила да се са листе трибунала уклоне лидери УЧК и ратни злочинци: Хашим Тачи, Агим Чеку и Рамуш Харадинај. У то време Амерички DEA (америчка анти-наркотик агенција) званичник Мајкл Лавин је документовао Тачијеву повезаност са већим светским картелима дроге, и ставио га на листу Интерпола. Када је, по налогу Интерпола 2002., Хашим Тачи ухапшен у Будимпешти, хитно је ослобођен после директне интервенције Мадлен Олбрајт и УНМИК-а.

О тој повезаности и заштитничкој улози америчке адмнистрације и Унмика према организованом криминалу УЧК су опширно писали у то време: Британски ‘’Обзервер’’, ‘’Шкотланђанин’’, као и ‘’Кристијан Сајенс Монитор’’.

___________________

ПЛАН ЗА АНЕКСИЈУ КОСОВА

Вили Вимер

Непосредно по окончању илегалног НАТО рата против Србије (Југославије), водеће НАТО земље и њихови балкански сателити су већ планирали будућу територијалну дезинтеграцију Србије и отимачину Косова. О томе најбоље сведочи писмо члана немачког Бундестага и потпредседника мисије ОСЦЕ на Косову Вилија Вимера немачком канцелару Шредеру. У писму господин Вимер изражава забринутост због јавно изнешених ставова и планова ЕвроАтлантске интеграционе конференције, одржане у организацији америчке администрације и НАТО-а, у Братислави, од 28. до 30. априла 2000. Господин Вимер је видно забринут због усвајања старе Бизмаркове расистичке стратегије поделе Балкана и уништења Српске државе, као и на тој конференцији јавно изнешеног плана анексије (сецесије) Косова од Србије, што би по њему значило опасан преседан и напуштање „Вестфалијског принципа“ неповредивости граница у Европи, који је до сада у Европи био строго поштован. Евро-Атлантска конференција је тада донела закључке да Србију треба маргинализовати, држати ван европских токова и политички и економски потпуно ослабити, пошто је виђена као претња будућим НАТО плановима на Балкану.

Конференцију су водели Ричард Перл и Данијел Фрид из америчког „Стејт Департмента“. Интересантан је податак да је тој конференцији присуствовао и један од водећих шиптарских интелектуалаца Ветон Сурои, тадашњи члан „Билдерберг групе“!?

___________________

ПРИМЕНА ‘’КОСОВСКОГ МОДЕЛА’’ У ДРУГИМ ДЕЛОВИМА СВЕТА

Иза паравана хуманитарне агенције се крије експозитура ЦИА-е

Супротно изјавама водећих НАТО званичника да је Косово био преседан због ‘’хуманитирних’’ разлога, обелодањени документи доказују да је Косово у ствари било пробни полигон за широку примену тајног америчког модела дестабилизације и дезинтеграције многих других независних земаља широм света, које представљају сметњу америчкој и НАТО експанзији.

Свакако да таква пракса није нова, нити непозната америчкој „предаторској нацији“ – почевши од употребе нуклеарног оружја против јапанског цивилног становништва, терорисања и геноцида према вијетнамској нацији… следе: Панама, Гренада, Никарагва, Хаити, Ирак, Афганистан… листа је сувише дугачка за набрајање. Све те земље су на својој кожи итекако осетиле ‘’америчку демократију’’.

Оно што је ново у употреби такозваног ‘’Косовског модела’’, јесте то да је Америчка администрација овај пут одлучила да у таквим илегалним и потенцијално компромитујућим активностима против суверених држава користи (као параван за властите државне илегалне активности) цивилне војне контракторе, и разне друге ‘’цивилне хуманитарне агенције’’ и такозване независне невладине организације (НВО), као и домаћу пету колону у земљама које се нађу на мети тих активности (углавном у виду разних ‘’хуманитирних фондова’’, или ‘’независних медија’’, чији је циљ да воде пропагандни рат против државе домаћина и обликују јавно мнење за потребе западних господара, а заједнички кохезиони фактор им је ‘’амерички долар’’ – ових дана смо сви сведоци такве огољене непријатељске активности на домаћој српској политичкој и медијској сцени).

Индикативно је да су горе наведене такозване ‘’цивилне агенције’’ (USAID, NED, OTI, Carnegie, Soros, CANVAS итд), углавном финансиране из државног буџета, а формално се воде као цивилне институције – што Америчкој влади омогућава да званично ‘пере руке’ од прљавих илегалних активности).

Примери неких водећих Америчких ‘’цивилних’’ агенција које су преузеле многе функције које су раније биле ексклузивно у домену CIA, Пентагона и сродних државних служби су:

MPRI- америчка плаћеничка корпорација под командом ‘’пензионисаних’’ америчких генерала (руководила усташким нападом на Книн у операцији ‘’Олуја’’, обучавала УЧК, као и све остале анти-српске формације на територији бивше Југославије),

NED- Америчка национална организација за ширење ‘’демократије’’, која је стајала иза већине пучева и ‘’оранж’’ револуција у Источној Европи, као и догађању народа који се десио Милошевићу (Лондонски ‘’Гардијан’’ је 2004. писао да без субверзивне активности NED-а Слободан Милошевић би још увек био на власти у Србији)

___________________

„NED“ је створила Реганова администрација давне 1983. Неки „високо профилни“ примери илегалне активности те агенције су:

Иза покушаја убиства председника Чавеза је стајала још једна америчка „хуманитарна организација“ НЕД(ОТИ)…

– 1997., NED (Национална Задужбина за Демократију) је спонзорисао насилну смену Демократске партије у Албанији

– Довео је Бугарског председника Стојанова на власт.

– У Словачкој је организовао пуч против председника владе Владимира Мециова.

– 2002., учествовао је у државном удару против председника Венецуеле Хуга Чавеза.

– Поново 2007., користећи своју ‘’клон’’ агенцију OTI- Канцеларија за Транзицијске Иницијативе, NED је покушао атентат на Хуга Чавеза. Интересантно је да је у организацији покушаја убиства Чавеза учествовао претходно споменути озлоглашени амерички дипломата Филип Голдберг (у то време на положају америчког амбасадора у суседној Боливији), који је после тога протеран из Боливије, са чије територије је илегално деловао.

– Иначе, OTI и CIA оперативац Голдберг су активно учествовали у анексији Косова од стране НАТО-а.

– Појава OTI-а у разним независним земљама се поклапа са крвавим политичким превратима и грађанским ратовима на тим просторима, у којима су хиљаде невиних изгубили животе.

Овде је све то рађено под маском наводно невладиних агенција (НВО), да би се избегла међународна политичка и правна одговорност за дела која „дефакто“ конституишу ратне злочине, геноцид, као и повреде Женевске и других међународних конвенција.

___________________

ПУЧ НА ХАИТИЈУ УЗ ПОМОЋ ШИПТАРСКИХ УЧК ТЕРОРИСТА!?

Председник Хаитија, Жан Б. Аристид- поред америчких „хуманитараца“ њега су „уклањали“ и шиптарски терористи…

Током 2003. на Хаитију, демократски изабран председник Аристид и његов (у народу широко прихваћен) политички покрет „Лавас“ постали су сметња америчким интересима у том делу света.

Џејмс Фоли (већини нас познат као представник за штампу америчке владе, у време НАТО бомбардовања Србије) постаје амерички амбасадор на Хаитију. У исто време на Хаитију се „изненада“ појављује фамозни Филип Голдберг, чија ће улога у тој сиромашној, али за Америку стратешки важној земљи, постати јаснија у каснијем тексту. У овом конкретном случају улога Фолија и Голдберга је била насилна промена Аристидовог и успостављање про-америчког режима на Хаитију.

2004., Филип Голдберг постаје шеф Америчке мисије у Приштини и главни „официр за везу“ између шиптарске терористичке УЧК и америчке администрације.

У исто време амерички амбасадор на Хаитију Џејмс Фоли организије насилну смену Аристидовог режима, али пошто је политички покрет „Лавас“ био исувише популаран у народу, требало га је трајно ‘’политички’’ онеспособити.

То је био „посао“ за Голдберга (тадашњег шефа америчке мисије у Приштини), који организује долазак три окорела УЧК терориста са Косова на Хаити, у улози ‘’инструктора’’ за Специјалне полицијске хаићанске јединице (читај: ескадроне смрти). Они им преносе своје ‘’богато искуство“ у ликвидацији политичких противника и терорисању цивилног сгановништва. Непосредно по њиховом доласку, преко хиљаду лешева недужних цивила је освануло на Хаићанским улицама. Сваки будући политички отпор је брутално сломљен…

Коришћење шиптарских УЧК терориста у горњем случају, је документовано од стране Хаићанске штампе: Haiti Progress и Flash Point (Нов.19,2004), али најозбиљнија оптужба о Америчком учешћу у Хаићанском пучу је извештај саме америчке агенције USAID, из Септембра 2004.

___________________

17 Март, 2004- Западно спонзорисан погром Срба на Косову

Март 2004, Космет- Амерички окупатори се сликају испред „сувенира“- Српске куће у пламену…

Те исте 2004., 17. марта је организован, наводно спонтани, погром Срба на Косову, под покровитељством окупаторских НАТО трупа, са циљем да се преостали Срби етнички почисте са својих вековних огњишта, и тако смањи потреба за већим присуством НАТО трупа на Косову. Као што знамо тај циљ је већински остварен. Поред учешћа, већ ноторног Голдберга, посебно прљаву улогу у том погрому је одиграла немачка обавештајна служба BND.

Улога BND-а је документована од стране немачке тв станице ZDF.

Шиптарски организатор тог погрома је био ‘’Командант Хоџа’’ Семадин Џезар – Ал Каида оперативац, и BND и CIA агент. Семадин, осведочени ратни злочинац, је прошао кроз Ал Каида и муџахединске терористичке кампове у Афганистану и Чеченији.

Током 2002. Семадин је био командант 112. муџахединске бригаде у Македонији. Колико је био важан својим америчким господарима, сведочи податак да је после сукоба са македонским снагама безбедности у пограничном селу (са Косовом) Кривеник, приликом којег је Семадинова јединица убила енглеског новинара AP Керима Лотона и ранила три америчка војника из састава КФОР-а на косовској страни – америчка војна команда упркос свему томе послала 80 паратрупера из 502. батаљона да изврше екстракцију и њега са целом бригадом, у оквиру које је тада деловало 17 америчких плаћеника из MPRI „полу-државне“ војне агенције, пребаце хеликоптерима на Косово. Разлог је овде очигледан, америчке власти су се трудиле да чак и по цену заташкавања злочина над западним новинарем и својим војницима, прикрију директно војно учешће на страни шиптарских терориста. Након свега, цео случај је заташкан, а Семадин је на неко време уклоњен са Косова.

Немачка ТВ ZDF је такође објавила да је немачка обавештајна служба BND, непосредно пред погром Срба, прислушкивала Семадина, и имала прецизна сазнања о планираном погрому над Србима, и да је та информација била позната немачкој влади. Немачка влада, пошто је имала у интересу трајно етничко чишћење Срба са Косова, наравно да није хтела предузме никакве мере да то спречи, нити је покушала да обавести о тим „сазнањима“ друге НАТО чланице.

___________________

Негропонте

Џон Негропонте- „стручњак за уништавање независних нација“…

У исто време, један од архитеката насилних промена режима, дестабилизације независних нација и терорисања становништва, познати Амерички амбасадор у УН Џон Негропонте, послат је у Ирак да примени ‘’Косовски модел’’.

Амбасадор Негропонте је у Ирак поред Косовског донео и своје богато искуство из Салвадора, где је годинама био задужен за дестабилизацију АнтиАмеричких режима у том делу света- са фокусом на политичка убиства, насилну промену режима, терорисање цивилног становништва и ‘’неконвенционалну’’ антигерилску тактику. Амбасадор Негропонте се сматра ‘’најзаслужнијим’’ за формирање АнтиСандиниста, или ‘’Контраша’’, ‘’одреда смрти’’ који су били стационирани у Салвадору и одатле вршили упаде у Никарагву. ‘’Контрашима’’ се приписује смрт десетина хиљада недужних цивила у Никарагви и Салвадору.

Мало је познато да је у то исто време његов колега по ‘’оружју’’ у Јужној Америци био Амбасадор Вилијам Волкер – режисер ‘’масакра’’ у Рачку (који је искоришћен као формалан повод за тромесечно бомбардовање Србије од стране НАТО снага).

Амбасадор Негропонте је у Ирак довео свог колегу из Салвадора пуковника Стила, који је у Салвадору био командант Америчких ‘’специјалних’’ јединица.

Пуковник Стил је лично надгледао и тренирао Ирачку Специјалну полицију, са аспектом на етничке поделе, подстицања борбе међу фракцијама и клановима, као и политичка убиства. Та стратегија је имала делимичан успех у растерећењу Америчких окупационих трупа, али је гурнула Ирак још дубље у крвави грађански рат.

2005., Амбасадор Негропонте постаје Шеф Директората Националне Обавештајне агенције САД. У том својству и у сарадњи са САД Националним Обавештајним Саветом и CIA припрема план за дестабилизацију Пакистана који је цинично назвао ‘’Југословенска судбина’’.

Следеће године, Пакистански Сенатски Комитет за Одбрану износи доказе о умешаности Британске тајне службе у горњи пројекат. Докази потврђују Британско/Америчке планове за подршку Сепаратистичком покрету у Балокистану, региону између Пакистана, Ирана и Афганистана. Запањујућа је сличност у терминологији која се овде користи – са оном коришћеном на Косову.

По том Негропонтеовом пројекту створио би се Велики Балокистан, сличан пројекту Велике Албаније, а терористички покрет у Балокистану који се такође финансира шверцом дроге и другим криминалом, се назива БЛА, слично КЛА- енглеском преводу за УЧК.

Сврха тог пројекта је дестабилизација и колапс Ирана и Пакистана, последњих великих и независних нација у том региону (осим Индије, која се и даље сматра послушним ‘’Британским доминионом’’).

___________________

СРБИЈА-ЗАДЊИ “БАСТИОН НЕЗАВИСНОСТИ“ НА БАЛКАНУ

Ричард Холбрук је често био „брокер“ на терену за америчке „псе рата“ из МПРИ фирме…

2007., нама добро познати ‘’РусоМрзац’’ и архитекта ‘Руског Вијетнама’’ у Афганистану Збигњев  Бжезински, на састанку “CFR” (Counsel for Foreign Relations)- Савета за Међународне Односе (још једне Америчке пара-владине агенције за субверзивне активности према независним земљама) износи даљу стратегију против Србије, коју назива ‘’Задњим Бастионом Независности на Балкану’’, коју као такву треба ‘’држати парализовану и под опсадом’’. Бжезински се такође залагао за ‘’стално Немачко војно присуство у Хрватској’’, као и стално ‘’Америчко војно присуство на Косову, а касније и у ужој Србији’’. Све то у циљу потпуне заштите НАТО интереса на Балкану.

Тој конференцији је присуствовао, тада већ промовисан Боливијски Амбасадор Филип Голдберг (за кога сам већ навео у горњем тексту да је протеран из Боливије због организације атентата на председника Венецуеле).

2008., Поред NED-а (National Endowment for Democracy) и ОТИ-ја, на Косову се за ‘’стално’’ усељује MPRI (Military Professional Resources Inc.) – главни војни „саб-контрактор“ америчког Пентагона, и доводи преко 1000 окорелих плаћеника (легионара). Британска влада пребацује из Ирака нешто мање од хиљаду Велшких Гардиста, искусних у ломљењу отпора ‘’непријатељских етничких група’’ .

Истовремено УНМИК се замењује послушним НАТО снагама (ЕУЛЕКС), за које већ знамо да у пракси одбацују већину принципа из Повеље УН-а, и Женевску Конвенције, као и друте међународно признате конвенције. Вероватно је сувишно споменути да се прихватањем ЕУЛЕКС-а у пракси елиминисала УН резолуција 1244, која је гарантовала суверенитет државе Србије над Косовом.

Тешко је поверовати да присуство горе наведених ‘’прљавих агенција’’ и ‘’егзотичне’’ колекције ратних злочинаца и плаћеника, уз регуларне окупаторске НАТО снаге, треба да има било коју другу улогу осим даљег етничког чишћења остатка Српског становништва са Косова, даљну дестабилизацију и пљачку Српских територија, као и свој ултимативни гол:

Пројекат Велике Албаније – (јавно потврђен од стране USAID- Америчка „хуманитарна“ организација, која наводно прати илегалне активности Америчке владе, у пракси специјализована за промене режима у дезигнираним земљама)

___________________

ЗАКЉУЧАК

NO COMMENT…

Србија је у 21. век ушла територијално осакаћена, патриотски кастрирана кроз деценије пажљиво планираног културног и духовног геноцида, деморалисана и обезбожена. Таква Србија је отворено ловиште за горње предаторе, који под претензијом ‘’демократизације’’ и ‘’европеизације’’ Србије завршавају стари Бизмарков пројект ‘’брисања Србије са политичке карте Европе’’.

Може се слободно рећи да је тај пројекат такође инспирисан вековним Ватиканским анимозитетом према ‘’Православном Балкану’’, и историјском Немачком неоколонијалном и предаторском политиком према Србији. Али, практични разлози највише леже у горе објављеним документима (и многим друтим документима који још увек нису угледали светлост дана) и сабсеквентном пројекту Новог Светског (Глобалистичког) Поретка под диригентском палицом САД и њених НАТО сателита.

2 коментара

ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА НАД КОСМЕТСКИМ СРБИМА…

Миодраг Новаковић

ЕВРОПА СРПСКИМ СУЗАМА НЕ ВЕРУЈЕ-ФЕЉТОН(1-7)

17 децембар 2010

АНАЛИЗА ИЗВЕШТАЈА Д. МАРТИЈА СА ДО САДА НЕПОЗНАТИМ ПОДАЦИМА О НАТО И ОВК ЗЛОЧИНИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Извештај Швајцарца Дика Мартија о једној од најморбиднијих, не само криминалној и ратно-злочиначкој афери, већ и политичкој, која сада, у „огољеној“ верзији овог веома мучног за читање извештаја – поприма све размере Западне, a пре свега америчке антисрпске завере.У извештају Марти у више наврата оптужује не само Aмериканце, већ и остале западне и УН структуре које су над Косовом, у време када су се одигравали ови страшни злочини против- пре свега српских цивила и српских ратних заробљеника и консеквентно над животима људи који су живели на тој територији, неограничену контролу; као и одговорност и обавезе према међународним конвенцијама да заштите цивилно становништво под својом окупацијом. Овде се показује да када су у питању Срби, ти међународни фактори су одлучили не само да игноришу, већ и да заташкају злодела против српског народа, а малобројне поштене западне званичнике који су покушали да обелодане ту заверу – једноставно ућуткају. Како је Marti овде описао, ти злочини су се дешавали дуго времена након званичног престанка ратних активности НАТО-а према сувереној Југословенској држави.Како ћемо овде сазнати, американци  су свесно изабрали да, зарад потпуне физичке и политичке контроле отете српске земље, не само подрже свог корумпираног „минијона“ Тачија, већ и свесно заташкају његове тешке ратне злочине, злочине против хуманости и мафијашке криминалне активности.Овај извештај такође указује и на опструкцију и некомпетентност самог Хашког трибунала који је такође учествовао у заташкавању ових злочина. То све не треба да нас чуди, ако знамо да је Хашки трибунал успостављен пре свега као „победнички суд“ западних сила, и да му  је превасходна функција да докаже „геноцидност“ српске нације, како би на тај начин заташкао илегалност НАТО рата против српских ентитета у бившој Југославији и властите (западне) ратне злочине. Сва је срећа да на Западу још увек постоје људи са моралним и професионалним интегритетом попут господина Мартија, којима је истина а не прљава колонијална политика, у првом плану.Следе кључни делови извештаја- овде морамо да упозоримо да због графичких детаља, малолетне особе и особе са слабим живцима не би требало да читају овај документ:У уводном делу извештаја се каже да је Европски парламент изузетно забринут због налаза бившег тужиоца Хашког трибунала, који је сазнао да су озбиљни злочини почињени у време Косовског конфликта, укључујући трговину људским органима, злочини који су остали некажњени и нису предмет ниједне озбиљне истраге. Овде се наводи да су ти злочин били почињени против Срба (који су остали на Косову по окончању рата 1999) од стране терористичке ОВК.Даље се наводи да је, према информацијама Европског Савета, коначно почела криминална истрага и да безбројне „чврсте и конвергентне индикације потврђују да су Срби и неки косовски Албанци држани заточени у тајним затворима под контролом ОВК у северној Албанији, где су били изложени нехуманом и понижавајућем третману, пре него што би бесповратно нестали.“Такође у извештају се наводи да постоје докази – да су у периоду непосредно после рата: „у клиници на албанској територији, близу места Фуше-Крује, заточеницима „одстрањивани“ делови тела, да би били послати у иностранство за трансплантацију.“ „Та криминална активност, настала у хаосу који је владао регионом, иницирана и руковођена од стране војних лидера ОВК, повезаних са организованим криминалом, у мало измењеним формама, се наставља и данас, како је то доказано у истрази ЕУЛЕКС-а у вези са случајем клинике Медикус у Приштини.“

Марти даље каже – да иако су постојали веома конкретни докази трговине људским органима почетком деценије, међународне снаге које су окупирале Косово „нису сматрале неопходним да спроведу детаљну проверу горњих чињеница, или су то чинили непотпуно и површно.“ Што указује на само једну ствар- намерно заташкавање ове крваве афере.

Он даље наводи да је иницијална истрага од стране Хашког тужилаштва била праћена веома забрињавајућим чињеницама, како се у извештају дословце наводи „у току иницијалне истраге места извршења злочина, са циљем откривања доказа о трговини људским органима, истрага је нагло прекинута. Докази који су прикупљени и месту Рипе у Албанији су уништени, и због тога нису биле могуће даљне анализе. После тога није било додатних покушаја да се овај случај истражи, нити је овај случај икада више озбиљно разматран, како је бивша тужитељка Хашког трибунала изјавила, те је због свега тога сматрала да то мора да објави јавности у својој књизи.“

У овом цитату се јасно види да оптужбе за заташкавање ових злочина долазе и од стране бивше тужитељке Карле Дела Понте и истражитеља Дика Мартија. Марти у наставку директно оптужује међународну заједницу (што се односи на Западне силе које су имале контролу над окупираним Косовом) да су, по његовим речима: „…дале предност прагматичном политичком приступу, гледајући само да промовишу краткорочну стабилност без обзира на цену (и овај пут је то била цена у српским главама) жртвујући најважније принципе правде. Исувише дуго ништа није урађено да се испитају докази који су указивали на злочине ОВК према српским цивилима и неких  албанаца.  У ствари одмах по окончању рата, ОВК је имала буквално тоталну контролу на терену, где су многи „стари рачуни наплаћивани“ између разних фракција, а онима који су сматрани издајницима због сарадње са српским властима ,пресуђивано је по кратком поступку без икаквог процеса.“ И то све под носом НАТО окупатора!

Даље се наводи да је Еулекс од корумпиране УНМИК администрације наследио хаос, који с огледао у намерно уништеним, или изгубљеним доказима, оштећеним или некомплетним документима, нарочито везано за најтеже злочине према Србима. По Мартију „Консеквентно, велики број злочина ће због тога остати некажњен. Никаква или некомплетна истрага је вођена о организованом криминалу и његовим везама са косовским политичким институцијама, а нарочито у случају злочина против Срба.“ По Мартију та тема је и даље строги табу на Косову, и о њој ако се говори, то се чини приватно и веома опрезно.

У наставку се каже: „Тим међународних тужилаца и иследника у оквиру ЕУЛЕКСА, који је задужен да истражи оптужбе о злочинима против хуманости, нарочито у вези трговине људским органима, је направио одређени прогрес, нарочито у области документовања постојања тајних затвора ОВК у северној Албанији, где су нехумани поступци и убиства над (српским) заточеницима почињени.“ Такође се наводи да та истрага у свом раду наилази на опструкцију албанске владе.

„Европски парламент снажно потврђује своје опредељење за потребом да се поведе бескомпромисна борба против недодирљивости горњих починицаца најтежих кршења људских права, и наглашава да чињеница да су ти злочини почињени за време ратног конфликта, не може никада да оправда претходне одлуке да се обуставе поступци против оних који су починили такве злочине (погледај резолуцију 1675(2009)).“ Каже се у наставку овог извештаја.

Марти наставља следећим речима: „Не може и не сме да постоји једна правда за победнике, и друга за губитнике. Где год да се деси конфликт, сви криминалци морају да буду кривично гоњени и суђени за своје злочине, било којој страни да припадају и без обзира коју политичку улогу имају.“ Најосетљививије и најболније питање које остаје отворено је питање несталих особа…овде мора да се дода да је од око 500 особа које су нестале по доласку КФОР трупа 12-ог Јуна 1999, око 100 је било косовских Албанаца, а око 400 Срба.“

У наставку се тврди да је посебно забрињавајући недостатак сарадње косовских албанских власти, које спречавају ископавања наводних масовних гробница на Косову и на друге начине ометају истрагу, а посебно њихов омаловажавајући став према проналажењу око 500 особа (Срба) несталих по свршетку конфликта.

Наглашава се да радна група за проналажење несталих особа, састављена од ЕУЛЕКС-а и међународног Црвеног Крста захтева искрену подршку међународних фактора да би успешно отклонили неповерење на обе стране – „Једино права истина и прилика породицама жртви да достојно одају пошту својим најдражима – је кључни предуслов за процес помирења и мирну будућност на Балкану.“

У наставку „Европски парламент позива: све чланице Европске Уније и остале заинтересоване државе, да ставе на располагање ЕУЛЕКС-у сву логистичку и кадровску помоћ у стручњацима, да би могли да се успешно носе са изузетно комплексном и важном улогом у којој су се сада нашли – да се ЕУЛЕКС-у дају јасни задаци и политичка подршка са највишег нивоа да би се борили против организованог криминала, да би правда превладала, без обзира на политичке последице – и да се одвоје сва средства и ресурси да би се успоставила ефикасна заштита сведока.“

Од ЕУЛЕКСА се захтева да настави истражне радње према свима, без обзира коју политичку или државну функцију заузимају, и без обзира на етничко порекло жртви, као и да учине све да расветле све криминалне отмице људи, индикације о трговини људским органима, корупцију и повезаност између криминалних група и политичке елите..“

Онда се поново наглашава да ЕУЛЕКС мора да учини све да заштити сведоке у овом поступку, и да стекне њихово поверење. Од Хашког трибунала се захтева да потпуно сарађује са ЕУЕЛЕКСОМ, нарочито у обелодањивању информација и доказа које имају у свом поседу, а тичу се ових злочина у оквиру јурисдикције ЕУЛЕКСА.

Од косовских албанских власти се захтева да беспоговорно сарађују са ЕУЛЕКСОМ и Српским властима, без обзира на познато или претпостављено етничко порекло жртава. Дају се инструкције ЕУЛЕКСУ да предузме акцију да би остварио правосудну сарадњу са албанским властима у вези ОВК кампова у северној Албанији. Овде се посебно наглашава потреба да се наведени тајни затвори ОВК у Албанији детаљно истраже и сви релевантни докази везани за трговину људским органима прикупе.

На крају уводног дела овог извештаја се захтева од свих чланица Савета Европе и држава посматрача да: „Одговоре без икаквог отезања свим захтевима за правосудну сарадњу од стране ЕУЛЕКСА и Српских државних органа у оквиру важеће истраге ратних злочина и трговине органима.“ Да би Марти наставио „Опструкција таквих захтева и свако одлагање у пружању одговора било би незамисливо и неће се толерисати, с обзиром на важност и хитност међународне сарадње у решавању ових озбиљних и опасних кривичних дела.“

Посебно се захтева сарадња земаља чланица у заштити сведока, за које ће бити потребно обезбедити нови идентитет у страним земљама. Овде се види да је Марти извукао правилне закључке из случаја злочинца Харадинаја. У задњем пасусу увода, Марти наглашава да је Европски парламент свестан озбиљности троговине људским органима широм света, при чему се крше основни принципи људских права и достојанства, да би се накрају позвао на заједнички документ Савета Европе и УН, објављен 2009, где се наглашава потреба за међународним легалним актом и кривичним законима, којима би се убудуће омогућила боља заштита жртви, као и кривично гоњење починилаца тих монструозних дела…

КОМЕНТАР:

Позадина Мартијевог извештаја- Фиктивна подела Косова!?

Ту се слажем са задњим коментаром, да се многе ствари, нарочито афере оваквих размера када је Запад у питању, ретко када дешавају случајно – и да је ова (по мом мишљењу поштена) истрага Дика Мартија угледала светлост дана управо сада у ширем политичком контексту планова Запада и њихових београдских послужитеља, и то управо по питању Косова.

Оно што ме упућује на такав закључак јесте садржај тајне дипломатске депеше америчке амбасаде у Београду, датиране 5-ог Октобра, чији сам садржај презентовао на овом сајту у виду чланка „Тадићеви тајни преговори о прихватању косовске „државе“ и уласку у НАТО“ (линк: http://www.vidovdan.org/component/content/article/37-politika/5178-2010-12-11-21-16-43).

Из те депеше се јасно види да се Тадићев режим залаже за фиктивну поделу Косова (делимични суверенитет Србије над севером Косова и над пет српских манастира на југу- с тим што би Србија за узврат практично признала косовску „државу“ ускраћено за формално признање, и што би Србија дефакто остварила веома ограничену контролу над наведеним делом Косова, док би Косово у стварности и формално остало под албанским суверенитетом)- која и тако фиктивна и разводњена није по вољи окорелих терориста ОВК који су на власти, и који су више пута јавно устврдили да ништа краће од потпуне независности неће прихватити, претећи изазивањем новог рата.

Ја мислим да у томе грму лежи зец. Запад је већ „уморан“ од Косова, и поколебан недостатком потпуног међународног признања Косова. У америчкој депеши јасно видимо да је фаворизована „српска“ (Тадићева) опција управо ова горња опција, у документу означена под тачком „а“; И оно што је мени било изненађујуће јесте потпуни недостатак негативне реакције у вези те опције од стране амбасадорке Ворлик, када знамо досадашњи строги амерички став да до никакве поделе Косова не може да дође, а у овом случају ипак долази до „некакве“ (фиктивне) поделе Косова.

Та фиктивна подела Косова би била „политички успех“ за Тадићев режим, и они би је презентовали народу преко својих већинских медија у Србији сасвим друкчије од онога што јесте, и тако би се дефакто трајно одрекли Косова у име Српске нације. Истовремено, чак и тако разводњену и фиктивну опцију је немогуће продати окорелим терористима ОВК, који држе власт на Косову. Те је Запад вероватно одлучио да их се реши уз помоћ Мартијевог извештаја, а на њихово место доведе друге албанске послушнике који би прихватили ову „политичку трговину.“

За нас Србе, то у ствари не би променило пуно у тренутној ситуацији, али много тога, и то нагоре у наредним годинама. Срби на Косову, који не живе у северној енклави, не би имали пуно избора- или да се иселе, или да се „албанизују“, као резултат тих тајних преговора би сигурно изгубили и Прешевску долину- ова информација долази из извора ЦИА-е (што је документовано од стране Џулије Горин на сајту Глобал Рисерча, линк: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=22284, где се јасно види на мапи америчке агенције ЦИА, да у скорој будућности неће бити директне границе између Србије и Македоније. Прешевска котлина постаје део Великог Косова). Пошто би српски суверенитет над Севером био само фиктиван, и постојао као тренутни гарант међународних фактора, а не као легалан међународни уговор, онда као такав не би опстао на дуге стазе- Сви знамо да би због српског негативног наталитета, временом скоро сви Срби потпуно нестали у тој енклави- и пошто тамо не би више било српске популације, онда не би више ни постојала српска аутономија- Лажна косовска држава (пошто се шиптари размножавају као зечеви) би истовремено наставила да постоји у пуној величини, увећана за отете Српске територије: са југа Србије, и вероватно великог дела територије Црне Горе.

Но на крају, то је само моја лична теорија, настала као резултат мојих аматерских анализа ових горе наведених докумената. Уосталом време ће показати своје- Једино се бојим да ми Срби немамо више времена…

ДЕЛ ПОНТЕОВА ОТКРИВА ОНО ШТО ЗАПАД УПОРНО СКРИВАУ наставку свог извештаја о монструозним злочинима ОВК против српске популације на Косову, специјални иследник Европског Савета Дик Марти описује како је Карла Дел Понте, бивши Хашки тужилац, реагујући из фрустрације због опструкције („одозго“) у истрази ових злочина- која је долазила из самог Хашког трибунала, као и од стране водећих западних сила, пре свега Америке- одлучила да у сарадњи са Чаком Судетићем објави књигу“Трибунал- Ја и ратни злочинци“, у којој ће јавности открити  „оно“-  што су се западне силе трудиле тако очајнички да сакрију од светске јавности. Даљна анализа Мартијевог извештаја ће показати да су за то имали и више него довољно разлога, јер доказивањем албанских монструозних злочина према српском народу, овде се разоткривају и злочини и саучесништво њихових западних налогодаваца…Марти наводи у свом извештају: „У књизи, скоро десет година након косовског рата, појављују се сазнања о трговини људским органима „вађених“ из српских заробљеника, чији су извршиоци према разним изворима били команданти Ослободилачке Војске Косова (ОВК). Ти извештаји су били веома изненађујући, и изазвали су снажну реакцију „домаћина“ (илегалне косовске државе). Били су веома изненађујући пре свега, јер су дошли од особе на високом положају у међународним институцијама- тачније у самом срцу правосудног система, задужене да истражује ратне злочине почињене у оквиру разних конфликта на територији бивше Југославије. Али пре свега, они су изненађујући зато што су разоткрили веома видљиво „одсуство“ званичне реакције (окупационих снага на Косову) на те оптужбе (о овим монструозним злочинима према Србима), али је зато  очигледно да су били довољно озбиљни и узнемиравајући да присиле бившу тужитељку, да их укључи у своје мемоаре. Овде је очигледно да она није могла да игнорише мрачне и далекосежне последице тих оптужби- те је зато одлучила да их учини веома јавним.“Он даље објашњава да пошто је Комисија за правне односе и људска права Европског Савета, била презентована са овим горњим наводима поткрепљеним конкретним доказима: у форми документа број 11574, који је активирао Резолуцију за детаљну истрагу у криминалне радње, које је Дел Понтеова обзнанила светској јавности, као и њиховим последицама- И у циљу  откривања пуне истине, пружања правде жртвама, као и хапшења извршиоца ових монструозних злочина – Комисија је поставила Дика Мартија на чело ове истраге у својству Специјалног Извештача. Те му је у ту сврху наложено да припреми специјални документ- Резолуцију, као и да достави комплетан извештај Комисији.ЗА ЗАПАД СРПСКЕ ЖРТВЕ СУ СТВАР ПРОШЛОСТИМарти овде посебно наглашава, да ти злочини који су се десили пре десет година, никада нису прописно истражени, или нису уопште истраживани, од ниједне стране- „националних или међународних ауторитета који су имали јурисдикцију над територијама где су се злочини дешавали.“ Да би казао следеће: „Све су индикације да су напори да се утврде чињенице о косовском конфликту и казне извршиоци ратних злочина, били концентрисани у само једном правцу, и базирани на унапред створеној предрасуди да је једна страна (албанска) била жртва, а друга страна (српска) злочинац.“ Потом образлаже да ситуација у стварности није црно-бела и да је много више „комплексна“, и да треба имати у виду племенски и нецивилизовани карактер албанске заједнице- што је све ометало његову истрагу, нарочито у прикупљању информација на терену. Онда дословце каже: „Свуда влада страх, који често прераста у комплетан „терор“, који смо ми приметили код неких информаната, одмах након што  им је предочен разлог наше истраге.“ Овде је посебно забрињавајући данашњи однос међународних (западних) институција на Косову, које и поред свих ужасавајућих открића ове истраге, покушавају да исту саботирају.  Марти је то описао у извештају следећим речима: „Чак и  одређени представници међународних институција, нису сакривали своју „неспремност“ да се суоче са чињеницама: „Прошлост је прошлост“, речено нам је; „сада морамо да се фокусирамо на будућност.“БЕОГРАД МОРА ДА СЕ КОРИСТИ ЗАПАДНОМ ЛОГИКОМ КОЈА ЈЕ РЕЗУЛТИРАЛА У АНЕКСИЈУ КОСОВА- ДА САДА OБРНЕ ТАЈ ПРОЦЕС

Овај део Мартијевог извештаја, који пластично илуструје данашње очигледно анти-рпско расположење међународних институција на Косову би требао да буде довољан аргумент „српским властима“ да покрену то питање пред Саветом безбедности УН-а, и захтевају доследну примену Резолуције 1244, као и промену политичког и етничког састава „мировних снага на Косову-  односно елиминацију западних окупационих трупа за које овај извештај (како ће се то  тек показати у наставку приказа Мартијевог извештаја овде на страницама Видовдана) доказује – да не само да су пристрасни у корист Албанаца, а на штету Српског народа, већ да су и сами директно учествовали у извршењу и прикривању многих најтежих кривичних дела против српског народа на Косову. У тој политичкој иницијативи, коју би хитно требало да предузме српска влада (користећи се тренутном међународном актуелношћу овог шокантног извештаја), мора да се примени иста „логика“  која је коришћена од стране западних сила да би „нама“ одузели Косово.

У наставку Марти директно конфронтира, ових дана „слављеничку“ презентацију српског тужилаштва за ратне злочине, које се хвали да је њихова истрага далеко „напреднија“ од Мартијеве, следећим речима: „Српске власти јесу својевремено реаговале на ове индикације, додуше са „закашњењем“, али нису постигле никакве значајне резултате.“ Марти је такође веома критичан према Хашком трибуналу, наводећи „истраживачку мисију“ трибунала на локацији озлоглашене „Жуте куће“- коју он описије (истрагу) да је спроведена „веома површним истражним радњама, са стандардом професионализма који је у најмању руку збуњујући.“

МАСОВНИ ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ СРБА БИЛИ МОГУЋИ САМО УЗ НАТО ПОДРШКУ- ПИШЕ МАРТИ

Извештај у наставку обилује оптужбама против НАТО-а, за који Марти наводи у овом документу да је „извршио агресију против Југославије кршећи међународне конвенције и без дозволе Савета Безбедности“, ограничавајући своја дејства на кукавичко бомбардовање са безбедних висина, да би на земљи користио крволочну терористичку војску ОВК, као своју пешадију-  препуштајући тим терористима неограничену контролу на терену, чак и дуго времена после званичног уласка НАТО окупационих трупа на Косово. Марти потом описује тај период следећим речима: „Управо у том критичном периоду су почињени безбројни злочини према Србима који су остали на својим огњиштима,  против косовских Албанаца осумњичених да су били „издајници или колаборатори“, као и против оних Албанаца који су страдали у оквиру унутрашњих обрачуна у оквиру ОВК и других албанских факција. Ти злочини и данас остају већински некажњени, и тек након више година им се „прилази“ са снебивањем.“

„У тој фази хаоса, граница између Косова и Албаније је ефективно престала да постоји. Тамо није постојала никаква практична контрола, а и било би готово немогуће спровести законе, узимајући у обзир огроман промет избеглица, према Албанији у време конфликта, и према Косову по окончању конфликта. У току моје истраживачке мисије испред Швајцарског парламента 1999-те године, ја сам лично био сведок размера тог феномена; Тада сам  осмотрио снажну солидарност Албанских власти и народа у прихватању косовских избеглица. У том контексту су се разне факције ОВК слободно кретале на обе стране границе, која у то време је била практично само формално раздвајујућа линија. Дакле јасно је да је ОВК имао ефективну контролу у региону у то критично време, на Косову, али такође у области Северне Албаније. НАТО снаге су сарађивале са ОВК као локалним ауторитетом у склопу војних операција као и у „завођењу реда“ Управо резултирајући из такве ситуације, разни злочини су почињени од стране ОВК, укључујући водеће лидере ОВК, да би потом били ефективно (од стране западних сила) прикривени и остали некажњени.“

СРБИ „ДЕМОНСКИ УГЊЕТАВАЧИ- АЛБАНЦИ „НЕВИНЕ“ ЖРТВЕ

Марти потом наглашаву потпуно друкчију атитуду западних сила, када су у питању Срби: „Злочини почињени од стране Српских снага су документовани, јавно критиковани, и до максимума кривично гоњени и  процесирани у судовима.“ Ту изводи закључак да данас нико не доводи у питање кривицу Милошевићевог „диктаторског режима“ у контексту ратних злочина према Албанцима почињене у време косовског конфликта, да би потом повукао следећу паралелу: „…сви ти догађаји и инциденти су посматрани упрошћено: приказујући на једној страни Србе као „демонске угњетаваче“, а на другој страни Албанце као „невине жртве“. У свом том хорору и извршењу злодела не сме да се прихвати принцип компензације. Основни принцип правде захтева да свако буде третиран на исти начин. Шта више, наша дужност да откријемо истину и спроведемо правду која  мора да се спроведе тако, да након тога може да се успостави истински мир, у коме би различите заједнице могле да се помире и почну да живе  и раде заједно.“

„Ипак, на Косову је и даље опште прихваћена кратковида логика: створити привид реда по сваку цену, пажљиво избегаваући све што може да дестабилизује овај регион који је још у стању „крхке равнотеже“. Резултат тога је врста правде, која може да се опише једино као селективна- остављајући потпуно некажњене злочине за које постоје веома кредибилне индикације да су извршени директно или индиректно од стране лидера ОВК.“

АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕС НА КОСОВУ УНИШТИО СВАКИ ПРОСПЕКТ РАСВЕТЉАВАЊА АЛБАНСКИХ ЗЛОЧИНА ПРЕМА СРБИМА

У извештају се оптужују западне владе, да су због страха од копнених губитака определиле за „стерилни“ ваздушни рат, да би на земљи користиле терористичку ОВК као своју „савезничку“ пешадију. Ова критика се пре свега упућује Американцима, за које се каже да је њихов интерес (и учешће) у формирању косовске владе чији чланови су постали готово ексклузивно терористи ОВК, резултирало у директно америчко саучешниство у прикривању ових монструозних злочина. Он  је то описао следећим речима: „Ситуација, како смо нагласили претходно, је  потпуно уништила сваку перспективу расветљавања албанских злочина, нарочито у случајевима где су постојале индикације да су та злодела починиле особе на власти, или особе њима блиске.“ Марти је овде додатно образложио зашто је у овом случају америчка одговорност (нарочито у светлу игнорисања злочина ОВК који су им били добро познати) највећа: „САД имају на Косову амбасаду са импресивним ресурсима, као и војну базу Бондстил таквих размера и значаја да очигледно надмашује регионалне потребе.“ Овај део извештаја је такође веома критичан према УНМИКУ за кога каже да је од почетка наступио са веома ограниченим ресурсима, бројчано и кадровски недорастао задатку, да би потом указао на један податак, који уверен сам није уопште изненађујући за српску јавност, а то је да међународне институције, прво УНМИК, а потом ЕУЛЕКС нису могли да верују скоро ником из редова албанске популације на Косову када је у питању истраживање злочина према српском народу.  Овде је једна велика разлика између УНМИКа који је наставио да користи услуге албанских кадрова, који су и оне малобројне истраге злочина према Србима компромитовали или саботирали;  И ЕУЛЕКС-а који се бар потрудио да за преводиоце доведе Албанце из других држава, или преводиоце албанског језика из других етничких група, и то по Мартијевим речима из следећег разлога: „Међународни званичници су нам казали да је било немогуће сачувати поверљивост њихових извора- елемент који се сматра кључним у свакој криминалној истрази- посебно из разлога да су били „упућени“ на локалне преводиоце, који би потом директно преносили те инфрормације осумњиченима. Kао резултат тога, ЕУЛЕКС је морао да доводи преводиоце из других земаља, да би могао да спроводе безбедно истражне поступке у најосетљивијим случајевима. Исти извори су нам казали је приступ међународне заједнице (западних земаља) овој афери, био идеолошки зацементиран у пароли „мир и стабилност по сваку цену“(овде је та цена опет у српским главама). Очигледно да је такав приступ захтевао „хармоничне односе“ са локалним албанским властодршцима“

УНМИК ОСТАВИО ЕУЛЕКСУ КРИВОТВОРЕНА СУДСКА ДОКУМЕНТА- НАТО И ХАГ ВРШЕ ОПСТРУКЦИЈУ МАРТИЈЕВЕ ИСТРАГЕ

„ЕУЛЕКС мисија, која је постала оперативна крајем 2008, је наследила изузетно тешку ситуацију. Безбројни досијеи ратних злочина, наравно они у којима су „борци“ ОВК били осумњичени, су предати УНМИК-у у очајном стању (лажни и прерађени докази као и изјаве сведока, пропусти и необјашњиве празнине у иследничким поступцима), да би се на крају УНМИК одлучио да многе досијее једноставно затвори (што значи да за многе српске жртве неће никада бити правде, бар не од стране окупационих снага на Косову).“ Марти наводи да је по доласку ЕУЛЕКС-а на Косово, од стране не само Срба, већ и многих Албанаца, очекивано да ће ЕУЛЕКС кренути у обрачун са „недодирљивим“ албанским моћницима, чија је мрачна прошлост добро позната свима на Косову- да би закључио „Наравно да су таква очекивања била узалудна, све што је учињено су била празна обећања…“ Такође је навео случај Назима Блаце, терористе који је јавно признао извршење убистава по налогу највиших албанских политичара- „Требало је 4 дана пре него што је Блаца био ухапшен и стављен под заштиту. Начин на који ће Еулекс поступити у овом случају ће бити важан тест, да докажу колико далеко су спремни да иду да би промовисали правду.“ У коментару овог пасуса, Марти је описао корупцију УНМИК-а следећим речима: „УНМИКОВО наслеђе нам је описано у веома живописној форми, која не захтева никакав додатни коментар- „као 300,000 хаотичних страница (легалних докумената).““

У следећем пасусу Марти се опет бави опструкцијом од стране одређених западних земаља, која се мери са саучешниством у криминалним радњама ОВК. Овде се нарочито бави земљама чије су трупе на Косову у саставу КФОР-а, за које каже да имају у својим досијеима веома релевантне иформације о овој криминалној афери, али да те досијее не чине доступним ЕУЛЕКС-у, или то евентуално чине тек након дуготрајне процедуре и веома често некомплетно. Сличну критику упућује Хашком трибуналу. У свом коментару то описује следећим речима: „(3) Сазнали смо да су одређени КФОР контрибутори, у овом примеру Велика Британија, вратили све досијее у своје матичне земље, и да су ти досијеи давани на увид ЕУЛЕКС-у једино по основу детаљно образлаганих случајева, компликоване процедуре која изузетно успорава спровођење правде. (4) У време наше посете у јануару 2010, ЕУЛЕКС иследници често нису могли да имају приступ Хашким досијеима, да би недавно Хашки тужилац уверавао званичнике ЕУЛЕКС-а да ће имати неограничени приступ тим досијеима.“ Овде је веома индикативна дилема Дика Мартија коју он изражава по питању опструкције неких западних земаља и Хашког трибунала: „Свако би морао да се запита, који би то могли да буду разлози за саботирање таквих једноставних захтева?“

„Корупција и организован криминал представљају главни проблем у региону, како је то показало више међународних извештаја. Све је то још озбиљније због чињенице да су криминал, корупција и политика веома тесно повезани. Масовно присуство међународних снага није практично ништа побољшало ту ситуацију, чак је повећало неке аномалије; на пример, возач или чистач запошлен код неке стране организације или у страној амбасади зарађује пуно више него полицајац или судија, што неминовно доводи до поремећаја система друштвених вредности.“

Европа српским сузама не верује III

Уместо увода у овај трећи део фељтона о извештају Дика Мартија Савету Европе, о монструозним злочинима албанске ОВК према Србима на Косову, одлучио сам се за цитат коментара Нила Кларка, управо објављен у Гардијану:„САХРАНА МИТА ЗВАНОГ „ДОБРИ РАТ“Ужасно кршење људских права од стране Западног савезника: „Ослободилачке војске Косова“, које се појављује у извештају Савета Европе дискредитује тврдњу бившег енглеског премијера Тони Блера- да је НАТО рат 1999 против Југославије био „сукоб добра и зла; између цивилизације и варварства; између демократије и диктатуре“, јавно оспорава Нил Кларк у Гардијану. „То је била измишљотина коју су многи либерали прихватили,“ пише Кларк. „Ако је Запад уистину хтео да на Балкану поступа „морално“ и заштити људе на Косову постојала су друга решења осим рата против Срба, друге опције осим подршке ОВК- највише насилне групе на Косовској политичкој сцени. Запад је могао да подржи више-партијске преговоре, да понуди дизање санкција Београду ако се пронађе мирољубиво решење косовског проблема.“ Кларк заључује да је НАТО интервенција у Југославији била исто толико неморална, колико и рат 2003 против Ирака. „Али ирачки рат је био убедљиво дискредитован, и из тог разлога је творцима идеје „либералне интервенције“ било страшно важно да промовишу (лажну) идеју да је Косово било донекле успех. Овај извештај Савета Европе о монструозним злочинма ОВК  потпуно оспорава такву позицију Западних сила.“——— По Мартију најаважнији задатак из угла хуманитарне перспективе је тачно утврђивање судбине несталих лица на Косову. „Број несталих је изузетно висок, ако узмемо у обзир бројчано осредњу Косовску популацију.“ По њему 470 особа је нестало након окупације Косова од стране НАТО трупа, од тог броја он процењује да је било 375 Срба.АЛБАНЦИ ЛАЖНО ПРИЈАВЉУЈУ НЕСТАЛЕ ЗА ВРЕМЕ НАТО ОКУПАЦИЈЕ- КАО НЕСТАЛЕ ЗА ВРЕМЕ РАТА…То се све чини (лажно пријављивање несталих), по Мартију, из разлога што Косовски закон компензације „ратних жртава“ признаје само оне страдале или нестале пре 12-ог Јуна 1999 (пре доласка НАТО-а на Косово); Такође разлог за овакво прикривање истине је чињеница да су ти нестали албанци ликвидирани од стране Тачијеве терористичке ОВК као издајници, и њихове породице на тај начин сакривају „срамоту“. Овде постоји и други много важнији разлог, који је Марти описао следећим речима: „Лов на „издајнике“ је гурнуо у други план крваве сукобе у оквиру унутрашњих фракција ОВК, и добро је послужио да заташка злочине почињене од стране ОВК и њима сродних група.“Овде је важно напоменути да је процена броја несталих Срба, по међународном Црвеном Крсту, много већа од горе споменутог броја 375- и приближава се цифри од око хиљаду несталих Срба.Марти наглашава, да док је постојала пуна сарадња Српских државних органа у утврђивању судбине несталих лица, на другој страни- албанској на Косову и албанској у Албанији, не да није било такве сарадње, већ је са њихове стране истрага ометана и саботирана. Марти сматра „недостатак сарадње од стране косовских и албанских власти у утврђивању судбине несталих Срба, па чак и судбине косовских Албанаца (жртви злочина од стране ОВК) подстиче дубоку сумњу у садашњи ниво политичке воље да се сазна истина о овим трагичним догађајима.“

„СВАКИ АЛБАНАЦ КОЈИ ОТКРИЈЕ ЛОКАЦИЈУ О МАСОВНИМ ГРОБНИЦАМА СРПСКИХ ЖРТАВА ЈЕ ИЗДАЈНИК“- Д. МАРТИ

У наставку Марти наводи практичне примере обструкције од стране албанаца са којима се сусретала његова комисија приликом рада на Косову и у Албанији:

„Један пример како смо били конфронтирани у току наше Приштинске мисије утврђивања истине, је био везан са ископавањима у руднику где нам је речено да је око 30 убијених Срба сахрањено. Локалној грађевинској компанији која је била ангажована на том послу је било прећено од стране локалних мештана албанаца, што је довело до великих застоја те операције. Тада нам је речено, да се међу косовским албанцима сматра „издајником“ свако ко пренесе информацију о масовним гробницама са српским жртвама.“

„Иследници ЕУЛЕКС-а су нас обавестили да је ниво сарадње са албанским властима раван „нули“. На захтев за легалну међународну сарадњу за истрагу у бившем логору ОВК Кукеш, је одговорено тек након неколико месеци да мора да се одложи због „временских непогода“. Други међународни званичници су такође пријавили „снажни отпор“ косовских власти сарадњи у решавању случајева несталих Срба, као и албанских „издајника“. Албанска влада је вршила сталну обструкцију- не дозвољавајући никаква ископавања масовних гробница на својој територији.- „Овде није било рата, тако да овде нема никаквих гробова да се ископавају“.- Био је одговор који су међународни иследници добијали рутински из Тиране.

Марти такође наглашава да је његова истрага наилазила на обструкцију проналажења несталих лица после 12-ог Јуна 1999, и од стране Канцеларије за нестала лица на Косову- који заједно образују ЕУЛЕКС и косовске „власти“.

„НЕКО“ У ХАШТКОМ ТРИБУНАЛУ НАМЕРНО УНИШТАВА И ПРИКРИВА ДОКАЗЕ О ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА!?

Он потом истиче, да иако је такозвана „жута кућа“ у месту Рипе, код Бурела у Албанији, „одиграла своју медијску улогу и скренула пажњу јавности на проблем несталих особа- ипак је то био само врх леденог брега „та кућа једва да је била само један елемент у далеко већој и много више компликованој епизоди.“

Марти потом описује површност и „некомпетентност“ истраге на локацији „жуте куће“ коју су заједно спровели УНМИК и Хашко тужилаштво:

„Та посета у стварности не може да буде сматрана као правилна форенсичка истрага према утврђеним „техничким правилима.“ Лица која су била присутна тој истрази, које смо ми саслушали, су осудила очигледан недостатак професионализма, посебно са становишта узимања узорака и класификације научне обзервације. Нарочито је понашање неких чланова породице „К“ која живи у тој кући, покренуло разна питања и створило сумњу у контексту различитих и контрадикторних објашњења која су давали, једно за другим, у вези присуства трагова крви (откривених коришћењем Луминола) око стола у главној соби. Домаћин је оригинално тврдио да су у тој соби клане и сечене неке животиње. После је понуђено објашњење да се једна од жена из те породице порађала у тој соби.

Након тога, нити су УНМИК, нити Хашки трибунал, и наравно нити Албанско државно тужилаштво, учинили додатне посете тој локацији, нити спровели неко додатно и темељито истраживање. Албански иследник које учествовао у иницијалној посети тој локацији, је штавише пожурио да јавно изјави да тамо нису нађени никакви докази. Физички узорци сакупљени на месту увиђаја су накнадно уништени од стране Хашког трибунала пошто су само фотографисани, као што ми је тренутни Главни тужилац Хашког трибунала потврдио у свом писму. Ми овде не можемо да се суздржимо а да не изразимо запрепашћење да је тако нешто могло да буде учињено.“

У претходно споменутом писму Мартију- Главни хашки тужилац Серџ Брамерц каже да је разговарао са Карлом Дел Понте и да га је она „уверавала да материјални докази у питању би требало да су сачувани у архивама Хашког тужилаштва, и да би њихово уништење било незамисливо.“ Као што знамо ти докази су уништени од стране „неког“ из Хашког тужилаштва; И једини логичан закључак који се овде намеће- јесте да се ради о намерној саботажи и прикривању злочина према Србима.

Ово је нажалост, један од најбољих доказа да такозвани Хашки суд није уопште неутралан према Србима, и само потврђује оптужбе о много већој мрачној завери против наше нације, нарочито у контексту огромне смртности српских заточеника у Хагу, и њихових несразмерно великих казни у односу на казне (знатно малобројнијих) заточеника других националности!?

У наставку извештаја Марти наглашава да је од стране ЕУЛЕКС-а  начињен прогрес у откривању локација тајних затвора у северној Албанији, где су поред заточавања вршене и физичке ликвидације српских талаца. Он затим поново наглашава обструкцију од стране Албанских власти, да би потом нагласио даљу обструкцију која долази из Хашког трибунала, који је по његовим речима следећа:

„У време док пишем овај извештај, ЕУЛЕКС још увек нема приступ збирци досијеа прикупљених од стране Хашког трибунала у области ове истраге.“

Извештај такође описује обструкцију из области легалне сарадње на коју је тим ЕУЛЕКСА наишао у случају „Медикус“ клинике у Приштини, и то од стране неколико чланица Савета Европе и земаља посматрача. Овде се каже да је таква сарадња захтевана од следећих земаља: Белорусије, Канаде, Израела, Немачке, Молдовије, Пољске, Русије и Турске. Једина земља која је спремно одговорила на такве захтеве је била Канада.

Марти ту обструкцију описује следећим речима: „Узимајући у обзир тежину наводног дела- трговине људским органима, такви „застоји“ су незамисливи и неодговорни.“

ИНТИМИДАЦИЈА И ЕЛИМИНАЦИЈА СВЕДОКА НА СВАКОМ КОРАКУ

У следећем пасусу Марти наводи поред примера обструкције, и велику количину доказа против лидера ОВК:

„Сазнали смо из прве руке како је на Косову тешко реконструисати догађаје у време проблематичног и хаотичног периода 1999- 2000. С изузетком неколицине иследника ЕУЛЕКСА, тамо постоји недостатак решености да се установи истина о томе шта се дешавало у том периоду, и према томе утврди одговорност. Мноштво доказа који постоје против одређених вођа ОВК изгледа да изазивају бојазан и неодлучност код ЕУЛЕКС администрације да се са истима суоче.

Постојали су сведоци који су „елиминисани“, док су остали исувише застрашени и самим проспектом учешћа у истрази. Ти сведоци немају поверења у систем наводне „заштите сведока“ који им се нуди. Ми сами смо морали да предузмемо веома детаљне мере опреза у односу на неке „сабеседнике“ да би им обезбедили потпуну анонимност. Ми смо их нашли са великом сигурношћу као поуздане сведоке и били смо у ситуацији да њихова сведочанства потврдимо са објективним доказима из више извора. У сваком случају  наш задатак није криминална истрага; Али зато тврдимо да смо сакупили довољно веома убедљивих доказа да можемо да категорично захтевамо од међународних тела и држава умешаних у овај случај, да коначно предузму све кораке да би обезбедили да је истина установљена и да су злочинци недвосмислено идентификовани, именовани и да ће одоговарати за своја недела. Знаци повезаности између криминалне класе и високих политичких и државних институција су исувише бројни и озбиљни да би били игнорисани. Основно је право грађана Косова да сазнају истину, и само истину, као један од највреднијих услова за помирење између националних заједница и просперитну будућност региона.“

„Током истраге смо обезбедили сведочанства и документоване доказе из више десетина главних извора, које овде наводимо: учесника рата и асоцираних са разним наоружаним групама које су учествовале у непријатељствима на Косову; директним жртвама насилних злочина почињених на Косову и суседним територијама; чланова породица несталих или убијених особа; садашњих и бивших представника међународних институција правде надлежним за Косова (пре свега УНМИК-а, ЕУЛЕКС-а, и Хашког Трибунала; представника националних правосудних институција са јурисдикцијом над догађајима на Косову ((Тужиоца за ратне злочине из Београда, Државног тужиоца из Тиране, тужиоце, полицајце и државне безбедносне званичнике у Приштини, као и из три суседне државе)); хуманитарне агенције ((укључујући Црвени Крст и међународну Комисију за нестала лица)); и разне  чланове цивилног друштва и група за људска права које су истраживале и извештавале о догађајима на Косову у овом материјалном периоду ((Центар за хуманитарно право)).“

У наставку извештаја Марти описује потешкоће у ступању у директан контакт са неким сведоцима, наводећи да су исти из безбедносних разлога саслушавани индиректно. У случају „Лимај“ пред Хашким трибуналом, Марти наводи албанску племенску лојалност која је евентуално резултирала у „неспремност“ сведока да сведоче, или чак и њихову елиминацију. Он нарочито цитира пар других случајева суђења албанским ратним злочинцима, где су многи сведоци убијени. Он овде вероватно мисли и на Харадинајев случај.

Овде је вредно цитирати речи Мартија о карактеру косовске албанске мафије на чијем је челу данашњи такозвани „премијер Косова“ криминалац и ратни злочинац Хашим Тачи, као и о методама истраге Мартијеве комисије:

ТАЧИЈЕВА МАФИЈА ГОРА И ОД ИТАЛИЈАНСКЕ „КОЗА НОСТРЕ“

„Многе особе које су провеле више година службујући на Косову, и које су постале најцењенији коментатори стања правосуђа у том региону, су нас подучиле да је мрежа организованог  албанског криминала(„Албанска Мафија“) у Албанији, као и у суседним територијама укључујући Косово и Македонију, као и Дијаспору- била тежа за „пробијање“ него и сама Италијанска мафија; где су чак и најнижи оперативци радије прихватали вишедеценијске затворске казне, него да „цинкаре“ своју племенску сабраћу.

Тако да смо се из нужне потребе, тамо где је то било применљиво, ослањали на аудио и видео снимање интервјуа са кључним изворима, обављено од стране других. У таквим случајевима смо предузимали сваку могућу радњу да лично установимо идентитет, аутентичност и кредибилитет тих извора; да бисмо упоређивали њихова сведочанства са информацијама из других независних извора о којима они нису имали никаква сазнања; те смо тако стицали „искуство“ из прве руке преко наших иследника, о околностима и условима тих саслушања.

Иследници који су вршили саслушања сведока су  били из редова: представника полицијских и правосудних органа из више земаља, академских истраживача, угледних и кредибилних новинара-истраживача. Увек смо инсистирали на проверљивости и кредибилности свих сведочанстава.“

Европа српским сузама не верује- IV

МАРТИ: ЗЛОЧИНИ ПРЕМА СРБИМА НЕ СМЕЈУ ДА СЕ ЗАБОРАВЕ!- ТАДИЋ: СРБИ МОРАЈУ ДА ЗАБОРАВЕ ХРВАТСКЕ ЗЛОЧИНЕ!?У свом извештају о монструозним злочинима Тачијеве терористичке ОВК над Србима, Марти наглашава да та мрачна прошлост не сме да се заборави и да сви злочини  морају да се потпуно истраже и њихови извршиоци приведу правди. Те речи долазе из уста једног швајцарца, неутралног међународног експерта, високог моралног и професионалног интегритета, који у овом извештају, као и у својим претходним деловањима, није штедео речи да осуди поступке Милошевића и његове „бруталне“ политике на Косову. Марти нарочито истиче да када су у питању злочини, принцип компензације не сме да буде прихваћен, нити да постоји.Изгледа да таква логика и принципи не важе, када је у питању „наш про-српски“ председник Борис Тадић; Сећате се како је током његове недавне посете Хрватској (једне од његових безбројних „емотивних“ посета тој геноцидној државној творевини у чије су темеље узидане кости преко милион зверски уморених Срба) изјавио, не трепнувши, да ми Срби морамо да заборавимо прошлост (читај хрватске ратне злочине према нашем народу), и да тиме „братски“ омогућимо Хрватској да се придружи ЕУ, без суочавања са својом геноцидном прошлошћу.Дакле овде имамо два особе. Једну швајцарске националности, високог моралног интегритета, огромног угледа у својој земљи и снажне међународне репутације. И другу, „про-српске“ афилијације (што само по себи искључује српску националност), ниског моралног интегритета, никаквог угледа у својој земљи, и „бескичмене“ међународне репутације. Личности са дијаметрално различитим ставовима о томе шта је морално, а шта није када је у питању трагична судбина нашег народа на територији бивше Југославије.Осећао сам се обавезним да направим овакав увод у овај четврти наставак фељтона о извештају Дика Мартија, а све то у светлу недавне Тадићеве изјаве (још једне у низу понижавајућих за Српску нацију- којој је „он“ на челу) да ће се састати са Тачијем, без обзира на најновије веома кредибилне алегације монструозних злочина ОВК над Србима.Да не спомињемо да је Тачи добио статус терористе од стране српских власти, још давне 1997, када је издат судски налог за његово хапшење поводом правоснажне пресуде у Косовском Окружном Суду под ознаком: Процес К-1745, члан 331 и 334 Кривичног закона, где је осуђен на 10 година затвора за кривична дела тероризма против српске полиције и државних установа, која датирају још од 13-ог Маја 1993.Дакле Тачи је од стране Српске државе већ правоснажно осуђен за кривично дело тероризма, које не застарева; И за највише државне органе ове земље, укључујући председника Тадића, он мора да се сматра терористом у бекству. Али овде видимо да Тадић „хита и њему у загрљај“, као и свом „полу-хрватском“ брату Јосиповићу, без обзира на понижење које тим чињењем наноси, не само „својој“ нацији, већ и безбројним невиним српским жртвама умореним „албанском“, или „хрватском“ руком.

Све ово не би требало да нас чуди, ако схватимо да нас је први пут у историји српске државотворности снашло такво „зло“. Зло да на челу Српске државе немамо Српског, већ „про-српског“ вођу са анти-српском агендом!

СТВАРАЊЕ ОД КОСОВА- ЗАПАДНЕ „СЛОБОДНЕ ВОЈНО-ОБАВЕШТАЈНЕ И МАФИЈАШКЕ ЗОНЕ“

Да се вратимо на Мартијев извештај, где се у овом делу наглашава да прикупљени докази контрадиктују досадашњи имиџ ОВК, као „герилске армије“ која је бранила „косовско становништво“, и да је према тим доказима ОВК стратегија била много више комплексна, него што је јавно истицано „да победи српске опресоре.“

Ту се такође истиче да је ОВК успела да „добије“ подршку од страних држава, углавном од САД, уз „цену“ која се овде не износи у детаљима, али упућује на испуњење одређених обећања и обавеза од стране Тачијеве ОВК према западним „спонзорима“.

Ми можемо да наслутимо те ОВК обавезе, у контексту постојања највеће америчке војне базе (ван територије САД) Бондстил, као и тајних ЦИА затвора на Косову и Македонији (како је то индиректно документовано у Викиликс депеши америчке амбасаде у Скопљу, линк- http://wikileaks.ch/cable/2006/02/06SKOPJE105.html). Други највећи западни интерес, поред стратешког војног и обавештајног, је био економски који је остварен западном пљачком српских енергетских и минералних ресурса на Косову.

Из овог извештаја се види да је лажна косовска држава стварана са два главна циља: 1-    Трајна Америчка и НАТО окупација у склопу агресивне евро-азијске војне стратегије, пре свега према Русији; 2-    Стварање мафијашке „државе“ Косово под чврстом руком терористичке ОВК, којој је од стране западних господара дозвољено да се баве криминалним активностима, пре свега транзитом хероина и  опојних дрога из Азије у Европу и Америку (операције која је под директним спонзорством и контролом америчке ЦИА-е).

Овде је важно напоменути да таква западна „слободна „трговинска“ војно-обавештајна зона“ не би могла да функционише без употребе репресивне Тачијеве терористичке организације за контролу косовског цивилног друштва и наводних демократских институција. У том смислу је терористичкој ОВК и западним окупаторима била веома важна, не само елиминација Српске државе са Косова, већ и самог Српског становништва-(а онда им се десио Мартијев Извештај)!

КОСОВСКИ ПОЛИТИЧАРИ БИРАНИ ПО ДОКАЗАНОМ АНТИ-СРПСТВУ

У овом делу извештаја Марти наглашава да је по окончању рата политичка структура власти на Косову попуњена командним ОВК кадровима, који су на функције бирани по „ратном искуству и кредиту“, као и доказаном „анти-српству“, а не по моралним, професионалним и политичким квалитетима, што је све поспешило климу злочина према Србима у том периоду.

Марти потом објашњава племенски и мафијашки карактер албанске заједнице на Косову: „Што више, открили смо да је структура јединица ОВК била прилагођена  у високом степену, према хијерархији, „заклетви“ и канонима „части“ који су били у основи албанских кланова, или увећаних породица (братства), који „де факто“ формирају обичајно право познато као „Канун“, у регионима Косова из којих су дошли ОВК команданти.

Засновано на аналитичкој информацији коју смо примили од више посматрачких међународних мисија, која се поклапа са нашим властитим изворима из Европских полицијско-судских агенција, као и са информацијама које смо добијали од неких бораца ОВК, открили смо да се јединице ОВК и њихове задужене зоне дејства, перфектно поклапају, попут огледала, са структурама које контролишу организован криминал на територијама на којима је била активна ОВК.

Да то упростимо, установљавање који круг команданата ОВК и њихових сарадника је био задужен за специфичан регион где је оперисала ОВК на Косову, и наравно у одређеним деловима Албаније, је био кључ да се разуме ко је где организовао гомилу криминалних активности, попут шверца или илегалне трговине које су овде одвијале неометано.

У овој истрази смо открили да је мала, али веома моћна група „карактера“ ОВК уграбила контролу најмрачнијих криминалних организација под контролом косовских албанаца у Албанији, и то још пре 1998.

Та група мрачних карактера ОВК је саму себе назвала „Дреничком Групом“, евоцирајући повезаност Дреничке котлине на Косову, традиционалног легла албанског отпора српској „репресији“ под Милошевићем, и места где се „родила“ ОВК.“

ДРЕНИЧКА МАФИЈАШКА ГРУПА И „БОС“ ТАЧИ- ЗАПАДНО ЧЕДО

Марти наглашава да ови горњи подаци долазе из више извора: укључујући ОВК „дисиденте“, обавештајне изворе НАТО-а, КФОР-а, Организације за Европску Кооперацију и Безбедност, као и из Америчке ЦИА-е.

Потом наставља: „Открили смо да је „Дреничка група“ имала свог шефа, или по мафијашкој терминологији „боса“, касније трансформисаног „политичара“, али убедљиво највише међународно препознатљиво лице ОВК, Хашима Тачија.

Тачи је био на челу ОВК на преговорима у Рамбујеу, на терену на Косову, у иностранству. Он је такође „елиминисао“ унутрашње факције у оквиру ОВК, које су биле карактеристичне током 1998 и 1999.

Очигледно, Тачи је непобитно дуговао свој успон томе што је успео да осигура подршку и дипломатско признање од стране САД и других Западних сила, као привилеговани домаћи партнер у њиховој спољној политици на Косову. Та врста политичке подршке је створила у Тачијевој „глави“ осећај „недодирљивости“ и немерљиве вредности као косовског послератног лидера чије време тек долази.

У другу руку, према веома добро документованим обавештајним извештајима које смо пажљиво проучили и верификовали кроз интервјуе током наше истраге, Тачијева „Дреничка група“ је изградила веома чврсту и моћну базу у структурама организованог криминала које су „процветале“ на Косову и у Албанији у то време.

У том смислу, Тачи је (документовано) деловао са подршком и уз прећутну сагласност Албанских власти, укључујући Социјалистичку партију на власти у то време, али такође уз подршку Албанских тајних служби, као и моћне Албанске мафије. Многи команданти ОВК су остали на територији Албаније, неки чак делујући из главног града Тиране, за време и после ратних активности.

Током НАТО бомбардовања, које је трајало више седмица, најглавнији утицај на пораст моћи ОВК се десио као резултат уплива страног фактора у том региону, на оба начина – јавно и „легално“, као и тајним војно-обавештајним операцијама у име подршке циљевима ОВК. Због немогућности да продре на територију Косова, већина те стране(западне) подршке је каналисана кроз Албанију.“

ЗАПАДНИ ТАЈНИ ИЗВЕШТАЈИ: ТАЧИ НАЈОПАСНИЈИ МАФИЈАШКИ БОС

У извештају се такође спомиње да поред „ратовања“ током НАТО бомбардовања, главни опсесија ОВК је била и даље криминал, те су у том смислу „рекетирали“ племенске области у Албанији у пограничном појасу, бавили се шверцом украдених аутомобила и другом опљачканом српском имовином, трговином белим робљем и присилном проституцијом.

Какав је био стварни „рејтинг“ Тачија код његових западних налогодаваца показује задњи пасус овог дела извештаја: „Слично, обавештајни аналисти који су радили за НАТО, као и они који су радили за најмање четири независне стране владе, су методичким скупљањем обавештајних информација саставили веома убедљив извештај који описује период сукоба 1999. Ту је Тачи од стране свих њих идентификован, и како је дословце наведено у обавештајним извештајима, као најопаснији од свих мафијашких „босова“ ОВК.“

У ОВК ЛОГОРИМА СМРТИ УБИЈАНИ И СТРАНИ ДРЖАВЉАНИ

У закључку овог дела фељтона, желим да нагласим да је овај извештај, поред већински српских жртава и малобројних албанских „колаборатора“, документовао и отмицу, трговину, убиство и одстрањивање органа из тела више држављана Русије, Бугарске, Румуније и Молдавије, а према сведочанству Хашког заштићеног сведока К-144, као и из других поузданих извора. Те је у том смислу за очекивати да ће владе горе споменутих земаља, пре свега Русије, демонстрирати лични интерес и подршку овој истрази, као и кривичном гоњењу крволочних убица који су данас још увек на „власти“ на Косову.

Од „наше“ про-српске владе, која ће и у овом случају вероватно штитити пре свега америчке, а не српске интересе, не би требало много чему да се надамо.

Европа српским сузама не верује- V

ТАЧИ ОДГОВОРАН И ПО ПРИНЦИПУ „ЛАНЦА КОМАНДНЕ ОДГОВОРНОСТИ“

Као што ће Мартијев извештај то овде показати, и без сумње доказати у даљем правосудном поступку пред судом (који тек треба да буде одређен и оглашен надлежним од стране Савета Европе и шире међународне заједнице, за монструозне албанске ратне злочине, и злочине против хуманости против српског народа, и десетина, ако не и стотина, држављана више страних земаља), албански злочини киднаповања, бесправног тамничења, физичког злостављања и убистава над српским жртвама су несумњиво почињени, веома добро документовани, а неки чак јавно обелодањени у водећим западним медијима. Оно што још увек није презентовано јавности у форми форензичких доказа и сведочанстава јесте документација о самом чину одстрањивања органа из тела, пре свега српских жртава. Не сумњам да такви докази постоје, и познавајући професионални и морални интегритет истражитеља Мартија тешко је поверовати да би он изашао у јавност са овако експлозивним извештајем без додатног „кеца у рукаву“. Но, ја бих да се за сада задржим на доказима који су нам познати, и сами по себи, без икаквог додатног доказивања „крађе људских органа“, би требали да буду довољни за покретање међународног, али и домаћег правосудног поступка за горе наведена кривична дела.

У овом досадашњем истражном поступку је недвосмислено доказана кривична одговорност (за горња кривична дела) лидера Хашима Тачија и остатка руководства ОВК,  и то по истом принципу по коме је у Хагу већ суђено целокупном бившем државно-политичком врху Србије – принципу „ланца командне одговорности“. У време ових монструозних злочина Хашим Тачи је био неприкосновени војни командант терористичке ОВК и лидер лажне косовске државе- дакле „господар живота и смрти“ на просторима Косова и у неким деловима Албаније. На страну то, што постоје све индиције да је он сам лично учествовао и извршавао ове злочине- задржимо се за сада на ономе због чега би он већ морао до сада да седи на оптуженичкој клупи у Хагу.

НОВИНАР МОНТГОМЕРИ САЧУВАО КОПИЈЕ ДОКАЗА КОЈЕ ЈЕ ХАГ НАМЕРНО УНИШТИО

У априлу 2009, ББС је емитовао документарни филм „Нестали на Косову“ (линк: http://news.bbc.co.uk/2/hi/7990451.stm), у режији угледног новинара Мајкла Монтгомерија. Господин Монтгомери се, од мартовског погрома 2004 на Косову, интензивно бави сакупљањем доказа о албанским злочинима над Србима, и његова новинарска истрага је управо та које је покренула „траљаву“ УН истрагу на локацији ноторне „Жуте куће“ (да би и он сам евентуално постао „активни члан те истраге“). Његов документарац зато има посебну тежину, јер садржи изворне видео доказе који су званично заведени као доказни материјал Хашког тужилаштва (да би ти видео, као и други форензички докази касније били намерно уништени од стране антисрпске Хашке институције). Наравно господин Монтогмери је сачувао своје копије видео исказа више заштићених хашких сведока, као и видео копије форензичких доказа са локације „Жуте куће“,и потом, због личног убеђења да су ти докази намерно уништени да би се заташкали злочини над Србима и сакрила за Запад „неугодна истина“, одлучио да их овим кратким али веома снажним документарним филмом учини доступним светској јавности. Колико је та документарац постао „неугодна истина“ за многе западне политичаре, најбољи доказ је чињеница, да је упркос изузетној гледаности емитован само два пута у Априлу 2009, и после тога више никад (овде говоримо о БиБиСију).

У видео прилогу су приказани искази двојице заштићених хашких сведока и једне заштићене жртве албанске националности, али је такође наведено да постоје бројни други заштићени сведоци и неколико преживелих жртава- нажалост међу њима ниједна српска жртва!

Тај видео запис недвосмислено доказује да су српски цивили и ратни заробљеници, били киднаповани од стране Тачијеве ОВК, и у једној компликованој и „скупој“ операцији пребацивани у Албанију. Пошто се радило углавном о сиромашним српским цивилима за које никада није тражен озбиљан откуп (осим пар појединачних директних уцена српским породицама од стране нижих ОВК „кадрова“, где је одређена сума новца изнуђена, али до откупа и примопредаје талаца никада није дошло, јер то никада није ни било на „распореду“ тих „другоразредних“ разбојника), и пошто се радило о ратним заробљеницима, углавном младим српским војницима, безначајне или никакве обавештајне вредности, поставља се једно врло логично питање: зашто су ти јадни људи шверцовани у Албанију таквом компликованом и ризичном операцијом? Јер ако су шиптарски терористи желели да их муче и физички ликвидирају, то су могли да учине без много ризика на безбројним локацијама унутар Косова.

Једини логичан одговор на такво питање који се сам намеће, јесте: мрачне намере тих шиптарских крволока и њихових западних савезника да учине „нешто нечасно“ са њиховим телима. Ако ту нису били у питању сатанистички обреди жртвовања тих мученика Блеру, Клинтону, Солани, Кушнеру и осталим западним девијантима, онда опет једини логичан закључак, и сурова истина чији нам се хорор сценарио управо презентује од стране највишег легалног органа Европе, и који ова Мартијева истрага документује безбројним материјалним доказим, индицијама и сведочанствима очевидаца, јесте: „крађа“ људских органа, за „девијантно“ западно и блискоисточно тржиште. Управо док је овај текст у припреми, неки медији тврде да су у овој мучној крађи људских органа учествовали и војни лекари из састава окупационих НАТО трупа на Косову.

АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ЈУРИШЕВИЋ- ЏЕЛАТ ОВК, „ПРИСУТАН“ НА ЛОКАЦИЈИ КУКЕШ У ВРЕМЕ УБИЈАЊА ЗАТОЧЕНИКА И КРАЂЕ ОРГАНА

У сваком случају, добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла Др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“. Поред  убијања заробљених Срба, Др Јуришевић је активно сарађивао са западним обавештајним службама у току НАТО рата, и под маском доктора хуманитарца шпијунирао српске трупе. По његовом хвалисању био је одговоран за навођење НАТО авиона на српске циљеве, којом приликом је убијено преко 400 Срба.

Али оно што је индикативно за ову истрагу (напомена ово је део ауторове „истраге“)  је то да је дотични Јуришевић боравио у Априлу 1999-те на локацији Кукеш (локацији тајног затвора у коме су држани и убијани Срби којима су „одстрањивани“ органи) у Албанији, и да је тамо према његовим речима био сведок неких „аномалија“ у локалној болници која је била под контролом извесног доктора- команданта ОВК (претпостављам да се овде ради о Др Шаипу Муји). Др Крег Јуришевић данас живи и ради у аустралијском граду Аделаиди, где је запошљен као кардио-торациони хирург у Краљевској Аделаида Болници.

Ми се овде надамо да су ови подаци доступни како нашим српским истражним органима, тако и Мартијевој истрази- јер овде је веома важна улога Др Јуришевића не само као ратног злочинца, већ пре свега као, потенцијално једног од кључних сведока у овој монструозној афери.

Дакле, сва ова кривична дела су недвосмислено почињена, и можда је у овој фази истраге теже доћи до идентитета непосредних извршиоца и расветљавања сваког појединачног кривичних дела. Али, као што то знамо из горе наведеног примера суђења комплетном српском политичко-државном руководству у Хагу, чињеница да кривична дела за која су осуђени (у пред-ратном и ратном периоду до окончања рата 1999) никада нису потпуно расветљена, није сметала Хашком трибуналу да их за иста осуди по приниципу „ланца командне одгворности“, не сматрајући за потребно да доказује свако појединачно кривично дело (која су починили неки припадници и неке јединице српских снага на терену).

То је управо принцип правде на коме мора да инсистира наше правосуђе, као и патриотски део српског руководства (од издајничког дела „просрпског“ српског руководства на челу са Тадићем немамо ничему добром да се надамо). Следећи приницип на коме мора да се доследно инсистира, а који у свом извештају више пута наглашава господин Марти, јесте принцип једнакости пред судом!

ТАЧИЈА 2002 ХАПСИ ИНТЕРПОЛ ПО НАЛОГУ “FBI” И “DEA”, ДА БИ ГА УНМИК И ОЛБРАЈТОВА „ОСЛОБОДИЛИ“

Сада се вратимо самом „Мартијевом извештају“:

Господин Марти, поред Хашима Тачија, Агима Чекуа и Рамуша Харадинаја, директно именује остале заверенике у врху овог (ОВК) удруженог злочиначког подухвата шиптарских терориста: Џавита Халитија, Кадрија Веселија, Азема Силу и Фатмира Лимаја- наводећи да су сви они, на челу са горњом тројицом, били предмет темељне истраге. Не само УНМИК-а, Хашког Трибунала и ЕУЛЕКС-а, него и западних тајних служби: америчке ДИЕ-е, ФБИ-аја, ЦИА-е, немачког БНД-а, италијанског СИСМИ-иа, британског МИ16, и грчког „ИВајПиа“; Који поседују обилну документацију о криминалном деловању Тачијеве „Дреничке групе“.

Ове западне службе процењују да је „Дреничка група“, друга по величини шверцерска мафијашка група за транспорт хероина у Европу на „Балканској рути“- одмах иза турске (и свакако најсуровија).

Колико су западне тајне и полицијске агенције добро документовале ову злочиначку активност, и колико су је сматрале опасном за своје нације сведочи акција америчких полицијско-обавештајних агенција, које су документовале и процесуирале илегалну нарко активност Тачијевог клана, доказујући његову повезаност са светским мафијашким нарко картелима. Према исказу Мајкла Лавина, званичника америчке „анти-наркотик агенције“ (ДЕА), амерички суд и западне полицијске агенције су ставиле Тачија на листу Интерпола због тих злочина, те је он сабсеквентно ухапшен по међународној потерници 2002 на аеродрому у Будимпешти. Но, није дуго задржан у притвору јер је тада дошло до невиђеног притиска од стране америчког државног секретара Мадлен Олбрајт и других западних званичника. Међутим оно што је највише запрепашћујуће овај криминалац одмах је ослобођен, да би могао несметано да настави да се бави својим крвавим бизнисом.

Овде се дакле ради, не само о „окретању главе на другу страну“, највиших западних званичника и међународних институција, већ и о њиховој директној сарадњи и прикривању ових тешких кривичних дела. Надамо се да ће се Мартијева истрага позабавити и овим аспектом прљаве западне уплетености у ове најмонструозније злочине шиптарских терориста, који се на првом месту не би никада одиграли без такозване „западне хуманитарне интервенције“ на Косову (као и у другим деловима бивше Југославије).

ЗАПАДНЕ СЛУЖБЕ: ТАЧИ И САРАДНИЦИ ЛИЧНО УЧЕСТВОВАЛИ У УБИСТВИМА И ДРУГИМ ЗЛОЧИНИМА

Марти овде посебно наглашава да је у својој истрази дошао до докумената у поседу  угледних западних правосудних и полицијских агенција, попут америчког ФБИ-аја, којима се потпуно и веродостојно документује криминална активност Тачијеве „Дреничке групе“:

„Све што смо сазнали држи нас у убеђењу да би ти „људи“ до сада били осуђени за веома тешке злочине, и до сада би већ били на издржавању дугих временских казни затвора, да није дошло до два шокантна развоја догађаја који су им омогућили да наставе да делују некажњено:

– прво они су успели у елиминисању, или ућуткивању, већине потенцијалних и постојећих сведока против њих (непријатеља и доскорашњих савезника), користећи се убиствима, насиљем, претњама, уценама, „заштитничким рекетирањем“;

– и друго, због „недостатка“ политичке воље међународне заједнице да ефективно кривично гони бивше лидере ОВК.

То је све дозволило Тачију, и другим члановима „Дреничке групе“ да максимално „искористе“ своје позиције у стицању огромног богатства, које је у нескладу са њиховим званичним „занимањима“ и приходима.“

„У свим кључним обавештајним извештајима западних агенција, Тачи и његови сарадници из „Дреничке групе“, су означени као „главни играчи“ косовске мафијашке структуре. Ја сам пажљиво проучио те веома обимне и разноврсне извештаје са осећајем ужаса и моралне огорчености.

Оно што је највише упадљиво је то да је међународна заједница на Косову, од америчке владе и осталих западних савезника, од правосудних институција Европске Уније, несумњиво поседовала веома убедљиву документацију о свим аспектима криминалних активности „Дреничке групе“. Ипак изгледа да нико није био спреман да реагује у таквој ситуацији и ове криминалце изведе пред лице правде.

Наши „извори“ из прве руке су веома кредибилно означили Хаљитија, Весељија, Силу и Лимаја, заједно са Тачијем, као и других чланова „ужег круга“, да су лично наређивали и у многим случајевима лично надгледали или учествовали у убиствима, затварању, мучењу и „испитивању“ жртава, у различитим деловима Косова и, што је било од великог интереса за нашу истрагу, велики део тих криминалних активности се одиграо у контексту ОВК операција на територији Албаније, у периоду од 1998 до 2000.“

ДР ШАИП МУЈА „КОСОВСКИ ДР МЕНГЕЛЕ“ ЛИЧНО „НАДЗИРАО“ ЗЛОЧИНЕ У ТАЈНИМ ЗАТВОРИМА И ИЛЕГАЛНИМ БОЛНИЦАМА У АЛБАНИЈИ

Марти потом описује тајне затворе у Албанији и њихову стварну функцију:

„Специфично, како смо ми то утврдили, вође „Дреничке групе“, имају највећу одговорност за две групе доказаних злочина описаних у овом извештају:

-За организовање и руковођење ОВК „ад хок“ тајних затвора на територији Албаније и -За судбину затвореника који су били заточени у тим логорима, укључујући многе киднаповане српске цивиле који су ту транспортовани преко границе, са Косова у Албанију.“

„Да би схватили како су ти злочини деградирали у најнижу форму нехуманости, прецизније у насилну екстракцију људских органа са циљем шверца на црном тржишту, ми смо овде идентификовали још један кључни ОВК карактер, који припада самом врху ових криминалних завереника: Шаипа Мују.

Скоро до најситнијих детаља, биографија Шаипа Мује у „борби за ослобођење косовских Албанаца, је идентична другим члановима „Дреничке групе“, укључујући лично Хашима Тачија. Од раних студентских дана почетком 1990-их, до једног од елитних чланова ОВК „координатора“ лоцираних у Албанији, па до члана кабинета „провизионе косовске владе“, и једног од главних команданата у послератном косовском Заштитном Корпусу, да би се на крају трансформисао у цивилног политичара у Демократској партији Косова, и коначно постао косовски високи „државни“ званичник.

Заједнички фактор који карактерише Мујино учешће у овој „афери“ јесте медицински сектор. Посебно сматрамо увредљивим да се та индивидуа представља, и као такав је прихваћен у многим круговима, као „Др Шаип Муја“, не приказујући себе једино као доктора медицине и хирурга, него и као „хуманитарца“ и напредног лекара.

Открили смо безбројне убедљиве индикације да је Мујина стварна и централна улога више од једне деценије, била у оквиру много мање „звучних“ кругова, које чини трговина људским робљем, недозвољеним и илегалним хирушким операцијама, и извршењем других кривичних дела организованог криминала.“

У извештају се наглашава, да је за разлику од Тачија, Муја сво време одржавао „ниски профил“ сакривајући се иза своје медицинске професије, и његов „случај“ до сада није био познат круговима изван криминалних структура, осим пар иследника који су му сво време били на трагу.

Кредибилни извори наводе такође да је Муја, иако јавно мало познат, имао кључну улогу крајем 90-их у развоју „стратегије“ ОВК, у време када је креирала међународну подршку. Такође се наглашава да је у време ратних сукоба и НАТО „интервенције“ на Косову, Муја руководио оперативном базом ОВК у Тирани, на безбедној даљини од границе и ратних дејстава.

Овај извештај нам такође открива да је Муја, заједно са Хаљитијем и Веселијем налазио спонзоре у иностранству, и доводио на Косово стране плаћенике и америчке (владине) војне контракторе. Такође сазнајемо да је Муја у то време лично ангажовао подршку Албанске тајне службе и Израелског Мосада.

Марти потом описује „кампању“ ОВК, непосредо по окончању рата када је НАТО окупирао Косово, која се огледала у безбројним злочинима пре свега према српским цивилима, али и према Ромима и албанским такозваним колабораторима – и то све под „будним оком“ НАТО трупа.

По Мартију сви ти злочини и иживљавања од стране припадника ОВК према, пре свега Србима, а потом и другим недужним цивилима на Косову, нису били резултат појединачне недисциплине и личне освете „огорчених Шиптара“, већ пре свега део систематске политике терора Тачијеве ОВК- како он то описује следећим речима:„…ми налазимо да су главни извршиоци тих злочина били пажљиво организовани, у оквиру унапред осмишљене стратегије руководства „Дреничке групе“.

Марти наглашава да овакви злочини, нарочито транспорт и заточеништво толико пуно људи у тајним затворима, и то све „без знања“ албанских власти је било могуће само: „…у оквиру проверене методологије познатих светских мафијашких структура од којих се „Дреничка група „ није разликовала.“

„ТАЈНИ ЗАТВОРИ И НЕХУМАНО ПОСТУПАЊЕ СА ЗАТОЧЕНИЦИМА“

„У оквиру наше истраге, ми смо идентификовали најмање шест различитих тајних затвора на територији Албанске републике, смештених на територији која се простире од Кахана у подножју планине Паштрик, у северном „врху“ Албаније, до друмова и морских плажа Дуреса, на медитеранској обали западне Албаније.

ОВК није имала легалну контролу тих области, али изгледа да нису имале нити албанске власти којима је то била обавеза према закону, или једноставно нису имале „вољу“ да спроводу законе. Тај посебан пропуст Албанских власти се огледа у „неспособности“ албанске полиције и обавештајних служби да сузбију мафијашки бандитизам јединица ОВК које су, у време конфликта биле стациониране на северу и у централном делу Албаније. Према њима, старији регионални команданти ОВК су били изнад закона.

Локације „затвора“, које смо добили из наших „извора“ се поклапају са доказима које су прикупили разни „новинари-истраживачи“ (неки од тих извешаја су старији од десет година), и недавно из извора иследника и тужиоца ЕУЛЕКС-а, укључјују: Кахан, Кукеш, Бићај (околина), Бурел; Рипе (село југозападно од Бурела, Матски округ); Дурес; и, верованто најважнија од свих других, за ову нашу истрагу локација – Фуше-Крује.

Били смо у ситуацији да посетимо два бивша тајна затвора у Албанији, али нисмо добили приступ унутар тих објеката. Поред тога, што смо имали сазнања да постоје још бар четири таква објекта, ми смо додатно сазнали, из „прве руке“, од више особа које су нам потврдиле, да су лично боравиле или посетиле „тајне затворе“ док су били под контролом ОВК, или током истраживачких мисија.

Ти објекти нису постојали као независни заточенички логори, већ су били део пажљиво организованог и координисаног ланца незаконитих активности, које су надзирали одређени команданти ОВК. Заједнички инкриминирајући фактор тих објеката је био тај, да су у њима били илегално заточени цивили, на територији државе Албаније, али под контролом и у „рукама“ чланова косовске ОВК и њихових помагача.“

ЗА ЗАПАД ЈЕ УБИЈАЊЕ СРБА БИЛО ПРИХВАТЉИВО

У закључку овог дела Мартијевог извештаја морамо поново да нагласимо да овај документ сада већ хронично наглашава: или директну западну умешаност у ове монструозне злочине против српских цивила, или њихово саучешниство и заташкавање, или у најблажем случају њихово игноранство. Тако да се сада овде поставља питање, како наша Српска нација може да верује том истом инкриминисаном западу, који се овде у истрази ових злочина против хуманости до сада непобитно показао као „део проблема“, да ће сада напрасно да се покаже као „део решења“ тог истог проблема.

За наше институције би најбољи пут био да доследно инсистирају, не само на уклањању одређених западних земаља из овог истражног процеса, већ и на њиховом елиминисању из међународног присуства на Косову, као доказане инкриминисане стране, а потом и на установљавању кривичне одговорности неких водећих западних државника, ако не и целих влада. За почетак би било довољно извући из архива добро документоване оптужнице против западних лидера, за ратне злочине у току илегалног НАТО рата против наше нације 1999. Оптужнице коју је незаконито и неуставно суспендовао издајнички прозападни „српски“ режим. Што се тиче доказане умешаности или заташкивања ових монструозних злочина од стране такозваних неутралних међународних институција, пре свега мисије УН-а на Косову, овде треба нагласити и њихову неспособност, нестручност и кукавичлук у суочавању са организованим криминалом на Косову. Тај аспект „пропале међународне мисије“ у оквиру“пропале косовске државе“, најбоље је описао, непосредно након мартовског погрома над Србима 2004-те, господин Едвард Тави, Канадски саветник при полицији УН-а на Косову: „Ми нисмо желели Албанце да почну да убијају нас, зато смо им радије дозволили да наставе да убијају Србе. Уместо да смо покушали да видимо шта ће се десити ако кажемо одлучно „не“ албанским захтевима и њиховој концепцији, чак и по цену разоткривања стварне природе Америчких „најбољих пријатеља“, што би свакако довело до појачаног домаћег терора – Ми смо одлучили да створимо много већи, и временски неограничен, глобални проблем“.

Европа српским сузама не верује VI

  
АМЕРИЧКИ СЕНАТ 1999- О КРИМИНАЛНОМ КАРАКТЕРУ ОВК У званичном документу под насловом: „Ослободилачка Војска Косова: Да ли Клинтонова политика подржава Групе повезане са Тероризмом и Дрогама?“, Америчког Сената (Републикански политички комитет), објављеном 31 Марта 1999, недељу дана након почетка бомбардовања наше отаџбине, амерички „законодавци“ отворено називају ОВК терористичком и мафијашком организацијом, и сумњају у мотиве који су се крили иза Клинтонове злочиначке одлуке да започне тај илегални рат.Тај званични амерички документ цитира следеће речи председника Клинтона непосредно уочи примене „треће опције“ на Косову (те његове речи доказују да је он свесно ишао на изазивање регионалне нестабилности и кршење међународних повеља): „Трећа опција: наоружавање сепаратистичке ОВК од стране Америке и НАТО-а у циљу да води „борбу“ на терену, док НАТО наставља са ваздушним ратом. Та опција ће претворити НАТО у ваздушну подршку ОВК-у, али ће такође резултирати у будуће насилно прекрајање Балканских граница, вероватно изазивајући широку нестабилност у региону.“У документу се даље наводи да су америчкој администрацији били добро познати планови ОВК да „ослободи“ албанске крајеве у Црној Гори, Македонији (укључујући главне градове Подгорицу и Скопље, као и Север Грчке и Југ Србије (ван Косова)), пратећи идеју стварања Велике Албаније, наводећи да су сви ти деловии били анексирани Албанији у време Хитлерове окупације Балкана у Другом светском рату, и да је та фашистичка идеја још увек жива у шиптарским главама.Амерички сенат потом наводи да им је било добро познато да ОВК нису били никакви борци за слободу, већ да та терористичка организација има следеће корене. Цитат: „…оригинално састављена од радикалних „марксиста-лењиниста“ из комунистичке Албаније и потомака фашистичких милиција из Другог светског рата.“Такође наводе да је ОВК почела терористичке акције 1996, бомбардовањем кампова са српским избеглицама из Хрватске и Босне. Да су американци знали још те 1996-те да је ОВК терористичка организација, најбоље сведоче речи члана Клинтонове администрације, тадашњег Специјалног америчког изасланика за Косово, господина Роберта Гелбарда, који је 23-ег, Фебруара 1998 изјавио следеће Француској Новинарској Агенцији (АФП): „Ми оштро осуђујемо терористичке акције на Косову. ОВК је без сваке сумње терористичка група.“ Рекао је том приликом Гелбард.АМЕРИКА КРШИ УН ЕМБАРГО- САРАЂУЈЕ СА АЛ-КАИДОМ НА БАЛКАНУ

Документовани терористички карактер ОВК није сметао Клинтону да изјави следеће: „САД предузимају убрзане кораке да трансформишу ОВК, од једне примитивне герилске групе у политичку снагу…“ Амерички сенат потом наводи чињенице које поткрепљују мафијашки карактер ОВК, посебно у пољу шверца наркотика, као и повезаност ОВК са радикалним Исламом, нарочито из кругова Иранске владе и повезаност са Осама Бин Ладеном.

У наставку овог извештаја се наводи Клинтонова умешаност у кршење ембарга УН у Босни и америчко учешће заједно са Ираном у наоружавању босанских муслимана. Потом се један добар део извештаја посвећује, како овај извештај дословце каже: „Највеће етничко чишћење балканских ратова“, где се мисли на етничко чишћење Срба из Крајине од стране хрватске усташке државе, али се такође наводи, и то дословце: „…и то етничког чишћења које је вероватно сама Клинтонова администрација помогла да се спроведе“. Веома озбиљне оптужбе које долазе из самог Вашингтна, од стране једног од највиших америчких законодавних тела.

Потом у овом делу наставља са тврдњом да је Хрватска овакве ратне злочине спровела не само уз прећутну подршку Клинтонове админстрације, него уз активну војно-логистичку подршку и директну помоћ на терену од стране америчких „војних саветника“ и америчких контрактора, пензионисаних америчких генерала, а све уз сагласнот америчке владе. Али то није све, извештај наводи, да када је случај дошао пред Хашки трибунал, америчка влада је уместо сарадње активно саботирала тај процес, и учествовала у заташкавању случаја и уништавању доказа.

МОТО ОВК: „ДРОГЕ, ОРУЖЈЕ, КУРАН“!

У наставку извештаја о Косову и терористичко-мафијашкој организацији ОВК се наводе конкретни докази о криминалној активности те организације, који су били добро познати америчкој администрацији у годинама пре, као и у време косовског рата 99-те. „Поседујемо доказе да постоји повезаност између шверца дрогом и активности ОВК.“ Валтер Кег, Шеф анти-наркотик одељења, обавештајног одсека Шведске полиције.

„Етнички албанци су сада најзначајнија група у дистрибуцији хероина у Западним земљама.“- Немачка Федерална Агенција за Криминал.

„Полиција у Чешкој републици је недавно ухапсила косовског албанца, дилера дрогом извесног Добошија, који је побегао из Норвешког затвора где је служио казну од 12 година. Претрес његовог апартмана је открио документа која повезује његове илегалне наркотичке активности са куповином оружја за ОВК.“ Тајмс (Лондон), 03.24.1999.

У извештају се такође наглашава да су косовски Албанци главни шверцери и дилери дрогом у следећим европским земљама: Италији, Немачкој, Шпанији, Француској и Норвешкој. Такође се наглашава да су швајцарски затвори пуни албанских криминалаца. Овде такође сазнајемо да су и у Италији, крајем 90-их, имали тако велики проблем са шиптарском нарко мафијом на чијем челу је био Гаши Агим из Приштине, да су у помоћ звали специјалне јединице карабињера предвођене генералом Мариом Моријем. Тек ово је резултирало разбијањем шиптарске мафијашке мреже и масовним хапшењима шиптарских криминалаца. Заједно са 124 других дилера, ухапшен је и сам Агим Гаши.

Извештај наводи речи италијанског детектива из РОС-а(Специјалне Оперативне Секције) при Карабињерима, који каже да је циљ шиптарске мафије и ОВК (он ту не прави разлику) не независност Косова, већ уједињење Косова са Албанијом, под следећим мотоом: „Дроге, Оружје и Куран“! Коријере дела Сера, 10.15.1998

КОСОВО- „КОЛУМБИЈСКИ СИНДРОМ НА ЈУЖНОМ БАЛКАНУ“

Овде је веома важно напоменути упозорење Америчког сената, који је још те 99-те упозоравао да ће игнорисање криминалних делатности ОВК створити, по њиховим речима: „Колумбијски синдром на Јужном Балкану, који ће резултирати у стварање ситуације где ће албанска мафија постати толико моћна да ће моћи да преузме контролу над неким регионалним државама. У практичном смислу то ће укључити контролу над Албанијом и Македонијом (над Косовом су већ имали контролу).“ Ту тврдњу документују примером Демократске партије Албаније на челу са Сали Беришом, за кога кажу да се финансира шверцом дроге, као и да тим новцем финансира сепаратистичке покрете на Косову и Македонији („Балкански Меделин“, Џејн (енглески војни часопис) 03.01.1995).

У закључку овог извештаја Америчког сената се опширно описује умешаност Иранске државе и Ал Каиде на челу са Осама Бин Ладеном, у сарадњи са Албанском владом и под директним спонзорством Сали Берише, пре свега на локалитету Тропоја. У тренирању, опремању и наоружавању терориста ОВК, као и „довођењу“ хиљада муџахедина и инструктора из Ал Каиде и Иранске Револуционарне Гарде на север Албаније.

Но сада се вратимо на Мартијев извештај-

ЛОГОРИ ИЗ КОЈИХ СЕ НИЈЕДАН СРБИН НИЈЕ ВРАТИО- ЖИВ ИЛИ МРТАВ

У наставку извештаја Марти описује тајне затворе- концентрационе логоре на територији Албаније у којима су држани углавном Срби, али често и Албанци такозвани колаборатори, као и неки страни држављани. У току описа ових објеката, Марти почиње да износи и монструозне детаље судбине која је снашла стотине Срба, од којих до данашњих дана ниједан није пронађен жив, нити су чак откривена њихова тела.

За недостатак откривања посмртних остатака и идентификовања жртава Марти криви албанску владу, за коју тврди да је не само саботирала његову и претходне истраге, већ и активно учествовала у уклањању трагова злочина и пружања уточишта злочинцима. У тим криминалним делатностима су предњачиле албанске тајне службе, претходна ШИК и садашња ШИШ. Поред претходно споменутих терориста, тзв. лидера ОВК, он овде посебно наводи веома бруталног ОВК команданта и члана Дреничке групе Кадрија Веселија, који је био задужен за тајне затворе, и директно одговоран за веома нехуман третман, мучење и убиства заточеника – углавном Срба.

Он даље набраја те концентрацион кампове-затворе:

Кахан- камп у близини границе са Косовом, који је служен углавном као војна база, али и као „прихватна станица“ за заробљенике и њихово „саслушавање“.

Кукеш- бивша метална фабрика, коју је ОВК користила за више „намена“, али овде је важно напоменути да је унутар фабрике више просторија преправљено у „затворске ћелије“.

Дурес- који је служио као ОВК истражни центар, у позадини хотела „Дреница“, али и као главни штаб и регрутни центар.

У овим горњим објектима су углавном били заточени албанци „издајници“, дезертери или под неком другом сумњом. Евидентирано је око 40 преживелих заточеника Албанаца, који су се показали као веома драгоцени сведоци за Мартијеву истрагу, првенствено у циљу расветљавања судбине отетих Срба. Као ОВК команданте задужене за те „затворе“ Марти именује: Сабита Гечија, Ризу Алију (командант Хоџа) и Џемшита Краснићија. Каже да за њих постоји обимна документација прикупљена иницијативно од стране УНМИК-а, да би под ЕУЛЕКС-ом против њих била подигнута оптужница у „косовском суду“ за ратне злочине.

За Краснићија наводи да је још увек у бекству. За ову тројицу заједно са „дреничким џелатом“ Кадријем Веселијем, као и за њиховог претпостављеног Хашима Тачија, постоји обимна документација да су у извршењу ратних злочина деловали као криминална организација у оквиру „Дреничке групе“.

Марти потом детаљно описује нехуман третман заточеника у „кампу“ Кукеш, смештеним у импровизоване ћелије у склопу фабрике за обраду метала, у веома несанитарним условима, без хране и воде, где су били нон-стоп пребијани. Тај нехуман третман је веома добро документован од стране међународних и косовских органа, на основу сведочанства преживелих албанских жртава и неких припадника ОВК.

АЛБАНСКЕ ВЛАСТИ ДИРЕКТНИ САУЧЕСНИЦИ У РАТНИМ ЗЛОЧИНИМА

Оно што је индикативно, јесте то да Албанија упорно понавља да на територији Албаније не постоје тела жртава из тих кампова, док Марти овде подвлачи да се такво нелогично побијање наставља чак и у ситуацији када су истражни органи предочили албанској влади доказе, са локацијама и именима неких жртава (Албанаца), укључујићи неке форензичке доказе. У ту сврху овај извешај наводи као пример, ексхумирано тело косовског Албанца Антона Бисакуа са гробља у Кукешу, за кога је непобитно утврђено да је био заточен у ОВК кампу Кукеш. Брутално саслушаван, мучен и на крају усмрћен хицем из ватреног оружја (4-ог Јуна 99). За њега се наводи да је само једна од многих жртава шиптарских злочина које почивају на необележеном делу гробља у Кукешу. Једини разлог за такво негирање, који се овде логично намеће, јеста тај да су албанске власти биле директно умешане у монструозне злочине ОВК на својој територији.

Марти наводи да поред стотина Срба, постоји и огроман број Албанаца за које се зна да су киднаповани и пребачени у Албанију, али до дана данашњег нису пронађени. У извештају се описује како се одвијао транспорт заточеника између читаве мреже тајних затвора и кампова ОВК у Албанији. Тај опис је истрага прибавила од бивших ОВК бораца и њихових помоћника. Киднапована лица су транспортована у необележеним возилима, углавно комбијима и камионима, често путујући у конвоју и уз пратњу. По преласку су смештани у многобројне импровизоване затворе у албанским сеоским домаћинствима и разним помоћним зградама. Локално становиштво је поткупљивано понекад новцем, али много чешће украденом робом, као и сексуалним услугама киднапованих проститутки (углавном из источно-европских земаља) које су у тим камповима држане као робље, да би многе од њих биле искоришћене за екстракцију органа и евентуално убијене, или силовањем других недужних жртава.

НАЈМОДЕРНИЈА „КЛИНИКА“ У АЛБАНСКОЈ ЗАБИТИ

Марти наводи да је један од тих „кампова“ био наменски изграђен, и да је имао најмодернију клинику са луксузним лобијем. На том месту су Србима насилно вађени органи, да би одатле били транспортовани за богате „клијенте“ широм светског црног тржишта (људским органима). У овом делу извештаја он не открива локацију те „клинике“.

У опису кампа у месту Рипе код Бурела, ноторној локацији „жуте куће“, Марти наводи да је функција тог кампа била превасходно као „прихватног центра“ за отете Србе. Ту су Срби били „медицински прегледани“, вађена им је и крв ради анализе, те су „погодни донори“ пребацивани у друге кампове у близини аеродрома, где су постојале клинике попут ове горње. На локацији „жуте куће“ су нађени докази да су неки Срби тамо били ликвидирани. Претпостављамо да су то били јадници, или можда нажалост срећници, који су избегли судбину лаганог мрцварења у рукама не само ОВК крволока, већ и „људи“ у белим мантилима који су на најпоганији начин погазили своју Хипократову заклетву.

ОТЕТЕ ЖЕНЕ И ДЕВОЈКЕ СИЛОВАЛИ И ЛОКАЛНИ МЕШТАНИ

Овај извештај поново наглашава да су безбројне отете жене и девојчице са Косова, биле силоване на локацији „жуте куће“, не само од стране ОВК шиптарских терориста, већ и локалних мештана. Марти овде наводи да су све ове тврдње поткрепљене изјавама сведока и форензичким доказима. Такође је документовано да је „жута кућа“ служила као транзитни центар преко којег су заточеници траснпортовани на више других локација, често и враћани, да би били одведени у непознатом правцу. Оно што је запрепашћујуће, а произилази из више независних извора, а то је да су ту заточеници, углавном Срби, размењивани између ОВК терориста за новац, односно продавани.

Марти на крају овог дела подвлачи да је иницијално улога „жуте куће“ као клинике била пренаглашена, јер за то нема доказа, али има доказа да су ту вршени медицински тестови, укључујући вађење крви, са намером утврђивања подобности за „доноре“, као и да постоје докази о злостављању и ликвидацији заточеника. Али, како Марти на крају каже непобитно је утврђена функција „жуте куће“ као прихватног кампа и транзитног центра, на коме су албански крволоци, и вероватно неки од њихових западних спонзора, одлучивали судбину, пре свега невиних Српских жртава, по таквом мрачном сценарију, са којим не могу да се пореде ни најморбиднији холивудски хорор филмови.

Top of Form

Европа српским сузама не верује- VII

Пре него што се вратимо на закључак овог фељтона који прати извештај реномираног швајцарског тужиоца и дипломате Д. Мартија о монструозним злочинима над српским становништвом на Косову од стране шиптарске ОВК на челу са Хашим Тачијем, овде морамо да нагласимо да такви злочини нису могли да се одиграју, не само без прећутне сагласности водећих НАТО земаља (пре свега американаца), већ пре свега, и уз њихово директно учешће у тим тешким кривичним делима. Уосталом, ништа боље нисмо могли ни да очекујемо од такозване „западне цивилизације“ која је активно учествовала у распаду бивше Југославије и (документованом) подстицању међуетничких сукоба, све до употребе голе оружане силе против Српске нације на страни сецесиониста, која је кулминирала илегалним бомбардовањем Републике Српске, Црне Горе и Србије од стране злочиначке НАТО алијансе; као и директним учешћем у етничком чишћењу српског становништва са територија бивше административне југословенске републике Хрватске и Српске аутономне покрајине Косово и Метохија.

Овај уводни део је резултат мог истраживања, и није директно повезан са Мартијевим извештајем, али га зато допуњује (бар овај јавни прелиминарни део његовог извештаја) и директно доказује да је у извршењу монструозних злочина над косовским Србима постојао „удружени злочиначки подухват између шиптартске ОВК и водећих НАТО земаља на челу са Америком…

БЕРНАРД КУШНЕР ЛИЧНО ПРИКРИВА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ ОВК

Најупечатљивије сведочанство о горњем удруженом злочиначком подухвату Тачијевих шиптарских терориста и водећих западних земаља долази од стране бившег шефа УНМИК-ове полицијске јединице за борбу против „тешког“ криминала на Косову, реномираног криминалистичког стручњака и анти-терористичког експерта, канадског полицијског иследника (резервног капетана канадске војске и бившег члана Њујоршке специјалне анти-терористичке јединице- јединог страног држављанина који је икада трениран у оквиру те јединице) господина Стјуа Келока. Господин Келок, је поред небројених других тешких кривичних дела против Срба, руководио истрагом масакра над Српским цивилима 2001 у Подујеву када је приликом бомбашког напада на цивилни аутобус „Ниш Експреса“ (у коме су се поред осталих путника масакрирана и деца) убијено 13 невиних српских цивила а рањено 45, од стране шиптарске терористичке ОВК; Као и истрагом убиства новинара Асошијејтед Преса Керима Лотона на македонско-косовској „граници“ у селу Кривеник, такође од стране шиптарских терориста ОВК(ОНА).

У оба случаја истрага је ометана, саботирана и заташкавана од стране водећих НАТО земаља, Америке и највишег руководства УНМИК-а, са циљем да се спроведу зацртани амерички и НАТО политички циљеви на Косову и прикрије западно учешће у терористичким и криминалним активностима у садејству са шиптарским терористима. У свом интервјуу из 2006, медију „Balkanalys.com”, господин Келок је документовао ту своју тврдњу и објаснио „западне мотиве“ за такво срамно деловање у спрези са терористима и злочинцима Тачијевог „калибра“:

Господин Келок на почетку тог интервјуа наглашава да је мандат његове мисије на Косову био у оквиру резолуције 1244, али да је од самог почетка био угрожен „сакривеним агендама у игри“, и то на првом месту од стране оних чија је улога била да тај мандат спроведу. Најупечатљивији је пример Бернарда Кушнера. На прву велику обструкцију у свом раду је наишао у процесу хапшења и доказивања кривице за тешка криминална дела Сабита Геција, једног од оснивача ОВК. Тада су господину Келоку први пут у току његове службе на Косову, упућене директне претње смрћу.

Геци је ухапшен у Октобу 2000-те, након гангстерског оружаног обрачуна у приштинском озлоглашеном ноћном клубу „Мајами Бич“, да би Келоков полицијски тим пратећи тај инцидент извршио претрес 13 кућа и газдинстава шиптарских мафијаша и терориста и ухапсио још 25 шиптарских криминалаца. Због добро обављене професионалне истраге детектива Келока и његовог тима, на суду је предочено обиље доказа, те је Геци осуђен на 5 година и 6 месеци затвора. Ту казну је под тим условима морао неизбежно да потврди надлежни косовски УН суд. По Келоку та пресуда је имала веома снажан „одјек“ на Косову, јер су у то време Тачи и Геци сматрани на Косову малтене „реинкарнацијама самог Скендербега“!

Келоку је његов претпостављени у УНМИК-у казао да су у то време били под великим притиском „одозго“ да обуставе ту полицијску истрагу. Иза тог великог притиска се наравно, пре свих других, крио УНМИКОВ шеф Бернард Кушнер, који је још у Јануару 2000-те наредио УНМИК полицији да не сме да врши претресе ниједног лидера ОВК, или њихових ближих рођака, без његове изричите дозволе!?

УНМИК: ОВК СЕРВИС

Господин Келок и овде наглашава „да упркос јавног залагања за моралну, етичку и легалну улогу мисије УНМИК-а, водећи лидери те организације (на челу са Кушнером) су спроводили у „закон“ само интересе лидера ОВК.“ Како он појашњава, постојао је снажан отпор било каквој истрази и суђењима члановима ОВК, да би то описао следећим речима: „Одмах сам разумео „компликовану природу“ наше мисије и да је УНМИК уствари постојао да би једино штитио људска права косовских Албанаца. Из тог разлога хапшење и процесуирање тих индивидуа за „обична“ кривична дела и ратне злочине није било „политички подобно“.

Стално нам је понављано од стране међународних представника на Косову да- „суђење „господарима рата“(ОВК) ће само изазвати реваншизам против КФОР-а и УНМИК-а. То је у стварности значило да је у протеклих шест и по година, УН на Косову био „виртуални таоц“ терористичких лидера наводно „расформиране“ ОВК, који су напрасно постали легални функционери косовске полиције или ушли у друге политичке и државне структуре лажне косовске државе.

У том статусу су наставили да шире страх и „ауторитет“ међу косовском популацијом, наставивши да буду недодирљиви.“ „Након свега“, цинично је закључио господин Келок, „они су били „хероји“, а не ратни злочинци, зар не?“

Господин Келок такође наглаша амерички стратешки интерес за „снажним војним присуством“ на Балкану, који је био одсликан у стварању огромне војне базе Бондстил, за чији опстанак им је било кључно одржавање на власти њиховог „протежеа“ терористе Тачија. Било каква друга стварна демократска опција на Косову би могла да угрози америчку војну окупацију и трајно присуство на Косову (Бондстил је „узет“ на 99 година лизинга са Тачијевим потписом на легално неважећем(међународно) документу- примедба аутора). Келок је то описао следећим речима: „…било је јасно да је Америци овде било потребно стално војно присуство, и права особа која је то могла да им формално легално обезбеди је био Хашим Тачи. Из тог разлога обезбеђивање његовог опстанка на власти је било од критичне важности за америчке планове са Косовом.“

МИНИРАЊЕ ЦИВИЛНОГ АУТОБУСА СА СРБИМА У ПОДУЈЕВУ- ДОКАЗАНА ЗАПАДНА САБОТАЖА И ЗАВЕРА!

Детектив Келок описује овај тежак злочин следећим речима: „Најнижа (морална) тачка у заташкавању злочина терориста и убица на Косову је достигнута 17-ог Фебруара 2001, када је аутобус који је превозио Србе свих доба да би посетили своја напуштена гробља на Косову, дигнут у ваздух од стране шиптарских терориста, и то на путу који је наводно био проверен и осигуран од стране мировних снага.“

„Сандеј Тајмс“ је у то време писао да су енглески војници „грешком“ пропустили да провере и осигурају кључни мост на том друму, који је истовремно био једна од најпогоднијих тачки за такву врсте диверзије!? Већ сама та чињеница да је такав пропуст окупационих НАТО трупа, за које су многи још тада тврдили да није био случајан, као и због терористичког карактера тог тешког злочина и масовних цивилних жртава, је навела господина Келока да од својих претпостављених захтева да се формира специјална криминалистичка група у циљу темељне и квалитетне истраге овог терористичког акта.

Тај његов захтев, не само да је одбачен (овде не треба сумњати да су жртве били шиптари, да би било управо супротно), „него (оно што доказује „западну“ заверу) докази са места злочина су уклоњени или уништени, пре него што је званична полицијска истрага и почела. Није било никакве сарадње нити координације међународних структура у овом случају, што ме је само учврстило у убеђењу да је постојало званично заташкавање злочина ОВК“ наставља Келок.

КФОР УНИШТАВА ФОРЕНЗИЧКЕ И САКРИВА ДРУГЕ ДОКАЗЕ

У то време је и Вашингтон Пост известио, да су одмах по дизању у ваздух аутобуса, у року од неколико сати, НАТО трупе (вероватно оне исте трупе које су наводно претходно провериле тај мост и послале невине српске цивиле у сигурну смрт) попуниле асфалтом кратер од експлозије уништивши на тај начин већину форензичких доказа. Да то није била случајна грешка, доказује патерн криминалног заташкавања шиптарских злочина од стране „западних сила“ који се огледао у следећем: НАТО је одбио да уступи своје обавештајне податке о овом злочину полицији УН-а, такође је УН полицији онемогућен увид у телефонске рекорде осумњичених терориста ОВК, а оно што „побија сваку логику“ да је главни осумњичени за овај тежак злочин Флорим Ејупи, чије ДНК пронађен на месту извршења злочина, „неким чудом“ побегао из најбоље чуваног места на Косову, америчке војне базе Бондстил.

Касније ће истрага господина Келока сазнати, да је Ејупи, као и већина водећих или истакнутих чланова ОВК био на платном списку ЦИА-е и других западних служби, и да у ствари није побегао како је то званично саопштено, већ да је од стране американаца пребачен на неку другу тајну локацију ради даљег „саслушавања“.

Ове тврдње детектива Келока су потврђене и са највишег места тадашње косовске међународне правосудне структуре, и то од стране Кристера Карфамара, шведског тужиоца и првог западног судије при УН суду на Косову; који је изјавио, да када су се појавили докази о умешаности бивших чланова ОВК (који су у време извршења злочина били чланови косовске полиције), више високих званичника из КФОР-а и УН-а су спречили или блокирали њихову просекуцију. То је по шведском судији значило, да су чланови ОВК од стране „запада“ имали гарантовани имунитет што им је омогућавало да извршавају некажњено и најтежа кривична дела. Господин Карфамар је нагласио да су овакве „интервенције“ стизале са највиших места (Б. Кушнер!?)

КРИМИНАЛЦИ ИЗ РЕДОВА УНМИКА, УМЕСТО У ЗАТВОР, ПОСЛАТИ НАЗАД У МАТИЧНЕ ЗЕМЉЕ БЕЗ ИКАКВИХ КОНСЕКВЕНЦИ

По Келоку не само да је „запад“ институционално и политички прикривао и заташкавао злочине ОВК, него су се шиптарски терористи директно снабдевали диверзантским средствима, посебно електроником, из база КФОР-а. Келок такође оптужује УНМИК за директно учешће у трговини белим робљем, нарочито присилне проститиције, у спрези са ОВК. Када је својевремено детектив Келок такве кривичне радње од стране званичника УНМИК-а документовао и захтевао налоге за њихово хапшење, у томе је био спречен, док су истовремено ти криминалци из редова УНМИК-а били „дискретно уклоњени“ са Косова и враћени у своје матичне земље без икаквих легалних консеквенци.

Колико је далеко ишла западна завера против српске нације на Косову сведочи следећа документована информација о другом осумњиченом за овај тежак злочин у Подујеву – Самију Луштакуу. У његовом случају је амерички дипломата Џок Кови, који је у то време био на функцији заменика шефа УН мисије на Косову (Кушнера), лично, и у два наврата спречио хапшење Луштакуа. Ту своју интервенцију (саучешниство у прикривању овог тешког терористичког дела) Кови је објаснио „чињеницом“, да ако би Луштаку, који је био „популаран на Косову“, био ухапшен, то могло политички дестабилизовати Косово, уочи наилазећих општинских избора, као и да би могло да утиче на долазак на власт „десничарских снага“ (читај патриотских) у Српском парламенту, на предстојећим децембарским изборима. Сувишно је напоменути да амерички дипломата Кови није до сада сносио никакве консеквенце свог криминалног деловања у оквиру „мировне мисије“ УН-а на Косову.

Чињеница да је Кови почео своју политичку каријеру као асистент „највећег ратног злочинца свих времена“ Хенрија Кисинџера, да би своје политичко обликовање наставио под Холбруком служећи у дипломатској мисији у Босни средином деведесетих, баца додатно светло на његову „мрачну биографију“.

АМЕРИЧКА ВОЈНА ИНТЕРВЕНЦИЈА НА СТРАНИ ШИПТАРСКИХ ТЕРОРИСТА У МАКЕДОНИЈИ

Колико далеко су западни спонзори тероризма на Балкану били спремни да иду најбоље сведочи случај убиства новинара Асојшијетед Преса, енглеског држављана Керима Лотона у селу Кривек на македонско-косовској „граници“, крајем Марта 2001, кога су убили шиптарски терористи из „112-те муџахединске бригаде“, наоружани најмодернијим америчким наоружањем, уз учешће 17 америчких „војних саветника“, који су били у саставу те терористичке јединице, која је опкољена јаким македонским снагама безбедности очајнички покушавала да се пробије преко „границе“ назад на Косово.

Иронично, у косовско село Кривек, у коме је тада боравио енглески новинар Керим радећи „редован медијски прилог“ (детектив Келок верује да је и овај новинар, попут и већине других западних новинара у то време имао у улогу обавештајца- у овом случају за британски МИ16), је послата америчка војна јединица из састава КФОР-а да спречи овај продор шиптарских терориста назад на Косово, да би и сама дошла под минобацачку ватру, не само шиптарских терориста, већ и својих „колега“ америчких „војних саветника“. Приликом те баражне ватре убијен је новинар Керим и још два цивила, три америчка војника и десетине цивила су рањени.

НЕМАЧКА ВЛАДА „ДОЗВОЛИЛА“ МАРТОВСКИ ПОГРОМ 2004 НАД КОСОВСКИМ СРБИМА

Тада је ЦИА у садејству са америчком командом за специјална дејства на Балкану, у то гранично подручје послала ескадрилу војних хеликоптера са 80 паратрупера из састава 502-ог батаљона, да изврше „екстракцију“ шиптарских терориста и 17 америчких саветника, како би се права истина о овом инциденту и америчком обавештајно-диверзантском учешћу у истом прикрила. Овде је важно напоменути да је на челу ове тзв. „112-те муџахединске бригаде“ био озлоглашени командант ОВК и терориста Семадин Џезар, познатији као „Командант Хоџа“. С. Џезар је у то време био на платном списку ЦИА-е и немачког БНД-а, и био је асоциран са Ал Каидом (Осамом Бин Ладеном), и прошао је разне „тренинге“ у терористичким „муџахединским“ камповима у Афганистану и Чеченији, а све под спонзорством ЦИА-е.

Иначе, он је био један од главних организатора Мартовског погрома 2004, над српским цивилима на Косову. Непосредно пре почетка погрома над Србима, Џезар је био прислушкиван од стране немачког БНД-а (као двоструки агент коме „нису веровали“), те је на тај начин немачка тајна служба и немачка влада имала рана сазнања о планираном погрому над Србима, али није ништа учинила да их спречи. Ови подаци су дошли из извора самог БНД-а, да би непосредно после „мартовског погрома“ над Србима, били јавно обелодањени на немачкој ЗДФ телевизији..

Детаљи овог терористичког злочина у селу Кривек су својевремно такође објављени у америчком листу „Обичан Кливлендски Дилер“ 2004-те. Када је бивши амерички војни контрактор Тања Гаврилова, која је у време инцидента била у том селу у саставу регуларне јединице америчке војске из састава КФОР-а- која је спречавала тај „терористички продор“, фрустирана заташкавањем тог „инцидента“ од стране америчког војног врха и америчке владе, одлучила да о томе објави чланак у горњим америчким новинама и на тај начин јавно открије праву позадину тог инцидента.

У том чланку Т. Гаврилова је цитирала речи једног америчког генерала, НАТО команданта на Косову, који је резигнирано изјавио: „Како можемо да се окренемо против исте „групе“ којој смо званично овде дошли да помогнемо? Ми очигледно нисмо знали са киме имамо посла. Бомбардовали смо погрешну страну!“

ПОШИЉКА БРИТАНСКЕ ВЛАДЕ СА ФОРЕНЗИЧКИМ ДОКАЗИМА МИСТЕРИОЗНО НЕСТАЈЕ НА ПРИШТИНСКОМ АЕРOДРОМУ

Но прави заплет овде настаје, када господин Келок, у улози шефа специјалног истражног одељења УН полиције, преузима истрагу о овом инциденту да би чак и пре почетка истраге био суочен са завером „колосалних размера“. У овом инциденту, након што је у Приштину допремљено тело убијеног британског новинара Керима (остале цивилне жртве су локално сахрањене), било је кључно извршити аутопсију и установити „порекло минобацачких гелера“ којима је Керим био усмрћен и чији сегменти су тада били присутни у његовом телу.

То је било важно за детектива Келока, јер би се тако установило да је британски новинар био усмрћен америчким оружјем од стране ОВК терориста, а не од стране македонских снага безбедности, како је то тврђено од стране ОВК и „неких западних извора“. Из тог разлога је господин Келок захтевао да се његов „пост-мортем“ увиђај обави на приштинској судској медицини. Томе су се супротставиле британске власти, које су биле „убеђене“ да ће на Косову током тог увиђаја доћи до „заташкавања“ и уништења форензичких доказа (што ми сви иначе знамо да је била редовна пракса када су у питању били злочини према Србима).

Истовремено су американци захтевали такође аутопсију, али на некој „другој локацији“ (претпостављам у Бондстилу, тако да могу да исфабрикују доказе како им одговара). На крају је УН судија у Приштини одлучио да аутопсија не мора да се изврши уопште на Косову, да би одмах након те његове одлуке, у највећој тајности на приштински аеородром био послат енглески војни авион, у кога је транспортовано тело новинара Керима у специјалном ковчегу који је био „запечаћен“ више пута (према детективу Келоку) и хитно пребачен у Велику Британију, где је евентуално извршена аутопсија.

Господин Келок потом наводи да је након његовог захтева британској влади да му доставе налазе аутопсије, из Лондона послата специјална пошиљка, којој се по доласку на приштински аеродром мистериозно изгубио сваки траг. Као што овде видимо, завера је у свом „финишу“ попримила размере Хичкоковског трилера, и била је само један од кључних фактора који су утицали да господин Келок изађе у јавност са свим овим детаљима „западне завере“ и удруженог злочиначког подухвата у спрези са шиптарским терористима.

Овде сам сматрао за сходно да документујем у детаље ова два драстична случаја, где је, очигледно уз криминално саучешће водећих западних сила, обезбеђено да шиптарски терористи прођу некажњено. Наравно, то је све само врх „леденог брега“, који се сада полако помаља пред нашим очима из мрачних дубина косовског терористичког театра. Убеђен сам да ће након прелиминарног извештаја Д. Мартија о монструозним злочинима над Србима, право клупко, не само шиптарске завере, већ и „оне“ њихових западних спонзора, почети да одмотава, и да ће и неке друге главе (а не само српске) почети „да се котрљају“.

СРПСКИ ТАОЦИ УБИЈАНИ МЕТКОМ У ЧЕЛО НА САМОМ ПРАГУ МОНСТРУОЗНЕ „КЛИНИКЕ“

У наставку се враћамо на завршни део извештаја Д. Мартија, где ћу се задржати само на неким „специфичним „ деловима, јер је пун превод тог извештаја доступан на нашем сајту, на следећем линку: http://www.vidovdan.org/2010-04-26-12-27-13/37-politika/5602-2010-12-22-12-44-26:

Марти у свом извештају описује како су српски заточеници још у току транспорта били изложени нељудском третману и невиђеном психолошком терору, нарочито када би сазнали каква им је монструозна судбина била намењена. Та „сазнања“ су добијали већ по доласку у „транзиционе кампове“ где је вршена селекција и медицински преглед оних несрећника који су били изабрани за „орган-доноре“. Те „транзиционе станице“ су биле лоциране у Бићају у приватној кући; у Бурелу на некој врсти газдинства, у Рипеју- ноторној „жутој кући“; и у Фуше-Крујеу сеоској двоспратници у оквиру фарме- кампу који је имао вишеструку намену за терористе ОВК, пре свега „клинике“ где су довођене и ликвидиране невине жртве.

У Рипеу, у „жутој кући“ и на фарми у Фуше-Круји су над заточеницима обављани медицински тестови и вађена им је крв, као и обављан преглед од стране „доктора“. Тада је већ већини тих јадника била јасна судбина, и многу су молили своје крвнике, да их радије одмах убију, него да их полако комадају. Марти је документовао у свом извештају да су у завршној фази ових морбидних злочина, „таоци донори“ довођени на локацију „клинике“ у Фуше Крујеу (која је изабрана због близине Тиранског аеродрома), где су на самом улазу убијани углавном метком у чело, да би њихова још „неохлађена“ тела била стављана на операционе столове, где су им одређени органи, углавнм бубрези били уклањани „пост-мортем“ процедуром.

То је по њему чињено из разлога смањења трошкова и оперативне процедуре, јер у том случају није био потребан анестизиолог и други пратећи „медицински“ протоколи. Ми само можемо да замислимо осећај ужаса код тих мученика, који су били извођени из својих ћелија да би били бездушно погубљени на улазу у „клинику“ која је овде за њих била оличење самих „врата пакла“ да би њихова тела била предата у руке људских наказа које су се „скривале“ под маском хуманитарне докторске професије, да би овде на најпоганији начин погазили „свету“ Хипократову заклетву.

МАРТИ: НАЈМРАЧНИЈИ ДОГАЂАЈИ СЕ ОДИГРАВАЛИ У „СРЦУ“ ЕВРОПЕ

У закључку свог извештаја Д. Марти наглашава, да је у току своје истраге не само потврдио иницијалне налазе Карле Дел Понте, већ је успео да документује много ширу заверу иза такозване „трговине људским органима“ (која је обављана готово ексклузивно над киднапованим Србима). Он наглашава да је његов извештај није базиран на гласинама, већ веома објективним доказима, што ће по њему даља истрага и доказати. Те доказе је описао следећим речима: „Докази, које смо прикупили, се тичу најмрачнијих догађаја који су се одиграли у самом „срцу“ Европе. Европски Савет и његови чланови не смеју да буду равнодушни у тој ситуацији…“

Ја овде једино желим да приметим да не сумњам да ће даља истрага резултирати у хапшење и просекуцију мафијашких лидера ОВК, јер на крају крајева изгледа да је бар један добар део европског дела запада одлучио да зада „смртоносни“ ударац у главу балканској „мафијашкој гуји“. Не толико из солидарности са српским народом, колико пре свега због тога што се тај „змијски отров“ (симболизиран у „Змији Тачију“) све више шири њиховом „просперитном“ Европом, те се и они осећају угрожени не само том мафијашком активношћу, већ и балканским извозом „пламена исламске револуције“ (који су сами потпалили).

Но, оно чега се прибојавам јесте то да ће водеће западне земље, нарочито Америка, учинити све да заташкају своје учешће у овој монструозној завери против наше нације, и избегну властиту одговорност, која је по мени много већа од одговорности шиптарских крволока. Из тог разлога сам у завршници овог фељтона више пажње посветио аспекту раскринкавању западне завере, који је кључан за разумевање овог неописивог злочина над нашом косовском српском браћом и сестрама.

Наравно прави посао на том „раскринкавању“ ће лежати на некој будућој српској патриотској власти, јер од ових садашњих „српских“ власти, немамо чему добром да се надамо. На крају крајева, и нема неке велике разлике између њих и терористичке шиптарске власти на Косову. И једни и други су само обичне западне марионете, којима је заједничка: анти-српска агенда!

КРАЈ

 

 

 

1

15 коментара

Пуковник Роберт Хелви: Како смо Србима подметнули „Отпор“ (ВИДЕО)

ЕКСКЛУЗИВНО „ЗАПАДНИ ВИДЕО“ О ИЗДАЈНИЧКОМ ОТПОРУ И ЗАПАДНОЈ ЗАВЕРИ ДА СЕ „СРБИЈА ОТМЕ ОД СРБА“:

Бивши амерички командос из Вијетнама, и војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, оперативац разних специјалних и хладних ратова- пуковник Роберт Хелви се сећа са носталгијом свог тајног састанка почетком 2000-те, у будимпештанском хотелу Хилтон, са првом групом од 12 „српских“ регрута, који ће чинити језгро америчке обавештајно-субверзивне групе под звучним називом „ОТПОР“, и чији ће задатак бити уклањање тадашњег демократски изабраног српског режима на челу са Слободаном Милошевићем, и наравно његова замена са „овим“ што имамо данас!

———————————————————

Пуковник Роберт Хелви- Како смо Србима подметнули „Отпор“

Пише: Миодраг Новаковић СРБски ФБРепортер (оригнално написано: 31 марта 2011)

—————————————————————————-

Они који данас „седе“ на челу Србије и који дају себи за право да дефинишу- читај елиминишу- наш национални интерес; Упорно себе представљају као модерне веснике неке нове „европске демократије“ и заштитника тог српског националног интереса, по коме тако бездушно газе…

И док можда, такву „жваку“ могу и да продају национално дезоријентисаним поклоницима пинк боје, који не избивају са разних „фармерских и ријалити“ тв циркуса- као и својим верним варошким поклоницима жуте боје, „другосрбијанске оријентације“ који се отворено поносе својим анти-српством, као универзалном негацијом свог опаначког порекла- у тој својој издајничкој калкулацији не рачунају на „траспарентност“ електронских медија, и људску болећивост (ка хвалисању) својих западних ментора;

Који, како то сазнајемо ових дана, не могу да се суздрже, а да се јавно не похвале тиме- „Како су од Срба отимали Србију“! Наравно, све то уз з(без)душну помоћ, ових већ претходно споменутих „жутих петоколонаша“, који још увек седе на челу (или зачељу) ове наше државе- која, опет захваљујући њима, све више то (држава) није…

———————————————————————–

Robert L. Helvey

„ЗЕЛЕНА БЕРЕТКА“ Р. ХЕЛВИ ПРИПРЕМА „ТИХУ ОКУПАЦИЈУ“ СРБИЈЕ

Бивши амерички командос из Вијетнама, и војни обавештајац са дипломатским имунитетом у Бурми, оперативац разних специјалних и хладних ратова- пуковник Роберт Хелви се сећа са носталгијом свог тајног састанка почетком 2000-те, у будимпештанском хотелу Хилтон, са првом групом од 12 „српских“ регрута, који ће чинити језгро америчке обавештајно-субверзивне групе под звучним називом „ОТПОР“, и чији ће задатак бити уклањање тадашњег демократски изабраног српског режима на челу са Слободаном Милошевићем, и наравно његова замена са „овим“ што имамо данас!

Један од његових првих и највреднијих „студената“, назочни Срђа Поповић, се такође са носталгијом сећа своје прве лекције, коју је научио напамет: „Уклањање ауторитета владаоца је најважнији елемент током „ненасилне“ борбе“. Наравно, „ненасилном“ Срђи Поповићу, не да није сметало НАТО бомбардовање и комадање „његове“ отаџбине Србије, већ је шта више углас, заједно са још једним другим назочником тог доба, Зораном Ђинђићем, јавно позивао Америку и НАТО земље да бомбардују Србију и убијају њихов властити народ- „све док се тај народ не дозове памети“…

US ambasador Richard Miles in Sophia met with otporНапомена: Паралелно са састанцима и тренингом у Будимпештанском хотелу Хилтон са пуковником Хелвијем, одржани су (у организацији ЦИА центра из Софије) и састанци са водећим члановима Отпора, у главном граду Бурагске, у хотелу Шератон. Тим састанцима је присуствовао амерички амбасадор Ричард Мајлс. Иницијално, амбасадор Мајлс је демонтовао своје учешће, али је касније у разговору са неким медијима, признао да је био присутан

Појаву и деловање пуковника Хелвија, и њему сличних, на овим нашим просторима, који су се у примени метода специјалног рата против наше нације, почели да служе до тада непознатим и неконвенционалним методама- овај пут кроз разне америчке НВО, али и будуће „српске“, невладине организације- је тешко разумети без увида у период са почетка 80-их година, када је на британско-америчком самиту 1984 дато зелено светло за уништење „српски доминиране“ Југославије, и сабсеквентно „кастрирање“ Српске државе.

 

 

image-63178-full

—————————————-

РЕГАНОВА ДОКТРИНА И АМЕРИЧКИ- „НЕНАСИЛНИ“ ТЕРОРИЗАМ

…Тада (1984. Самит Реган- Тачер, у присуству Бржезинског и Кисинџера, усвојена председничка директива НСДД133 о „успостављању војног присуства у Југославији) је усвојена „Реганова доктрина“, којом се многе ингеренције, до тада искључиво у домену ЦИА-е, пребацују на тзв. невладине организације, у стварности параван агенције за ЦИА организацију.

Њихова основна карактеристика је била да, иако наводно независне, су биле финансиране непосредно (или посредно) из буџета америчког конгреса и тајних фондова америчке владе. У ту сврху, субверзивног рушења тадашње Југославије, и „кастрирања“ Србије као државе, још је у то време формирана Балканска Иницијатива при америчком Институту за Мир. Истовремено је формирана „невладина“ организација (финансирана владиним парама) USAID, специјализована за субверзивно „ненасилно“ рушење система у другим земљама.

На тај начин, у случају да „ствари крену погрешним путем“ (као што се то десило са ЦИА режираним пучем против демократски изабраног чилеанског председника Аљендеа), америчка влада је сада могла званично да „пере руке“, пошто су сав ризик и „бламажа“ за евентуални неуспех операције били упућени на ове фантомске невладине организације са којима америчка влада званично „нема ништа“.

imagesCAKIZ9X2

Наравно, у периоду након тог самита, никло је још доста сличних параван (ЦИА) агенција (или фондација), попут: OTI, NED, Carnegie foundation, SOROS(OSI- Open Society Institute), CANVAS итд (о тим параван агенцијама и другим аспектима специјалног рата против наше отаџбине сам детаљније писао у тексту под називом „Хронологија НАТО злочина над Србијом.

Пуковник Роберт Хелви је био само један од (највише експонираних) америчких обавештајних оперативаца, док су у сенци постојали многи други кључни појединци, којима је „занат“ такође био рушење политичких режима широм света „неконвенционалним средствима“, попут овде споменуте методе „ненасилног отпора“, која је и главна тема овог мог чланка.

Један од тих значајних људи из сенке је свакако Питер Акерман, корумпирани амерички банкар (Rockport Capital Inc.), који је стекао богатсво манипулишући банкарским меницама преко својих пријатеља у америчкој администрацији. Акермана и његов „карактер“ је најбоље описао један од идеолога и креатора стратегије „ненасилног отпора“ (која је еволвирала из ЦИА стратегије дестабилизације страних режима) господин Џин Шарп.

НА СЛИЦИ: СРЂА ПОПОВИЋ, ЏИН ШАРП И ПУКОВНИК Р. ХЕЛВИ...

НА СЛИЦИ: СРЂА ПОПОВИЋ, ЏИН ШАРП И ПУКОВНИК Р. ХЕЛВИ…

Господин Шарп  је скоро сав свој „интелектуални опус“ посветио овој неконвеционалној обавештајно-терористичкој методи рушења режима, и његове књиге (најпознатије дело: „Од диктаторског режима до демократије“) су постале обавезни приручник не само српских петоколонаша (отпораша), већ и свих других „активиста“ широм света, који би се нашли на платном списку западних служби. Ево шта је господин Шарп изјавио за Акермана: „Када неко од америчких владиних службеника не жели да изазове међународни инцидент кроз директне контанкте са дисидентима из земаља у којима су САД заинтересоване за промену режима, онда они дискретно сугеришу господина Акермана коме се такве ствари „не гаде“.“  

———————————————-

Akerman

АКЕРМАН, „ОТАЦ“ ОТПОРА- У КЛУБУ СА ОЛБРАЈТОВОМ, ХОЛБРУКОМ…

Лик и дело господина Акермана је много лакше разумети, ако знамо да је он један од директора озлоглашеног Савета за Иностране Односе- CFR (Counsil for Foreign Relations). Поред њега у управном одбору тог савета седи читава колекција америчких ратних злочинаца, попут: Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Хенри Кисинџера, Колин Пауела, брачног пара Клинтон и многих других.

Овде је важно разумети да је CFR само једна од интересних група (оперативних центара) корпорацијске и државничке светске елите, и да су те интересне групе, или „елитни клубови“, попут Трилатералне Комисије и Билдерберга, међусобно чврсто повезани, тако да је у управним одборима тих група, стално присутан један број чланова, који је истовремено заступљен у свим групама. Све то омогућава ефикасну координацију тих група, чије деловање, једино необавештеним грађанима, личи на неповезане активности.

Поред овде споменуте Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Колина Пауела и Хенри Кисинџера, у таквим „координационим“ улогама се налази и фамозни Дејвид Рокефелер, као и многи бивши амерички председници, чланови европских краљевских породица, и многе друге западне „високопрофилне“ личности. Ово сам сматрао важним да разјасним, јер иза насилне смене „ненасилним методама“ председника Милошевића, као и многих других, укључујући текућу (покушаја пуча) против Гадафија, није стајала само америчка влада и владе НАТО земаља, већ пре свега творци новог глобалног корпорацијског и финансијског (и политичког) поретка, који су заступљени у горе наведеним тајним и полутајним организацијама(интересним групама).

Појаву и улогу ОТПОРА у Србији, је могући посматрати само у оквиру специјалног (и током 1999, конвенционалног) рата коме је Србија била изложена крајем 90-их година, и почетком овог миленијума. Као што је НАТО рат против Републике Српске и касније СР Југославије био тест нове и проширене улоге НАТО алијансе као „глобалног полицајца“, тако је и обавештајно-терористичка употреба српске пете колоне у виду организације ОТПОР, приликом организовања насилног државног удара против Милошевића „ненасилним методама“, била пробни балон за глобалну употребу тог западног обавештајно-терористичког модела широм света.  ——————————————————————————–

СИМБОЛ ОТПОРА ЈЕ У СТВАРИ СТАРИ НАЦИСТИЧКИ СИМБОЛ "ХИТЛЕР ЈУГЕНДА"...

СИМБОЛ ОТПОРА ЈЕ У СТВАРИ СТАРИ НАЦИСТИЧКИ СИМБОЛ „ХИТЛЕР ЈУГЕНДА“…

„ОТПОРАШИ“ ПОСТАЈУ АМЕРИЧКИ АГЕНТИ У ЦЕЛОЈ ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ

Сврху тог „пробног балона“ (ОТПОРА) је најбоље описао новинар Марк Бајзингер у магазину „Дисент“: „(ОТПОР)… сада постаје интернационални „бизнис“. Поред утрошених милиона долара, успостављају се многобројне „консултантске агенције“, на чијем челу се сада појављују бивши „револуционари“. Од тзв „српске револуције“, ОТПОР активисти које је тренирао Хелви, постају, како је то описао један српски аналитичар, нова модерна врста „легионара“(плаћеника) који путују око света, углавном плаћени директно од америчке владе, или посредно путем разних Невладиних Организација- све са циљем тренирања локалних група и организовања „демократских револуција“.

Један велики број вођа украјинског студентског покрета „Пора“ су тренирани у Србији, при Центру за Ненасилни Отпор (консултантску организацију коју су успоставили активисти ОТПОРА да би тренирали омладинске лидере широм света како да организују „покрете“, „мотивишу“ гласаче и покрећу масовне протесте)…“

Вашингтон Пост је 2000, у скраћеној верзији али сликовито, описао „прљаву улогу“ ОТПОРА у рушењу председника Милошевића: „Консултанти плаћени из буџета америчке владе имали су кључну улогу, иза буквално сваког елемента кампање против Милошевића- контролишући јавно мнење, тренирајући хиљаде опозиционих активиста и организујући „витално“ паралелно пребројавање гласова.

Амерички порезници су платили из свог џепа око 5,000 спреј контејнера са бојом које су дате студентским активистима да по целој Србији исписују по зидовима анти-Милошевићевске графите, и финансирали су око 2,5 милиона стикера са слоганом „Готов је!“(опет „западни“ дизајн), који је евентуално постао „кључни“ слоган револуције.“

—————————————————————————

TH_The%20Social%20Cure_Otpor-770x563

„СПОНТАНА“ ПЕТООКТОБАРСКА ДЕМОНСТРАЦИЈА- КОШТАЛА 25 М ДОЛАРА

Када смо већ овде, код улоге „прљавог“ америчког новца у довођењу пете колоне на власт у Србији у октобру 2000- овде треба цитирати самог пуковника Хевлија, који је сам признао ( у свом интервјуу уреднику магазина „Мир“, госпођи Мети Спенсер, почетком 2008) да је био изузетно (пријатно) изненађен, када је председник Клинтон одобрио, само за финансирање и обуку ОТПОРА, 25 милиона долара.

Оно што пуковник Хевли тада није споменуо јесте чињеница да је у 2000, Данијел Сервер, директор Балканске Иницијативе при Институту за Мир (то је иста она „установа“ коју формирао Реган 1984, у време када је одобрио план НСДД133 за „уништење“ Југославије) упутио америчком конгресу захтев за око 45 милиона долара, да би финансирао насилну промену Милошевићевог режима, „ненасилним“ методама. Његов захтев је одобрен. Касније је америчка влада кориговала ту информацију, тврдећи да је за „рушење“ Милошевића потрошила „свега“ 41 милион долара. У сваком случају, то је до тада била највећа сума америчког „прљавог новца“ икада утрошена за такав тип субверзивне активности против једне суверене нације.

То наравно говори о значају који су американци придавали увођењу овакве врсте „тихе окупације“ Србије, и успостављању трајног НАТО присуства на Балкану. Сам тренинг „отпораша“ је био пажљиво разрађен, и у многим елементима сличан специјалном тренингу полицијских, пара-полицијских и обавештајних формација на западу, нарочито у области тактичке (ненасилне) комуникације, односно примене такозване методе „конфликт резолуције“. Тај тренинг су водили искусни инструктори примењујући интер-активни модел „поделе глумачких улога“ међу полазницима тренинга („role play scenario“).

Поред учења „гандијевских метода“, полазници су подучавани како да пасивним физичким отпором и изазивањем „ненасилних“ нереда (буком и физичком обструкцијом), прекидају режимске манифестације, ометају трибине, говоре, провоцирају полицију на насиље, а потом документују и публикују у медијима то насиље, ради стварања анти-режимског сентимента. Истовремено су подучавани како да „седуцирају“ режимске представнике- на пример, тако што ће полицајцима и војницима делити цвеће и памфлете; Како да шире дезинформације- и то тако што ће економске недаће настале као резултат санкција, упорно приказивати као грешке режима- или како да манипулишу пензионере: наводним залагањем за решавање њиховог статуса…

———————————————————-

usaid-administracija-troskovi-1387834429-416833

USAID: Б92, ДАНАС, ВРЕМЕ… И ДАЉЕ НЕПРОФИТАБИЛНИ!?

Паралелно са организовањем пете колоне у Србији, у виду „отпораша“, пета колона је организована у виду такозваних „независних медија“ и невладиних организација. Највећи део горе споменуте суме од 41 милион долара, је управо потрошен за финансирање тих облика пете колоне. Овде је важно напоменути да се западно финансирање тих „институција“ наставља и данас, јер према самом признању западних оперативаца, ти медији, пре свега Б92, Време, Данас  и многи други, су и даље непрофитабилни, али су и даље финансирани из западних извора!?

Ту се сада отвара питање разлога финансирања тих непрофитабилних медија, јер према самом USAID агенцији (госпођи Кришни Кумар), првобитна функција тих медија није било независно новинарство, већ „анти-Милошевићевско“ деловање, и једном кад је Милошевић био уклоњен, отвара се логично питање- Која је сада сврха даљег западног финансирања тих „петоколонашких“ медија, који на првом месту никада нису ни били профитабилни? Односно против кога су ти медији данас усмерени?

Оно што ми сви можемо да видимо данас и голим оком, јесте да ти „петоколонашки“ медији и даље воде непријатељску кампању против своје „земље домаћина“- односно Србије. Постојање таквих медија и врста кампање коју они воде, требало би да нам свима буде јасна индикација правих намера Запада, и њихове наводне добронамерности… Иначе, из свих ових „западних“ докумената, који су наведени на крају овог чланка, могу јасно да се виде финансијске трансакције западног прљавог новца (само у периоду 2000-2002 за потребе Б92, АНЕМ-а и НУНС-а, Сорош фондација је исплатила преко 12 милиона евра). Укупна сума новца исплаћеног такозваним независним медијима и невладиним организацијама из западних фондова је у десетинама милиона евра.

Свако разуман би очекивао, да одкако је Србија постала „демократска“ земља, испунила све разумне и неразумне захтеве, испоручила све криве и „некриве“ Србе „србождерском“ суду у Хагу, организовала све захтеване параде хомсексуалцима и западним ратним злочинцима, као и светским педофилима- да ће потом логично престати „анти-српска“ активност, тих назови медија и НВО-а. Како ствари стоје, изгледа да је њихова активност данас јача него икада, и да  славина из које дотичу прљави амерички долари још није пресушила!?

——————————————————–

Biserko Kandic

НАТАША КАНДИЋ И СОЊА БИСЕРКО У ПРЕГОВАРАЧКОМ ТИМУ ЗА  КОСОВО!

natasa-kandic-aleksandar-vucic-500x287Чиме се све то данас баве „петооктобарски“ превратници- отпораши? За Слободана Хомена и његове „језиве“ намере према српској омладини сви добро знамо… Националног „камелеона“ Дулића, и политичког „камелеона“ Чеду, не вреди посебно обрађивати, њих једино још клинци у јаслицама нису „провалили“. Марко Благојевић (ЦЕСИД) је посебна прича, он вероватно сматра да „својој“ отаџбини Србији још није довољно дубоко забио нож у леђа… Недавно, приликом покушаја организовања субверзивне и анти-државне (анти-руске) активности (за потребе западних обавештајних служби) у руском „Подмосковљу“ Марко Благојевић (ЦЕСИД) је демаскиран јавно од стране руске државне телевизије и сабсеквентно протеран из братске Русије. БИСЕРКО СОЊААли то га није спречило, да се уз посредство Борка Стефановића- шефа преговарачког тима са лажном „државом“ Косово, и уз благослов министра Јеремића- нађе на челу „елитне“ Консултантске групе (дебело плаћене од стране српских порезника) у чијем саставу су се „неким чудом“ нашле и две најозлоглашеније „анти-српске“ даме(сумњивог морала) :  Наташа Кандић, директорка западно-обавештајно финансираног Фонда за хуманитарно право- и председница другог, западно-обавештајно финансираног, Хелсиншког одбора за људска права, Соња Бисерко!? Какве ће то националне „српке“ интересе заступати ове две „минхенске“ даме заједно са другим, горе споменутим петооктобарским превратницима, на челу са „про-српским“ председником Тадићем? Мислим, да то није тешко претпоставити…  

————————————

ЗАПАДНИ МЕДИЈИ: ДОКАЗИ О ДИРЕКТНОМ УЧЕШЋУ ЦИА У “СПОНТАНОМ” РУШЕЊУ МИЛОШЕВИЋА…

РЕФЕРЕНЦЕ: https://wikispooks.com/wiki/Council_on_Foreign_Relations#Board_of_Directors_and_Membership https://wikispooks.com/wiki/Document:Overthrow_Inc http://adm.rt.com/usa/news/democracy-promotion-usa-regime/http://www.aforcemorepowerful.org/ http://www.centaronline.org/postavljen/60/izlazeng.pdf http://www.mcclear.net/Serbia%20Paper%20Final.pdf http://archive.peacemagazine.org/v19n2p10.htm

6 коментара

ИНТЕРВЈУ АУТОРА ГЛАСУ РУСИЈЕ…

Ми не желимо да будемо сечени на комаде

Тимур Блохин, ГЛАС РУСИЈЕ
26.09.2012, 19:31
Одштампајте прилог Испричајте пријатељу Додати на блог

почка почки анатомия спирт орган

© Flickr.com/MildlyDiverting/cc-by-nc-sa 3.0

Сада када је за случај црне трансплантологије на Косову поново прикована пажња како јавности, тако и многобројних истражитељских структура, чини се важним да се вратимо ономе од чега је све почело – тајном реферату УНМИК-а који је 2004. године био представљен тадашњем Главном тужиоцу Међународног трибунала за бившу Југославију Карли дел Понте. Continue Reading »

Оставите коментар

Вучић би требао да буде врло забринут- властити полицајци га очигледно сматрају „Говнаром“!?

РЕДАКЦИЈСКИ (САТИРИЧНИ) КОМЕНТАР: Србски премијер Александар Вучић би требао да буде врло забринут- властити полицајци (по нашим сазнањима- већински) га очигледно сматрају „Говнаром“!?

Како друкчије објаснити чињеницу, да је шаљиву фејсбук „претњу“ (грађанина Дејана Милојевића из Алексинца) убиством неког имагинарног „Говнара- режимска полиција (елитни СБПОК) без размишљања протумачила („убиство говнара“) као претњу атентатом на нашег дичног премијера Александра Вучића.

У рекордном кратком року на стан баксузног грађанина Милојевића, преко двадесет „командоса“ СБПОК-а је извршило десант (док су вероватно „кобре“, жандарми и „пендрекаши“ чучали негде у комшилуку у стању припавности, и са исуканим „дугим цевима“- идемо на базуке, ако затреба да похапсе Милојевићеву ужу и ширу родбину, кумове и шире…).

Несрећни Милојевић је потом спроведен у полицију (са џаком на глави?) и тамо „присиљаван“ да призна „ко је Говнар?“… Грађанин Милојевић је да би спасао живу главу одма признао „да је јео говна, и да неће више никад“.

Пошто су „промућурни“…

View original post 405 more words

Оставите коментар

Ми17: Зашто је министар Гашић наредио генералу Бандићу да прекрши оперативну процедуру!? (ФБР анализа)

vladimir-putin-aleksandar-putin-ivica-dacic-vojna-parada-kisa-foto-marina-l-1413498556-582186

Пише: Миодраг Новаковић

СРБски ФБРепортер, 4 април 2015

Пред вама се налазе копије „конфликтних пасуса“ из управо обелодањених извештаја комисија Генералштаба и Команде РВиПВО, Војске Србије, као и пратећи коментари аутора овог текста. Приликом ове „ад-хок“ компаративне анализе трудио сам се да укажем читаоцима на нелогичности и контрадикторности, па чак и ненамерну „само-инкриминацију“, у многим пасусима ова два, очигледно „фризирана“ извештаја, који сву одговорност (уз покушај накнадног „убијања карактера“ пилота) сваљују на трагично преминулу посаду хеликоптера. По мом убеђењу, они то чине водећи се принципом „да мртва уста не говоре“…

… Зато је задатак на свима нама, који не пристајемо на овакве режимске манипулације, које својом „провидношћу“ и баналном бруталношћу, вређају и обичну људску интелигенцију, да „проговоримо громко“, и раскринкамо све њихове лажи и манипулације.

Јер на крају, једино истина ће нас ослободити..

Аутор

————–

gasic nemam pojma

Извештај Генералштаба Војске Србије- Анализа „инкриминисаних“ пасуса (напомена, пасуси се појављују у тексту као фотокопије под редним бројевима ГШ1…ГШ17)

ГШ1

ГШ1 На почетку извештаја се уочава да не постоји комплетна документација- Наводно нема документа о промени задуженог хеликоптера МИ8 за МИ17 (на захтев мајора Мехића)…

ГШ2

ГШ2 Пре лета са МИ17 уклоњен магнетни компас, командант 204 вбр (ваздухопловне бригаде) наводно одобрио лет без компаса?

ГШ3

ГШ3 Нема потписа особе која је вршило контролу рада техничара на МИ17? Извештај о исправности упркос томе је потписан као исправан (кршење процедуре). У хеликоптеру на месту удеса није пронађена „Листа одржавања ваздухоплова“?

ГШ4

ГШ4 Сви метеоролошки услови у време лета били „испод прописаног метеоролошког минимума“

ГШ5

ГШ5 Иако су метео услови били „испод минимума“ Комисија ГШ није имала при руци нормативна документа за извршавање лета „испод минималних метео услова“, како би могла да правило протумачи ту аномалију?

ГШ6

ГШ6 Иако други пилот није трениран за лет у ноћним и временски лошим условима, лет је ипак одоборен?

ГШ7

ГШ7 - А

ГШ7 ИГРА РЕЧИ- Гашић „иницирао“ лет (у извештају РВ ПВО се наводи да је „издао задатак“, и инсистирао да се лет обави кршењем процедуре СОП). Посада највероватније није уопште имала метео прогнозу 30 мин. пре лета и у току лета- указује овај пасус…

ГШ8

ГШ8 Генерал Живак је инсистирао да се пре лета провери метео ситуација…

ГШ9

ГШ9 ДИКОВИЋ ОБАВЕШТЕН у 21:12?

ГШ10

ГШ10 Министар одбране лично наредио команданту 204 вбр лет хеликоптера (у овом делу наводно „иницирање“ министра Гашића постаје „издавање задатка“?)…

ГШ11

ГШ11 Дежурни тим РВ ПВО (који је надлежан и одговоран) није био укључен у припреме лета- Заобиђен ланац команде и руковођења?

ГШ12

ГШ12 Овај део извештаја је контрадикторан секцији ГШ11 из које се види да ОДТ РВи ПВО није био укључен у припреме лета. У овом пасусу се наводи да је захтев за спасилачки лет примљен од стране руководиоца ОДТ РВиПВО? Такође, овде се наводи да је „пропуштено“ да се начелник ГШ Диковић извести о активностима министра одбране Гашића?

ГШ13

ГШ 13 - А

ГШ13 Министарство одбране као и команда РВиПВО нису били обавештени о замени задуженог МИ8 хеликоптера за МИ17? Указује се на пропуст вође спасилачке екипе (ТиС) да о променама извести команду РВиПВО?

Овде се између редова указује на потенцијално крупан пропуст- Кршењем прописане процедуре није омогућена приправност посаде ТиС, и НИСУ ПРЕНЕТИ БИТНИ ПОДАЦИ који могу да утичу на извршење задатка. Који су то подаци? Према овом делу извештаја Генералштаба испада да је лет обављен без наредбе и комуникације ТиС са РВиПВО- вероватно у директој комуникацији министра Гашића, команданта 204 вбр и посаде ТиС?

ГШ14

ГШ14 - А

ГШ14 У току лета због „процене метео ситуације“ дежурни РВиПВО у договору са генералом Бандићем усмерио хеликоптер на НТ (Никола Тесла). Да ли је то урађено само због метео услова?

ГШ15

ГШ15 Овај део извештаја супротно извештају Команде РВиПВО имплицира да је посада безусловно прихватила инструкције за слетање на НТ уместо на ВМА?

ГШ16

ГШ16 Овај део извештаја указује да су временски услови за лет и слетање били веома неповољни. Шта у ствари значи „испод метеоролошког минимума“?

ГШ17

ГШ17 - А

ГШ17 У закључку извештаја се захтева одговорност кључних оперативаца РВиПВО, али се заобилази одговорност стварног налогодавца лета министра Гашића?

Захтева се израда новог СОП (промена важеће стандардне оперативне процедуре), али се не каже зашто? Из извештаја РВиПВО видећемо да је генерал Бандић након наређења од стране министра Гашића да се лет обави у лошим условима, упозорио истог да он тим наређењем крши СОП. Гашић је игнорисао то упозорење и наредио лет!?

***

helikopter_620x0

ИЗВЕШТАЈ КОМИСИЈЕ РВ И ПВО- АНАЛИЗА „ИНКРИМИНИСАНИХ „ ПАСУСА (КОПИЈЕ ПАСУСА ОЗНАЧЕНЕ РЕДНИМ БРОЈЕВИМА: РВ1…РВ16)

РВ1

РВ1 На почетку извештаја команде РВиПВО се напомиње да је лет наређен путем мобилног телефона, без „дефинисања вежбе“, што имплицира да је већ на почетку прекршена процедура.

РВ2

РВ2 У време лета према Рашкој постојали су „минимални метео услови“…

РВ3

РВ3 КОНТРАДИКТОРНО ИЗВЕШТАЈУ ГШ КОЈИ КАЖЕ ДА (у 19:36) РВ ПВО НИЈЕ БИО УПОЗНАТ СА ЗАДАТКОМ?

РВ4

РВ4 Најаву лета надлежним контролорима извршио мајор Мехић, без метео документације, и заобишавши ланац команде (како тврди извештај РВиПВО)?

РВ5

РВ5 ДОКУМЕНТОВАНИ КОНФЛИКТ- ГЕНЕРАЛ БАНДИЋ (19:56) УПОЗОРИО МИНИСТРА ГАШИЋА ДА НИЈЕ ИСПОШТОВАНА СТАНДАРДНА ОПЕРАТИВНА ПРОЦЕДУРА . ГАШИЋ НАРЕЂУЈЕ ЛЕТ БЕЗ ОБЗИРА НА УКАЗАНО КРШЕЊЕ ПРОТОКОЛА!!!

РВ6

РВ6 Супротно извешају ГШ који не помиње конфликт између посаде и контроле лета, из овог дела извештај РВиПВО се види јасно да је посада инсистирала на слетању на ВМА, или алтернативно на Батајници… Овакво инсистирање је и било логично, јер упућује на то да је у тако лошим условима пилот Мехић инсистирао на слетање на хелиодроме са којима је био фамилијаран. У том смислу војни аеородром Батајница би био „природан избор“!?

РВ7

РВ7 ПОСАДА ИНСИСТИРАЛА НА ВМА И БАТАЈНИЦИ- КОНТРОЛОР ЛЕТА ИХ ИНФОРМИШЕ ДА ЈЕ КОМПЛЕТАН ПРИХВАТ БЕБЕ ВЕЋ ОРГАНИЗОВАН НА СУРЧИНУ (НТ)- ПО ЧИЈЕМ НАРЕЂЕЊУ? (ОВАЈ ДЕО ПРИЧЕ НЕДОСТАЈЕ У ИЗВЕШТАЈУ ГШ- ГДЕ СЕ ТВРДИ ДА ЈЕ ПОСАДА БЕСПОГОВОРНО ПРИХВАТИЛА НТ)!?

РВ8

РВ8 У закључном делу извештаја под тачком 8, комисија указује на могућност да је посада доживела „просторну дезоријентацију“ и да из тог разлога (и наводног пијанства) није успела „да одреди положај ваздухоплова у простору помоћу инструмената“!? Овде ја као лаик постављам једно, по мени логично, питање. Пошто је лет регистрован и планиран, због веома лоше видљивости и лошег времена, као ВИЗУЕЛАН, да ли је на извршење лета у тим условима „просторне оријентације“ имала утицај чињеница је хеликоптер послат на лет без „магнетног компаса“, као што то идентификује извештај ГШ? Ако се пилот и посада оптужују да су због „умора и пијанства“ имали проблем са „оријентацијом у простору помоћу инструмената“- Да ли су они уопште летели у исправном хеликоптеру са свим неопходним инструментима? Волео бих да чујем мишљење експерата везано за овај део моје анализе…

У овом пасусу такође треба обратити пажњу на став комисије да су чланови посаде и њихови надлежни били „изложени притиску и очекивањима хитности медицинског збрињавања детета, што се посебно одразило на одабир коначне дестинације слетања“- Овај део је по мени веома важан, јер недвосмислено указује да је аеродром Никола Тесла изабран као одредиште за слетање хеликоптера због „притисака“ да се обави адекватно „медицинско збрињавања детета“, а не због наводно најбољих метео услова. Сада је лакше схватити упорно инсистирање посаде (чији је приоритет био безбедан лет) да се слетање обави на ВМА или Батајници. Наравно да нико нормалан не треба да игнорише добробит пацијента (у овом случају детета), али посада и надлежни оперативци РВиПВО требају да буду једини меродавни у процени где је безбедно слетети. Овде треба такође инсистирати на појашњењу термина „притисци“- Од кога су долазили и ко је (именом и презименом) стајао иза одлуке да хеликоптер мора да слети на НТ!?

РВ9

РВ9 У контексту свега претходно изреченог (анализираног) веома је циничан закључак комисије РВиПВО да „одговорност за удес сноси вођа посаде хеликоптера ХТ-48!?

РВ10

РВ10 Такође је циничан закључак да део одговорности сноси и други пилот, када сам извештај наводи да други пилот није био уопште нити трениран, нити овлашћен да пилотира у ноћним и екстремним временским условима (испод метеоролошког минимума), у којима се одиграла ова трагедија… Такође на одговорност се позива командант 204 вбр који је примио директно наређење за лет од министра Гашића. Где је у овој целој причи баксузни министар Гашић- његова глава по некој логици би требала прва да „иде на пањ“?

РВ11

РВ11 Под тачком 11 предлога за будуће избегавање оваквих инцидената даје се упутство да убудуће мора да се испоштује у потпуности СОП (стандардна оперативна процедура). У претходним пасусима ове анализе смо указали да је је управо министар Гашић директно наредио команданту 204 вбр (који га је претходно упозорио на кршење процедуре) да исту игнорише!? Такође се захтева да убудуће све комуникације везане за употребу ваздухоплова морају да иду преко службених телефона, и да буду звучно записане. Овај захтев указује на то да постоји конфликт у изјавама надлежних у РВиПВО и вероватно самог министра Гашића. Другим речима неко у врху министарства или команде РВиПВО „лаже“!?

РВ12

РВ12 У овом пасусу се тражи промена регулативе, која би у будућности омогућила летачкој посади да одбије лет у „условима немогућности“… Ова ставка такође сугерише да је комисија дошла до сазнања да је на посаду вршен притисак да изврше овај лет у небезбедним условима!?

РВ13

РВ13 У наставку комисија РВиПВО захтева „дефинисање метео минимума за вишечлане посаде“- што само по себи, уз већ анализиране делове извештаја који јасно указује да други пилот није био оспособљен за лет у овим условима, сугерише чињеницу да је и по овом питању био начињен пропуст…

РВ14

РВ14 Овај пасус се надовезује на претходни закључак, да сви чланови посаде морају да буду обучени за лет у екстремним условима… Напомена, по аутору овог текста, овај пропуст је начињен у вишем ланцу команде, који укључује врховног команданта оружани снага председника Србије Т. Николића, министра Гашића и начелника ГШ Диковића, па тек онда „ситније рибе“…

РВ15

РВ15 Ово је интересантан закључак комисије „да треба набавити адекватне кациге за чланове посаде МИ17“- што само по себи упућује на закључак да сви, или неки чланови посаде, нису имали прописне кациге за лет на овом ваздухоплову. Што не само да утиче на личну безбедност, већ претпостављам утиче и на правилну и неометану комуникацију посаде!? Такође се захтева ажурна документације- већ смо претходно сазнали да је било озбиљних пропуста по том питању… Опет, и за ово, најодговорнији би требао да буде виши ланац команде.

РВ16

РВ16 Овај пасус указује да уништени МИ17, или није имао прописне (или су чак и физички недостајали) сигурносне појасеве!? На то упућује и чињеница да су, након пада на земљу, све жртве пронађене изван олупине хеликоптера…

Уместо закључка (који по обичају препуштам вама читаоцима) само желим да изнесем пар запажања…

…Да ова два (у неким, по мени, кључним детаљима) контрадикторна извештаја, не само да нису успели да расветле овај трагични инцидент, већ су шта оставили очигледну сумњу да су додатно „докторисани“. Тим пре што наводна „неспособност и пијанство“ посаде. Као кључни елемент удеса, се појављује у новијем извештају РВиПВО од 31. марта, док се ти наводни кључни детаљи уопште не спомињу у иницијалном извештају Генералштаба од 18. марта?

Такође ови извештаји, чак и да нису „докторисани“, сами по себи не би ништа доказали, без приложених форензичких доказа, попут аудио записа целе комуникације, пре свега са контролом лета и Оперативним дежурним тимовима, током лета трагичног хеликоптера… Као и техничке документације о стању ваздухоплова, и фактичким („испод дозвољеног минимума“) метео условима.

..Ипак треба дозволити надлежнима да и даље додатно „појашњавају“ овај инцидент, јер ако нешто крију (а да нешто крију, то је већ евидентно) то ће се лако приметити у њиховој консеквентној недоследности, која је типична за сличне фалсификате- Као рецимо чињеница да је министар Гашић одмах након пада хеликоптера, изјављивао медијима да он нема никаква сазнања о том лету- док из овог извештаја јасно видимо да је он био главни актер и директни налогодавац као и да је лично наредио кршење СОП (стандардне оперативне процедуре) везане за трагични лет…

Резултат дилентантизма и бахатости, тог дојучерашњег „мајстора за плочице“, а у овој земљи „Страдији“ – напрасно устоличеног министра одбране (по писцу ових редова) врло је очигледан у овом трагичном инциденту, који је на жалост резултирао у губитак седам људских живота…

…“Резултат“ који је вероватно веома повољан за стварне кривце ове трагедије- Јер МРТВА УСТА НЕ ГОВОРЕ.

Миодраг Новаковић

Оставите коментар

(ПРО)ЗАПАДНИ ЗЛОЧИН 36: Викиликс јавља- Ђилас се гади Конузина и захтева превентивна хапшења родољуба…

ВИКИЛИКС-ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 3. ДЕО

ФБР, 10 август 2012 (2010)
Пише: Миодраг Новаковић

ЂИЛАС КОМБО

ЂИЛАС ИМАО ОСЕЋАЈ ГАЂЕЊА ПРЕМА КОНУЗИНУ И ЗАХТЕВАО „ПРЕВЕНТИВНА ХАПШЕЊА ЧЛАНОВА ОБРАЗА…

ДЕПЕША: 09БЕЛГРАДЕ825, 2009-08-21, SENSITIVE

dragan-dilas-1347462966-207746У току своје посете америчкој амбасади и разговору са отправницом амбасаде Џенифер Браш градоначелник Београда и челник Демократске странке Драган Ђилас је отворено изразио незадовољство и критику руског амбасадора Конузина.

Градоначелник Драган Ђилас се 13. августа 2009. састао са Џенифер Браш, отправницом послова америчке амбасаде. Разговор је започео са жалбама на ограничени градски буџет, напоменувши да је доста новца потрошено на Универзијаду, од које град Београд није имао никакве (финансијске) вајде (ваљда је очекивао да му американци допуне „празну касу“?).

11892223114a32283f4a237531769265_MidColЂилас је одмах нагласио госпођи Браш да код њега постоји лична нетрпељивост према руском амбасадору Конузину, и да ће учинити све у својој моћи да бојкотује и умањи значај најављене посете руског председника Медведева Београду и Србији!?

Описујући свој став према Конузину, рекао је дословце да према њему има осећај гађења зато што се састао са „криминалцем“ Синишом Вучићем. Ђилас је посебно уверавао отправницу да он и Демократска странка чине све да не дође до зближавања између Србије и Русије, и пружио је госпођи Браш уверавања да такав став дели и председник Тадић. Такође је нагласио да ће све учинити да спречи да руси финансирају и граде метро у Београду- нагласивши да се залаже за „јавни тендер“.

Ђилас се „похвалио“ америчкој отправници да га је такав чврст антируски став довео у „незавидан положај“ и у оквиру властите странке, и да га је чак и шеф Тадићевог кабинета Миодраг Ракић саветовао да ублажи реторику о Русима- посебно везано за метро (јер иако мрзе русе, руске паре им изгледа ипак пријају- примедба аутора).

files.phpАмеричка отправница је захтевала од Ђиласа да „положи рачуне“ везано за губитничке изборе ДС-а у општини Вождовац, где су СНС и СРС поразили ДС. Он је на то одговорио да су такви избори резултат агресивне политике ове две странке, док он лично није имао времена тиме да се бави због својих „градоначелничких обавеза“. Да би одмах индиректно оптужио своје Западне господаре (САД и ЕУ) да нису довољно вршили притисак на СНС да се отворено изјасни да се залаже за хапшење Младића и сарадњу са Хагом, као и да ће се „одрећи“ Косова!? Потом је изразио своје страховање да ће СНС због растуће популарности вероватно на следећим изборима ући у владу (ту се показао као добра „Баба Ванга“- примедба аутора).

Америчка отправница се посебно интересовала за планирану „хомосексуалну параду“, тражећи гаранције за ту мањинску „популацију“. Ђилас је ту пружио уверавања да његова влада чини све да тој шачици домаћих (али и 117117_orasac-sretenje-0033-foto-d-milenkovic_orighувозних) хомосексуалаца обезбеде сигурност. Овде се посебно жалио на патриотске организације СНП НАШИ 1389 и ОБРАЗ назвавши их „хулиганима“ и отворено се заложио за њихова „превентивна хапшења“, чак иако ништа нису ни урадили. Као што знамо уочи „параде“ је и дошло до „превентивних хапшења“ већег броја припадника Образа, и њиховог консеквентног „политичког суђења“- из ове депеше се јасно види да је то урађено у тесној сарадњи са америчком амбасадом!?

На крају депеше америчка отправница Џенифер Браш је отворено похвалила Ђиласа као поузданог сарадника у „смањењу руског утицаја у Србији“, као и поузданог заштитника најављене хомосексуалне параде- посебно нагласивши да је он по тим питањима спреман да се супротстави чак и челним људима из властите странке…

(Из књиге „(Про)Западни Злочин“- М.Новаковића, IV проширено издање, © 2014 Lulu(Publisher), Author: Miodrag Novakovic. All rights reserved ISBN 978-1-312-62946-2)

Оставите коментар

ХАШКИ СУДИЈЕ ПРИЗНАЈУ ДА ЈЕ ОДЛУКА МТБЈ О ХАПШЕЊУ ШЕШЕЉА НЕЗАКОНИТА (фбр анализа- м новаковић)

Под тачком 19, свог издвојеног мишљења, судије Тузмакамедов и Афанде, одлуку тесне већине жалбеног већа МТБЈ дефинишу следећим речима: „Метода коју је изабрала већина чланова жалбеног већа МТБЈ да нареде првостепеном већу да поништи одлуку о привременом пуштању на слободу (др Шешеља), нема упориште ни у закону, ни у здравој логици.“… Другим речима, оваквом одлуком Жалбено веће „кажњава“ Шешеља за неки будићу прекршај, који се још није ни десио, нити је извесно да ће се уопште десити (нешто попут америчког футуристичког орвелијанског филма „Минорити репорт“). Судије Тузмакамедов и Афанде, аргументацију тужиоца да ће за евентуални повратак Шешеља у Хаг бити потребна сила, сматрају „спекулативном“….

ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ

МТБЈ СУДИЈЕ ТУЗМАКАМЕДОВ И АФАНДЕ- ОДЛУКА (ТЕСНЕ) ВЕЋИНЕ ЖАЛБЕНОГ ВЕЋА У СЛУЧАЈУ ШЕШЕЉ ЈЕ НЕЗАКОНИТА И СУПРОТНА ЗДРАВОЈ ЛОГИЦИ…

Пише Миодраг Новаковић 30 март 2015, СРБски ФБРепортер

916B434F-7B55-43FE-A7A1-629282D67972_w640_r1_s

– И ПОВРШАН УВИД У НАЈНОВИЈУ ПРЕСУДУ ХАШКОГ ЖАЛБЕНОГ ВЕЋА, ОД 30 МАРТА 2015, КОЈОМ НАЛАЖЕ ПРВОСТЕПЕНОМ СУДСКОМ ВЕЋУ ХИТАН ПОВРАТАК (ХАПШЕЊЕ) ШЕШЕЉА У ПРИТВОР ХАШКОГ ТРИБУНАЛА, ПОКАЗУЈЕ ДА СЕ РАДИ О СКАНДАЛОЗНОЈ, ИСПОЛИТИЗОВАНОЈ, ПРАВНО НЕУТЕМЕЉЕНОЈ И НЕМОРАЛНОЈ ОДЛУЦИ, ОВОГ КВАЗИ-СУДСКОГ ОРГАНА –

Ова најновија одлука (базирана на основу „хипотетичке претпоставке“ да др Шешељ једног дана неће хтети да се врати у трибунал) жалбеног већа МТБЈ је донета такође тесним прегласавањем. За одлуку су гласали председавајући Вилијам Секуле и судије Арлет Рамароса и Калида Рашид Кан- док су против одлуке (са издвојеним мишљењем на осам страница- половина садржаја целе одлуке жалбеног већа) били судије Бактијар Тузмакамедов и Кофи Кумелио Афанде. Интересантно је мишљење судија Тузмакамедова и Афандеа, који су у заједничком писаном образложењу, ову одлуку назвали „узурпацијом ауторитета и функције првостепеног већа трибунала“…

…Ова двојица судија називају одлуку жалбеног већа веома „чудном“ јер у свом образложењу се позива на „будуће теоретско понашање Шешеља, а не на садашње и фактичко…“. Конкретно, то се јасно види у светлу теоријске претпоставке жалбеног већа да ће „Шешељ одбити да се врати у Трибунал“, ако то једног дана од њега буде захтевано. Они сматрају да је неозбиљно уопште разматрати Шешељеве изјаве да се у догледној будућности неће вратити добровољно у Хаг, пошто је то у домену хипотетичке претпоставке, и наводе да је да је његово јавно понашање (вербалне изјаве) „волатилна категорија“; Наглашавајући да његови ставови данас, не морају да буду коресподентни неким будућим ставовима. Другим речима, оваквом одлуком Жалбено веће „кажњава“ Шешеља за неки будићу прекршај, који се још није ни десио, нити је извесно да ће се уопште десити (нешто попут америчког футуристичког орвелијанског филма „Минорити репорт“). Судије Тузмакамедов и Афанде, аргументацију тужиоца да ће за евентуални повратак Шешеља у Хаг бити потребна сила, сматрају „спекулативном“. Шта више, они подржавају претходне одлуке првостепеног већа којим је председавао судија Антонети, наглашавајући да је то веће предвидело овакво (вербално) понашање Шешеља, и из тог разлога избегло да тражи претходну сагласност Шешеља са (неким будућим хипотетичким) условима, већ је наложило само (пред)услове који се односе на фактичко понашање Шешеља- У случају да директно интимидира сведоке, или у будућности одбије (пружи отпор) судско решење о повратку у Хаг. По овој двојици судија такви услови се очигледно нису испунили, и о њима је неозбиљно и неодговорно хипотетички спекулисати, у судској пресуди…

…Они ову (надгласану) пресуду жалбеног већа сматрају неоснованом и по томе, што сама пресуда не поставља питање легалности привремене ослобађајуће пресуде, објашњавајући то следећим речима- „Консквентно, жалбено веће није у позицији да то уопште разматра“. Шта више судије Тузмакамедов и Афанде наводе следеће- „Питање да ли је првостепено веће направило грешку, уопште и није предмет овог апила, тако да је одлука жалбеног већа по том основу овде неутемељена“.

Ова двојица судија постављају и интересантно питање (које демонстрира сву апсурдност ове најновије хашке одлуке)- По њима, чак и теоретска могућност да тужилаштво и жалбено судско веће, у случају било ког другог оптуженог који би под сличним условима био пуштен на привремену слободу, као доказе за присилни повратак у трибунал (за поништење пресуде), наводе „хипотетичку аргументацију“ да та особа МОЖДА неће хтети да се добровољно врати у трибунал- Стављају тог оптуженог у „ситуацију опасне несигурности и неизвесности“! Судије Тузмакамадов и Афанде оптужују већински део жалбеног већа да нису успели да докажу „изузетне околности“ у случају Шешеља, и да су једино евентуално могли да захтевају од првостепеног већа додатно разматрање дела одлуке везано за Шешељево здравље , али никако да пониште одлуку првостепеног већа!? Они су то дефинисали следећим речима „Одлука већине жалбеног већа по овом питању је НЕЗАКОНИТА“…

…По њима, жалбено веће нема ауторитет да да укине првостепену пресуду о привременом пуштање др Шешеља на слободу, већ једино у домену „оцене“ оправданости првостепене одлуке, и захтева првостепеном већу, да ту одлуку преиспитају. Они наводе да једино веће, које по закону и статуту трибунала, има моћ да поништи одлуку о привременом пуштању, јесте првостепено.

Под тачком 19, свог издвојеног мишљења, судије Тузмакамедов и Афанде, одлуку тесне већине жалбеног већа МТБЈ дефинишу следећим речима: „Метода коју је изабрала већина чланова жалбеног већа МТБЈ да нареде првостепеном већу да поништи одлуку о привременом пуштању на слободу (др Шешеља), нема упориште ни у закону, ни у здравој логици.“

Ови судије такође указују на још једну „нелогичност“, ове очигледно исполитизоване судске одлуке. По њима аргументација тужилаштва, коју је прихватила већина жалбеног већа, да „постоји опасност да ће Шешељ утицати на сведоке“ (без конкретних доказа да он то у ствари чини у пракси)- може да буде само предуслов за пуштање на привремену слободу, а никако неки „пост-услов“. Пошто је првостепено веће тај предуслов уградило у своју пресуду о привременом пуштању др Шешеља на слободу, по њима овде нема никаквог основа да се то питање потеже поново као аргумент у другостепеној (поништавајућој) одлуци. Они указују и на манипулацију тужилаштва, које пред жалбено веће ставља исте аргументе, који су претходно одбачени од стране првостепеног већа судије Антонетија, у одлуци од 13 јануара 2015.

MIODRAG IMG_6060На крају, уместо закључка, ове кратке „ад-хок“ анализе најновије скандалозне одлуке МТБЈ, цитираћу извод из закључног параграфа издвојеног мишљења судија Тузмакамедова и Афандеа: „Ми смо закључили да оваква већинска одлука није успела да докаже (аргументује) наводне пропусте првостепеног већа…“

М. Новаковић

РЕФЕРЕНЦЕ:

1. ПРЕСУДА ЖАЛБЕНОГ ВЕЋА НА ЗАХТЕВ ТУЖИЛАШТВА- 30 МАРТ 2015: http://www.icty.org/x/cases/seselj/acdec/en/150330.pdf

2. ПРВОСТЕПЕНА ПРЕСУДА КОЈА ОДБИЈА ЗАХТЕВ ТУЖИЛАШТВА ПО ИСТИМ ОСНОВИМА: http://www.icty.org/x/cases/seselj/tdec/en/150113.pdf

Оставите коментар

(ПРО)ЗАПАДНИ ЗЛОЧИН 35: Викиликс јавља- Владика Артемије највећа претња интересима САД на КиМ

ВИКИЛИКС-ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА ИЗДАЈЕ 2 ДЕО:

ФБР, 9 август 2012 (2010)
Пише: Миодраг Новаковић

Као највећу претњу (Про)Западним интересима на КиМ, ови амерички извори наводе Владику Артемија, Епископа Рашко-Призренског. За њих је нарочито била проблематична Владикина изјава за ББЦ у време његове посете Америци, где је Владика Артемије јавно „цитирао“ право сваке државе на свету да одбрани свим средствима део своје окупиране територије…

КО ЈЕ БИО НАЈВЕЋА ПРЕТЊА АМЕРИЧКИМ ИНТЕРЕСИМА НА КиМ 2006.

patrijarhgrac2

ДЕПЕША: 06BELGRADE231, 2006-02-16 13:22:00, SENSITIVE

У својој преписци са Вашингтоном амерички амбасадор Мур је био посебно забринут заједничким саопштењем (ставом) председника владе Војислава Коштунице и потпредседника Српске радикалне странке Томислава Николића. Николић и Коштуница су се сложили да у случају проглашења независности Косова треба званично прогласити „окупацију Косова“ и користити сва расположива уставна средства у одбрани истог…

Наравно у то време Николић је деловао као „продужена рука“ председника СРС и његовог кума др Војислава Шешеља (заточеног у Хагу), па се може рећи да та реторика вероватно и није била одраз његових личних ставова.

У сваком случају (Про)Западне снаге у Србији након тога су одлучиле да СРС треба разбити свим средствима, а ДСС политички маргинализовати и Коштуницу уклонити са места премијера. Као резултат такве „западно-петоколонашке“ стратегије, данас у Србији СРС више не постоји у парламенту, а Коштуница је и даље политички изолован и маргинализован…

Поводом најаве (иминентне) независности Косова, у петак, 2. Октобра 2006. Николић и Коштуница су издали заједничко саопштење де ће се проглашење независности Косова сматрати „окупацијом и агресијом на Србију“- захтевајући од Српског парламента да предузме све мере, у уставној и законској надлежности за заштиту суверенитета Српске државе. Према америчким дипломатским изворима тада је договорено да се по повратку српске делегације са „Бечких разговора“ (20 фебруар 2006) хитно сазове ванредна седница Народне скупштине…

Након „радикалног“ наступа Радикала у Скупштини и Српским медијима, Коштуничина влада је (према овим изворима) покушавала да ублажи ово саопштење, те је дошло до препуцавања између Радикала и ДСС. Ту је по њима предњачио Милош Алигрудић оптужујући Радикале за „политички маркетинг“ и „бомбасте изјаве“!?

Друге водеће, углавном отворено „прозападне“ партије су се такође обрушиле на Николића и Коштуницу. Најгласнији у нападу на Радикалско-ДСС позицију су били наравно: Г17, ДС, СПО и други. Амерички амбасадор је цитирао као највеће „про-западне“ поборнике (односно њихове „гласноговорнике“- ми знамо да су иза њих тада стајали лидери њихових партија: Борис Тадић, Вук Драшковић и Млађан Динкић) као оне који су спремни да се одрекну Косова без поговора: Чедомира Антића(Г17), Душана Петровића(ДС) и Влајка Сенића(СПО)…

05Ипак, као највећу подршку СРС ставовима, и највећу претњу (Про)Западним интересима на КиМ, ови амерички извори наводе Владику Артемија, Епискога Рашко-Призренског. За њих је нарочито била проблематична Владикина изјава за ББЦ у време његове посете Америци, где је Владика Артемије јавно „цитирао“ право сваке државе на свету да одбрани свим средствима део своје окупиране територије. Није чудо да је након таквих потеза Владике Артемије, а нарочито након његове практичне акције на КиМ где је Владика јавно устао у одбрану интереса Српског народа и СПЦ, које је кулминирало забраном посете Српским светињама једном од највећих пропагатора дивљачког НАТО бомбардовања Србије 1999- америчком потпредседнику Џозефу Бајдену- из америчке амбасаде наложено прозападном издајничком режиму и корумпираном Синоду да уклоне часног Владику са КиМ!

Према америчким изворима, након оваквих „про-западних“ притисака, Коштуница се „дистанцирао“ од Радикала, и обећао да ће у случају да дође до покушаја од стране радикала да оа питања ставе на дневни ред Скупштине, учинити све да се седница не одржи. Нажалост Радикалима је требала трећина гласова да би могли да сазову ванредну седницу, а са 84 члана парламента, били су кратки за 4. Овде је сувишно рећи, да су им тада сви окренули леђа, укључујући и Коштуничин ДСС…

(Из књиге „(Про)Западни Злочин“- М.Новаковића, IV проширено издање, © 2014 Lulu(Publisher), Author: Miodrag Novakovic. All rights reserved ISBN 978-1-312-62946-2)

Оставите коментар

СМРТОНОСНЕ АМЕРИЧКЕ ВАКЦИНЕ И ЕВРОПСКИ „ПОКУСНИ КУНИЋИ“ (фбр превод)

„То је следећи корак глобализације, али постоји веома добар разлог да пожелимо да то није случај,“ пише „Венити Фер“. Америчке фармацеутске куће убрзано повећавају тестирање експерименталних лекова у страним земљама, због тога што у „тим“ земљама не постоји одговарајући механизми заштите пацијената од злоупотребе непроверених лекова…

…Недостатак законске регулативе и одговорности у тим земљама, у стварности значи да многи од тих „клиничких тестова“ доводе до смртних последица. Овај магазин наводи пример клиничког теста вакцине за грип, који је спроведен на „дезигнираној локацији“ у прихватилишту за бескућнике у Грудзијацу у Пољској. „Добровољни пацијенти“ (бескућници) су плаћени два долара да би учествовали у „програму“, „верујући да ће добити редовну вакцину за грип. Нису добили редовну вакцину. Најмање њих 20 је усмрћено том „експерименталном вакцином!“

принудна вакцинација

СМРТОНОСНЕ ВАКЦИНЕ- „Европски покусни кунићи“

27 март 2015 (оригинални чланак датира: 23 Децембар 2010)
„Венити Фер“ Њу Јорк- ФБР превод Миодраг Новаковић

„То је следећи корак глобализације, али постоји веома добар разлог да пожелимо да то није случај,“ пише „Венити Фер“. Америчке фармацеутске куће убрзано повећавају тестирање експерименталних лекова у страним земљама, због тога што у „тим“ земљама не постоји одговарајући механизми заштите пацијената од злоупотребе непроверених лекова.
Тај тренд је кренуо у земљама „трећег света“, али такође је присутан у Источној Европи- указује „Месечни Њу Јоркер“, и „одсликан“ је у бројевима експерименталних клиничких испитивања које региструје „Америчка државна агенција за храну и лекове“- ФДА, и који су према иформацијама те агенције у Америци „пали за 5.2% између 2004 и 2007, да би се повећали у Источној Европи за читавих 16%, 12% у Азији, и 10% у Јужној Америци.“

„Венити Фер“ објашњава, да је релокација тестирања омогућила фармацеутским кућама да искористе мање стриктне прописе у тим земљама, као и да смање трошкове чинећи то на инфериорним (у нашем случају- балканским) тржиштима, тако да им ти спроведени експериментални клинички тестови „помажу да убеде ФДА да су ти лекови безбедни и ефикасни за америчке држављане.
У 2008, 80% фармацеутских производа, за које је затражено одобрење од ФДА за медицинску употребу, су тестирани ван Америке: укупно 58788 клиничких тестова, од којих су 876 спроведена у Румунији, 589 у Украјини и 716 у Турској.
Естонија, Пољска, Русија, Литванија, Словачка и Хрватска се такође сматрају добрим локацијама за те експерименталне тестове ван америчке територије (што значајно умањује легалну одговорност и потенцијалне судске трошкове за америчке фармацеутске куће- у случају да „нешто крене наопако“).

Недостатак законске регулативе и одговорности у тим земљама, у стварности значи да многи од тих „клиничких тестова“ доводе до смртних последица. Овај магазин наводи пример клиничког теста вакцине за грип, који је спроведен на „дезигнираној локацији“ у прихватилишту за бескућнике у Грудзијацу у Пољској. „Добровољни пацијенти“ (бескућници) су плаћени два долара да би учествовали у „програму“, „верујући да ће добити редовну вакцину за грип… Нису добили редовну вакцину. Најмање њих 20 је усмрћено том „експерименталном вакцином!“

Превод, Децембар 2010: М. Новаковић
Извор: http://www.presseurop.eu/en/content/news-brief/441931-european-guinea-pigs

<img class="alignnone size-full wp-image-163167" src="https://facebookreporter.files.wordpress.com/2015/03/11081066_10203962920808939_2879285822575033991_n.jpg&quot; alt="11081066_10203962920808939_2879285822575033991_n" wi

Оставите коментар

„СОФА“: ДОКУМЕНТОВАНА ВЕЛЕИЗДАЈА СРПСКОГ РЕЖИМА

КОМЕНТАР АУТОРА: Овај чланак сам написао средином 2011, али га понављам због актуелности садржаја, а у светлу најновијег Вучићевог издајничког ИПАП споразума са НАТО. Овај чланак објашњава у детаље (понегде и „орвелијанским преводом“) каква ће права (злоупотребе) имати ратни злочинци и НАТО окупатори у Србији- који ће дефакто овим СОФА актом и „припремним НАТО чланством у форми ИПАП-а- постати у Србији „грађани првог реда“, док ће србски грађани у властитој земљи постати „нижа раса“. Другим речима, Вучићеве режим НАТО трупама, пре свега Американцима, али и Немцима, Хрватима, Албанцима, Турцима.. идр.- даје законски имунитет који је раван дипломатском статусу. Ови акти су такође увод у успостављање „анти-руских“ НАТО база у центалној Србији, попут Бондстила на окупираном Косову и Метохији…. Миодраг Новаковић, ФБР 23 март 2015

***

„…Ако и све ово није било довољно- окупатору се у наставку овог члана дају одрешене руке да по Србији гради властите објекте, и ту сврху доводи „иностране контракоре“, који се такође стављају изнад свих српских закона, и тек евентуално подлежу законима САД. Можете ли да замислите тај сценарио да по Србији вршљају у форми „војних контрактора“ САД, хрватске, шиптарске или бошњачке фирме, и да још буду стављене „изнад српских закона“.“

————

„СОФА“: ДОКУМЕНТОВАНА ВЕЛЕИЗДАЈА СРПСКОГ РЕЖИМА- „Орвелијански превод“ режимско-окупаторског уговора…

15 јун 2011, ФБР
пише: Миодраг Новаковић

***

ТАДИЋ ПОТПИСАО „КАПИТУЛАЦИЈУ“ 2006, И ТИМЕ ДЕ-ФАКТО ЛЕГАЛИЗОВАО НАТО ОКУПАЦИЈУ СРБИЈЕ!

УВОД

…Ако и овај истинити политички хорор сценарио који произилази из наслова овог чланка није довољан, онда треба нагласити да је тај чин легализован у Народној Скупштини Србије 2009, од стране скупштинске већине, чиме је она озаконила рушење уставног поретка Србије- и то у форми овог Закона о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији. Све је то лепо заведено 29 маја 2009 у Службеном гласнику РС под ознаком 42-09.

У овом документу, који само на први поглед изгледа као један од многобројних формалних споразума Владе Србије и других страних земаља, кључна реч, овог политичког и државног „самоубиства“ Србије, је садржана у самом наслову документа: „о заштити статуса…“ Јер тај „статус“, америчке агресоре (читај НАТО), у пракси озакоњује у статусу окупатора, док Тадић без знања, и противно вољи већинског српског народа, озакоњује у Србији статус потпуне и безусловне капитулације, и то „без иједног испаљеног метка“.
Тадић све то ради одмах по доласку на власт у Србији, док се још није ни осушило мастило на хартији његове свечане председничке заклетве – у којој каже да ће штитити уставни поредак, територијални интегритет и војну неутралност државе Србије. Сви смо ми задњих година били неми сведоци „начина“ на који је он чувао те наше свете уставне тековине. Сада, овај документ који је већ дуже у циркулацији али „испод радара“ и непознат широј српској јавности, представља крунски и веома материјализован доказ Тадићеве велеиздаје Српских националних интереса!
Иако сам ја писао доста на тему горњег, сада већ капитулантског Тадићевог режима, и могао бих овде да још доста „разглабам“, и наводим безбројне документе и друге форме сведочанстава, који би само учврстили теорију тог осведоченог Тадићевог велеиздајничког патерна- одлучио сам се да ипак упутим потенцијално заинтересоване читаоце да моје текстове који се надовезују на горњу тему, сами прегледају на ауторовом блогу: www.srpski zurnal.wordpress.com, референца се налази у средњем стубцу насловне стране под садржајем блога. А сада ћемо прећи на анализу овог криминалног документа…

АНАЛИЗА ТАДИЋЕВОГ ЗАКОНА, КОЈИМ СЕ НАТО ОЗАКОЊУЈЕ КАО ОКУПАТОР…

Члан 1. Овај члан јасно упућује на то да се „припадници оружаних снага САД, цивилно особље Министарства одбране и сва имовина, опрема и средства Оружаних снага САД“- већ налазе на територији Србији!?
Како ћете касније сазнати, овај закон даје пун дипломатски имунитет окупатору, и забрањује српској држави и грађанима Србије да туже окупаторске америчке НАТО војнике, за било која кривична и прекршајна дела, укључујући најтежа попут: убистава и силовања… У овом члану се јасно наводи да одредбе тог закона о имунитету, важе не само за америчко војно особље, већ и за све њихове иностране „партнере“, укључујући запослене из суседних антисрпских , квазидржавних ентитета.
Овај члан такође дефинише надлежне органе за спровођење америчке НАТО окупације Србије: Министарство одбране Србије на челу са Шутановцем и америчко Министарство одбране.
Члан 2. Овај члан је кратак, али јасно указује да поред такозваног Програма међудржавног партнерства (читај окупације), овај „закон“ отвара сиву зону у форми „других активности“ НАТО окупатора, које се овде не дефинишу, и самим тим дозвољавају НАТО окупаторима да раде некажњено и неконтролисано шта год хоће у нашој отаџбини. Такође овде се наводи веома понижавајућа и економски, по Србију, поражавајућа клаузула- да се окупаторима даје (бесплатно) право, следи цитат: „ на превоз, магацине и објекте за обуку“.
Приступ и коришћење ових објеката биће омогућени без икакве накнаде.“ Дакле не само да амерички окупатори имају право да вршљају војним возилима, ваздухопловима и речним пловилима по Србији, и да користе како им се „ћефне“ наше касарне, магацине и полигоне- него ће то радити на штету и грбачу, овог већ опљачканог до голе коже, народа- абсолутно без икакве накнаде!?
Члан 4. „Наш“ председник Тадић је дозволио америчким НАТО окупаторима да улазе, излазе и вршљају по нашој отаџбини, само са личним америчким документима и обичним путним налозима.
Овај члан наглашава да амерички НАТО окупатори имају право да се крећу слободно по Србији без икаквих рестрикција. Скандалозно!? Од наших обичних српских грађана са двојним држављанством, се захтева да се уредно пријаве полицији одмах по доласку у отаџбину- док се овим окупаторима што су нам унаказили отаџбину 1999, не само дозвољава да вршљају како хоће, већ се нашим органима забрањује и било каква контрола над њима.
Потом се нашим државним органима наређује да морају да прихвате америчке возачке дозволе, или чак уверења издата од америчких каубојских општина да амерички окупатори „знају да возе“, и ако ту није било доста националног понижења- нашим органима се забрањује да америчким НАТО окупаторима наплате било какве возачке и аутомобилске таксе и порезе. Дакле од Србије праве проститутку којој наређују да се подаје џабе!
Члан 5. Јесте кратак, али катастрофалан за наш национални суверенитет, и има потенцијал за веома тешке импликације по нашу колективну и личну безбедност у властитој земљи. Овим чланом се америчком особљу, дакле не само америчким НАТО оружаним снагама, већ свом америчком особљу, укључујући „партнере“ и њихово особље (врло вероватно из околних антисрпских ентитета) даје потпун дипломатски имунитет, како то овај члан овде дословце наводи: „у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима…
Другим речима, ово значи, да када ови Тадићеви пријатељи, убију неког, силују нечије дете, или згазе нечију мајку на пешачком прелазу, наша полиција неће смети нити да их саслуша, а камоли да их ухапси. Наравно у таквим случајевима никада неће ни доћи до судског поступка пред нашим судовима! Истовремено, на другој страни наш однарођени режим нема никаквих проблема са против-уставним хапшењима и испоручивањима нелегалном хашком суду не само обичних српских грађана, већ и доказаних националних хероја попут Радована Караџића и Ратка Младића, да не спомињемо срамну испоруку комплетног бившег српског државног врха!?
Члан 6. Јесте такође кратак као и претходни, али истоветно „убитачан“. Њиме се америчким НАТО окупаторима даје право да вршљају по Србији у униформама војске САД, и да са собом носе оружје без икаквих рестрикција. И да понижење буде потпуно, у овом члану се наређује српским државним органима да пруже додатну безбедност и помоћ америчким НАТО окупаторима.
Шта то у пракси значи? Ако се рецимо, неки грађанин, или група грађана одлуче (хипотетички) да се наоружаном НАТО окупатору супроставе оружјем на територији Србије, што би уосталом било њихово уставно право и обавеза (нарочито у ситуацији када то сама држава не чини), дакле у таквом хипотетичком случају, овај Тадићев закон „наређује“ нашим полицијским и војним органима, да оружано заштите НАТО окупаторе – другим речима да им помогну, ако треба, и у физичкој ликвидацији, ових (хипотетичких) наоружаних патриота. Опет другим речима, овај члан озакоњује потенцијална убиства српских грађана, не само од стране окупатора, већ и „наших“ српских државних органа!?
Члан 7. Овај члан наноси додатно понижење, нашој већ економски пониженој и унакаженој држави. Дакле овде се јасно каже да су амерички НАТО окупатори ослобођени плаћања свих пореза и дажбина које су важеће по српским законима (очигледно нису важеће за Тадићеве окупаторске пријатеље).
Али оно што је најопасније по наш национални интерес у овом члану, јесте да се америчким НАТО окупаторима овде даје зелено светло да могу да увозе и извозе из Србије, сва могућа средства, опрему, укључујући борбена средства, попут наоружања, муниције, бојних отрова и оружја за масовно уништење… Иако то све није појединачно именовано у овом члану, узимајући обзир да члан не поставља никакве рестрикције на увоз и извоз борбених средстава и технологије- такав закључак се логично намеће.
Такође веома опасан елемент овог члана јесте садржан у одредби да се српским државним органима забрањује било каква инспекција, царина или контрола „средстава и технологија“, које ови амерички окупатори, уз Тадићев благослов, имају право да унесу у Србију, ваздушним, речним или копненим путем. По мени потенцијално најстрашнији сценарио, те одредбе је у томе, што ови окупатори овом одредбом добијају одрешене руке да опљачкају и извезу наше национално благо, па чак и некажњено киднапују наше грађане, потпуно неометано од српских државних органа, којима је управо посао да тако нешто спрече….
Овај члан такође дозвољава неограничену употребу свих српских аеродрома, речних лука, и то потпуно бесплатно, уз изричиту забрану наплаћивања такси и дажбина. Америчким НАТО окупаторима не само да се дозвољава неограничени прелет ратном авијацијом кроз српски ваздушни простор, већ се од наших органа захтева да им за то пруже асистенцију у навигацији и коришћењу терминала и аеродрома- наравно све бесплатно. Истовремено се нашим државним органима изричито забрањује да обављају било какву инспекцију над „ваздухопловима, возилима и пловилима САД“!? Да ли се такве окупационе одредбе примењују било другде у свету, према било којој слободној и независној нацији? По мени, ово је најцрњи окупациони сценарио, који је, да зло буде горе, озаконила управо наша издајничка влада и такозвана „народна скупштина“!
Члан 8. Дефинише даљу примену овог „окупационог споразума“ у погледу других партнера америчког НАТО окупатора- и наглашава да у том погледу не постоје никаква ограничења за САД. Окупатору с е дозвољава да све протоколе „употребе“ партнера и контрактора, као и релевантних материјала и опреме, спроводи искључиво по свом ћефу и „у складу са законима и прописима САД.“ Овде се опет наглашава да сва добра и услуге које користе окупатори не подлежу било каквим царинским санкцијама, порезима или дажбинама државе Србије. Ако и све ово није било довољно- окупатору се у наставку овог члана дају одрешене руке да по Србији гради властите објекте, и ту сврху доводи „иностране контракоре“, који се такође стављају изнад свих српских закона, и тек евентуално подлежу законима САД. Можете ли да замислите тај сценарио да по Србији вршљају у форми „војних контрактора“ САД, хрватске, шиптарске или бошњачке фирме, и да још буду стављене „изнад српских закона“.
Дакле, не само да је америчка оружана окупаторска НАТО сила, изузета од свих дажбина, царина, инспекција и рестрикција у увозу и извозу „добара“ и опреме, већ се то у овом члану примењује на „партнере“. Такође „партнери“ имају право да вршљају по Србији без пасоша, и да користе властите возачке дозволе и друга локална документа из матичних земаља. Ово би требало да буде веома забрињавајуће за све нас, ако нам је позната чињеница, да је у друге земље (за разлику од Србије, где је окупација прикривена) под отвореном америчком окупацијом, управо под маском „партнера“ увожена ЦИА агентура и војни котрактори- „пси рата“…
Члан 9. Ако се неко надао, да како идемо даље, нашег националног понижења ће бити мање, онда се грдно преварио. Девети члан, дефакто наређује Српској страни да се одрекне свих права на накнаду „у вези са штетом, губитком или уништењем имовине од друге Стране (НАТО окупатора), или услед повреде или смрти особља једне од Страна (овде није тешко закључити да се од законских санкција изузима само окупатор) насталих приликом обављања службених дужности у складу са овим споразумом.“ Овде се појављује још једна „црна рупа“ у овом споразуму- наиме нигде се не наводи које су то тачно „службене дужности“ америчког НАТО окупатора, које овај спроводи у „независној и слободној“ држави Србији!?
У наставку се, готово цинично, српском законодавству одузима надлежност над властитом територијом , уз образложење да је за евентуалну накнаду за материјалне или људске губитке, и могуће сабсеквентне захтеве „трећих лица“ за накнаду, искључиво надлежно законодавство САД. Напомена- овде се искључиво говори о материјалној одговороности. Како смо претходно показали и доказали, амерички НАТО окупатори и њихови партнери и контрактори су изузети од било какве кривичне или прекршајне одговорности за почињена (не)дела на територији Србије.
Члан 10. Понижењима нема краја. Овај члан децидирано наводи да амерички НАТО окупатори и њихови „партнери“ имају право да користе воду, струју и друге комуналије под истоветним условима који важе за Војску Србије. Другим речима, пошто су горе поменути трошкови наше војске субвенционирани од стране државе, овим чланом се дакле, наша, већ економски и финансијски опустошена држава, обавезује да субвенционира и горње трошкове америчких НАТО окупатора!?
У наставку се Србија обавезује да америчим НАТО окупаторима бесплатно уступи и државне радио фреквенције. На овај начин „наша“ држава не само да уступа бесплатно државне радио фреквенције, већ и тим чињењем омогућава америчким НАТО окупаторима да неометано пришлушкују, и када нађу за сходно онеспособе наше комуникације, својом супериорном технологијом!
Члан 13. Овај члан је веома произвољан, и практично даје „супериорност“ овом споразумом над свим другим сличним споразумима у будућности. Другим речима- ако на пример Србија одлучи да ступи у сличан „споразум“ са братском Русијом- овај „окупаторски споразум“ то изричито забрањује!?
Члан 14. Практично обезбеђује бесмртност овог окупаторског споразума, јер изричито каже да ће након истека периода од годину дана, уколико се исти не откаже дипломатским путем, наставити да се примењује аутоматски…

ЗАКЉУЧАК

Морам да признам, да сам се у тумачењу овог документа, као и много пута пре приликом анализа политичких докумената, и овде користио својом „способношћу“ читања између редова, те сам на тај начин и овом приликом покушао да презентујем читаоцима све могуће сценарије, који могу да произађу из овог, очигледно озакоњеног америчког (НАТО) окупаторског статуса, уз велеиздајнички благослов „нашег“ председника Тадића.
Наравно, да се ова тиха америчка НАТО окупација одвија у Србији, још од капитулантског петооктобарског преврата пре више од једне деценије, и да је не само издајничком српском режиму, већ и НАТО окупатору јасно веома негативно расположење српског народа према НАТО-у- те су из истог разлога сво време те „тихе окупације“ одржавали низак профил… Али ето из овог документа сазнајемо црно на бело да је НАТО окупатор сво време био међу нама.
Оно што нису успели да постигну бомбардовањем Србије 1999, као и све оно што је Милошевићев режим спречио „Кумановским споразумом „и сабсеквентном резолуцијом 1244 УН-а, у пракси је поништио Тадићев капитулантски режим. Иако је сва досадашња издаја Тадићевог режима добро документована и позната јавности, овај документ („окупаторски споразум“) је веома опипљив и недвосмислени доказ тога. Његово обелодањивање у јавности, би по мени требало да иницира дипломатско поништавање такве озакоњене окупације и капитулације Србије (горњег инкриминисаног споразума), опозив председника Тадића, а потом и санкционисање свих других који су учествовали у овој (добро документованој) продаји националних интереса Србије, укључујући и све народне посланике, који су изгласали тај акт!
За све „неверне томе“ који и даље цокћу и врте главом, у наставку овог текста је оригиналан транскрипт тог „капитулацијског споразума“. Прочитајте га сами, и потом изведите властите закључке.
Завршићу овај текст са, у данашње време веома актуелним, цитатом А. Шантића: „Волови јарам трпе а не људи – Бог је слободу дао за човјека!“… Људи ли смо, ил смо волови, браћо Срби?
—————————————————————————————————————————————–

ТРАНСКРИПТ „ЗАКОНА О ПОТВРЂИВАЊУ СПОРАЗУМА ИЗМЕЂУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И ВЛАДЕ СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА О ЗАШТИТИ СТАТУСА И ПРИСТУПУ И КОРИШЋЕЊУ ВОЈНЕ ИНФРАСТРУКТУРЕ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ“:

———————————————————————–
Члан 1.
Потврђује се Споразум између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији, који је потписан у Вашингтону, 7. септембра 2006. године, у оригиналу на српском и енглеском језику.
———————————————————————
Члан 2.

Текст Споразума у оригиналу на српском језику гласи: СПОРАЗУМ ИЗМЕЂУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ и Владе Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији

————————————————————————————————————-
————————————————————————————————————–
Влада Републике Србије (у даљем тексту: Србија) и Влада Сједињених Америчких Држава (у даљем тексту: Сједињене Државе), у даљем тексту под заједничким називом: Стране, у жељи да закључе споразум о унапређењу сарадње у области одбране између Србије и Сједињених Држава, потврђујући да је ова сарадња заснована на потпуном поштовању суверенитета Страна и Повеље Уједињених нација, имајући у виду жељу Страна да поделе одговорност за подршку оним снагама Сједињених Држава које би могле да бораве у Републици Србији, у складу са овом сарадњом, и имајући у виду потребу за унапређењем заједничке безбедности, доприносом међународном миру и изградњом ближе сарадње, сагласиле су се о следећем:
Члан 1.
Дефиниције 1. Оружане снаге Сједињених Држава – ентитет кога чине припадници оружаних снага, цивилно особље Министарства одбране и сва имовина, опрема и средства Оружаних снага Сједињених Држава који се налазе у Републици Србији. 2. Особље Сједињених Држава – припадници Оружаних снага Сједињених Држава и цивилно особље Министарства одбране Сједињених Држава који би могли да привремено бораве у Републици Србији у складу са активностима које произилазе из овог споразума. 3. Партнери Сједињених Држава – компаније и фирме које нису регистроване у Републици Србији и њихови запослени који нису држављани Републике Србије, а који би на основу уговора са Министарством одбране Сједињених Држава могли привремено да бораве у Републици Србији у складу са активностима које произилазе из овог споразума. 4. Надлежни органи: за Србију: Министарство одбране Србије; за Сједињене Државе: Министарство одбране Сједињених Држава.
————————————————————–
Члан 2.
Циљеви Споразума Србија ће омогућити Сједињеним Државама приступ и коришћење оних објеката, који би могли бити потребни за спровођење Програма међудржавног партнерства и других активности о којима Стране постигну сагласност, укључујући, али не ограничавајући се на превоз, магацине и објекте за обуку. Приступ и коришћење ових објеката биће омогућени без накнаде.
————————————————————-
Члан 3.
Поштовање закона Особље Сједињених Држава се обавезује да поштује законе, прописе и обичаје Републике Србије, као и да се не меша у унутрашње ствари Републике Србије.
————————————————————
Члан 4.
Улазак, излазак, кретање и возачке дозволе
1. Особље Сједињених Држава може да улази у и да напушта Републику Србију са личним документима издатим од Сједињених Држава и путним налозима за колективна и појединачна путовања.
2. У циљу спровођења овог споразума, особље Сједињених Држава има право на слободу кретања у Републици Србији.
3. Органи Републике Србије ће прихватити као пуноважне, без полагања возачког испита или обавезе плаћања такси, возачке дозволе или уверења за управљање возилима које су особљу Сједињених Држава издали одговарајући органи Сједињених Држава.
—————————————————————-
Члан 5.

Статус особља Сједињених Држава Статус особља Сједињених Држава биће еквивалентан статусу административног и техничког особља Амбасаде Сједињених Држава у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима од 18. априла 1961. године.
Члан 6. Ношење оружја и униформе Особље Сједињених Држава овлашћено је да носи униформу за време обављања службених дужности у вези са активностима у складу са овим споразумом и да носи оружје док је на дужности уколико је на то овлашћено сопственим наредбама. Стране ће сарађивати у предузимању неопходних мера ради пружања безбедности особљу Сједињених Држава и имовини у Републици Србији.

—————————————————————-
Члан 7.
Порези, царине и таксе
1. Оружане снаге Сједињених Држава и особље Сједињених Држава ослобођено је од плаћања пореза и других сличних дажбина које се примењују у Републици Србији. Оружане снаге Сједињених Држава и особље Сједињених Држава могу да увозе, извозе и користе у Републици Србији личну имовину, опрему, залихе, материјале, технологије, спроводе обуку и пружају услуге ради извршавања овог споразума. Такав увоз, извоз и коришћење биће изузети од поступака инспекције, дозвола, других ограничења, плаћања царина, пореза и других дажбина које се примењују у Републици Србији.
2. Пловила и ваздухоплови који су у власништву или којима управљају или служе искључиво за потребе Oружаних снага Сједињених Држава биће ослобођени плаћања аеродромских и лучких такси, такси за паркирање, накнада за лучку пилотажу и услуге лучких реморкера и других сличних такси у објектима који су у власништву и којима управља Република Србија. Ваздухоплови који су у власништву или којима управљају или служе искључиво за потребе Oружаних снага Сједињених Држава не подлежу плаћању такси за навигацију, прелет, коришћење терминала или сличних такси када су у Републици Србији. Оружане снаге Сједињених Држава платиће одговарајуће накнаде за тражене и пружене услуге у износу не мање повољном од оног који плаћа Војска Србије. Ваздухоплови, возила и пловила Сједињених Држава ће бити изузети од поступка инспекције.
——————————————————————————
Члан 8. Уговори
1. За потребе спровођења овог споразума и техничких аранжмана Министарство одбране Сједињених Држава може да закључује уговоре који се односе на испоруку материјала, залиха и опреме, као и пружање услуга (укључујући и изградњу) у Републици Србији без ограничења у погледу избора партнера, добављача и лица која обезбеђују робу или пружају услуге. Ови уговори се потражују, додељују и реализују у складу са законима и прописима Сједињених Држава. Набавке добара и вршење услуга у Републици Србији од стране или у име Сједињених Држава ради спровођења овог споразума не подлежу опорезивању, плаћању царина и сличних дажбина у Републици Србији.
2. Партнери Сједињених Држава биће изузети од плаћања пореза или сличних дажбина које се примењују у Републици Србији и могу да увозе, извозе и користе у Републици Србији личну имовину, опрему, залихе, материјале, технологију, спроводе обуку и пружају услуге које се односе на извршење уговора са Сједињеним Државама у складу са овим споразумом. Такав увоз, извоз и коришћење биће изузети од поступка одобрења, других ограничења, плаћања царина, пореза и других дажбина у Републици Србији.
3. Статус возачких дозвола партнера Сједињених Држава биће уподобљен статусу возачких дозвола особља Сједињених Држава, у складу са чланом 4. овог споразума.
4. Да би се олакшала имплементација овог члана, надлежни орган Сједињених Држава благовремено ће обавестити надлежни орган Србије о називима партнера са којима су закључени уговори, укључујући и датум њиховог истека.
——————————————————————
Члан 9.
Захтеви за накнаду штете 1. Осим захтева за накнаду штете који произлазе из уговора, Стране се одричу права да подносе захтеве у вези са штетом, губитком или уништењем имовине друге Стране или услед повреде или смрти особља једне од Страна насталих приликом обављања службених дужности у складу са овим споразумом.
2. Захтеви трећих лица који се односе на штету или губитак које је проузроковало особље Сједињених Држава решаваће Сједињене Државе у складу са законима и прописима Сједињених Држава.
3. Захтеви за накнаду штете (осим захтева који произилазе из уговора) који се не реше у складу са ставом 2. овог члана могу се поднети надлежном суду Републике Србије.
————————————————————————–
Члан 10.
Комуналне услуге и комуникације
1. Оружане снаге и партнери Сједињених Држава могу користити воду, струју и друге јавне комуналне услуге под условима не мање повољним, укључујући цене и дажбине које важе за Војску Србије у сличним околностима, уколико другачије није договорено и њихови трошкови биће једнаки њиховом сразмерном учешћу у коришћењу датих комуналних услуга.
2. Србија је сагласна са могућношћу потребе да Oружане снаге Сједињених Држава користе радио-фреквенцијски спектар. Оружане снаге Сједињених Држава су овлашћене да управљају сопственим системима за телекомуникацију (на начин на који су телекомуникације дефинисане Уставом Међународне уније за телекомуникације из 1992. године). Овај начин подразумева право на коришћење захтеваних средстава и услуга ради обезбеђења свих услова за управљање телекомуникационим системима и право на коришћење неопходног радио-фреквенцијског спектра у наведену сврху. Надлежни орган Сједињених Држава ће координирати са надлежним органом Србије употребу фреквенција од стране Oружаних снага Сједињених Држава. Оружане снаге Сједињених Држава имају право на бесплатно коришћење радио-фреквенцијског спектра.
—————————————————————————–
Члан 11.
Технички аранжмани Стране и њихови надлежни органи могу да закључе детаљније техничке аранжмане ради спровођења одредаба овог споразума.
—————————————————————————–
Члан 12.
Измене Овај споразум може бити измењен уз обострану писану сагласност Страна.
———————————————————————————-
Члан 13.
Тумачење
1. Стране ће консултацијама или уколико је потребно дипломатским путем, решити било који спор у вези са применом или спровођењем овог споразума или техничких аранжмана и неће спорове уступати суду или трећим странама на решавање.
2. У случају да обе Стране у будућности постану чланице сличних споразума који садрже одредбе које су у супротности са одредбама овог споразума, примењиваће се одредбе овог споразума.
————————————————————————————
Члан 14.
Ступање на снагу, трајање и престанак Овај споразум ће се привремено примењивати од датума потписивања и ступиће на снагу даном пријема обавештења којим Србија дипломатским каналима обавештава Сједињене Државе да је у складу са својим националним законодавством спровела поступак који је неопходан за ступање на снагу Споразума. Овај споразум се закључује на почетни период од годину дана. Након истека наведеног периода, овај споразум ће наставити да се примењује, осим ако га Стране не откажу дипломатским путем, у року од 180 дана од пријема писаног обавештења о намери отказивања.
Потврђујући ово, доле потписани са овлашћењима својих влада потписали су овај споразум.
Потписано у Вашингтону, 7. септембра 2006. године, у два истоветна примерка на српском и енглеском језику, при чему су оба текста подједнако аутентична.
За Владу Републике Србије председник Републике Србије Борис Тадић, с. р. државни, За Владу Сједињених Америчких Држава секретар Condoleeza Rice, с. р.
РЕФЕРЕНЦЕ:

ПОВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ:

АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ 1: „СОФА ВЕРСУС ИПАП“, М. Новаковић

izdaja do koske
Вероватно је сувишно напоменути да- овакво „политички проституисано“ подаништво ратно-злочиначкој војној алијанси која је 1999 бесомучно водила тромесечни илегални рат против наше отаџбине, чији ратне ожиљци су и данас видљиви широм Србије- нас неумитно сврстава у непријатељски табор према братској руској нацији. Успостављање војног НАТО присуства на територији Србије, које ће у склопу агресивне НАТО стратегије према Руској Федерацији, евентуално ставити и саму Србију на листу руских дезигнираних циљева за војну одмазду…

АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ 2: „РАШЧЛАЊИВАЊЕ ИПАП-а НА ИЗДАЈНИЧКЕ СЕГМЕНТЕ“, М. Новаковић

ИНКЛУЖЕН ОВ Д РОМА ЕНД ЛАВ ФОР НАТО
Која је позадина овакбе политизације „ромског питања“ од стране НАТО војне алијансе. Да ли је руски научник мр Пјотр Искендеров био у праву, када је пре неколико година предвидео да ће евроатлантисти кроз процесе регионализације Србије, и процесе масовног протеривања Рома из ЕУ у Србију, створити услове за стварање „ромске државе“ у срцу Србије. Збиља су чудни мотиви ИПАП споразума да у овом документу посвети скоро читаво поглавље „политичкој инклузији Рома“.
Оставите коментар

„ЈЕДАН ГРАЂАНИН- ЈЕДАН БУБРЕГ“- НАЈНОВИЈА РЕЖИМСКА ФОРМУЛА ЗА УЛАЗАК У ЕУ (орвелијански превод)

…Ова најновија мудра одлука нашег Вође, само на први поглед звучи драстично. Али том вишемилионском (у броју једнобубрежних глава) акцијом ћемо омогућити да сваки болешљиви евроатлантски „атроп“ добије бар један здрави (велико) србски бубрег, што ће их потом сигурно одобровољити, да нам дозволе да уђемо у „Хитлерову Јазбину“- наравно потпуно растерећени, и својих бубрега, и Косова и Метохије, и Рашке, и Војводине, и Фекетића, и Телекома, и Железаре, и косметских рудника, плодних њива, али и Београда, који ћемо „пустити низ воду“…

ВОЂА

ОБЗНАНА ГРАЂАНСТВУ: 25 априла у Нови Сад ће слетети наш величанствени Вођа- ЏОНГ ВУЧ АЛЕК (Орвелијански превод, М. Новаковић)

Драго суграђанство свих националних, али зато само једне политичке, боја,

Позивамо Вас да својим скромним, и само на изглед слуђеним и изгладнелим (од скоро трогодишњег пост-изборног поста) присуством, увеличате ову свенационалну Оду Радости омиљеном вођи- Величанственом Џонг Вуч Алеку од Фекетића. Као што сви знате наш омиљени Вођа је лично пробио све катаклизмичке сметове у околини нашег панонског велеграда (и шире). Сада нам је прилика да сви покажемо на (не)делу, да смо непоколебљиво на Његовом путу у јевропејску Страдију, Дангију, Бестрагију, и шире…

У ту сврху се умољава покорно новосадско, али и сво остало војвођанско грађанство (идемо и на Беч и на Будимпешту- Београд смо изгубили још 5 октобра 2000те, тамо сада живе Зомбијци и Арапи) да у што већем броју изађу, што пристојније одевени у своје прње. Немојте случајно да вам панталоне висе испод пупка, ако треба избушите још рупа ка средини кајиша, и не губите наду- Чак и ако су вам ових дана (и година) фрижидери (само на први поглед- јер ако се напнете, видећете и оно чега нема) празни, мораћете признати да вам наша магична ТВ кутија није никад била пунија.

Наш велики Вођа (као и сви претходни, од оног кобног дана када су нас наши велики пријатељи са дивљег запада, принудили да палимо властиту скупштину) вам је ту кутију напунио са пуно егзотичних мирођија- Поред „велике браће“ која се заједно са нашим блудним сестрама ваљају у житком јевропејском блату, и фарме на којој нас наши величанствени „уметници“ (од којих већина има ноторну „мегатрендовску“ универзитетску диплому, попут наше цара Шћепана Бајчетинског, и осталих дворских луда) увесељавају гроктањем у циљу обнове свињског сточног фонда, који нас је некад успешно извукао из блата (али захваљујући нашем Вођи, величанственом Џонг Вуч Алеку тај прљави посао су ових дана преузели швабови)- Ето сада нам је наш велики и неприкосновени Вођа омогућио чак и да гледамо, на малим екранима наших великих ТВ пријемника, како се тамо неки „парови“ уживо паре („споловишу“ и еротично кидишу једни на друге…) ко лутајући кучићи, а којих и није тако мало ових дана, у нашој све мањој, а ипак тако великој Србијици…

Наш велики и неприкосновени Вођа, величанствени Џонг Вуч Алек, 25 априла, тачно у „туп туп“ (читај у подне), хеликоптером МИ-великим (оним који још није успео да претопи у старо гвожђе, иако они зликовци из Брисела то стално захтевају) ће слетети у у Свете Фекетиће, и потом ће у у борбеној колони, у једном од озлоглашених црних Хамера (нећемо да кажемо којим, да га радосни грађани не би гађали букетима цвећа) који су донедавно учествовали у хуманитарној акцији прикупљања српских бубрега на Космету, бити пребачен у нашу „Српску Атину“ на досада највећу политичку (три)бину…

…Величанствени Џонг Вуч Алек ће искористити ову мрачну „хамерско-бубрешку симболику“ да промовише најновију кампању нашег брзог уласка у берлинску „Хитлерову јазбину“ (идемо на Брисел)- А то је кампања под слоганом: „Један србски грађанин- Један србски бубрег- Једна Хитлерова Јазбина“…

Сви смо свесни у како тешкој ситуацији се наша (од силних прања и других срања) скупљена Србијица налази. Сви знамо да смо продали и распродали све што смо имали, чак смо у наше државне институције увели и оне „зликовце“ који су нас бомбардовали за наше добро. И то не само Блера, Гузоњубауера, Штро(с)кавог „собарицо-поваљивача“, него ћемо шта више довести и Хилари, и Кларка, а на лични захтев Оца наше издајничке превртљивости Вука Даничиног, и Лили Марлен, познатију као Олбрајтову (да би јој матори и олињали вУЧКо Даничин поново олизао, не само руку, већ и све удове,и … да не улазимо у детаље).

…Наш величанствени Џонг Вуч Алек ће на овом још величанственијем скупу, свима нама предложити свој, још величанственији план- да свако од нас грађана покорних (и необично срећних што можемо у присуству своје родбине и ситне деце да гледамо на нашим националним телевизијама, како се други, о нашем трошку, паре и „опарују“) у овој првој фази- добровољно донира само један бубрег, ко хоће може и оба (док „наша“ Скупштина не изгласа Закон о обавезном донирању бубрега- а онда неће бити „трте мрте“). У ту сврху ће сви добровољни даваоци бубрега добити лично из руку нашег Вође „Бубрежну Споменицу“- а они који подаре оба Орден БезБружног Хероја“ (који је пао на путу за Јевропу).

Јер на крају крајева шта ће нам два бубрега- моћи ћемо да пишамо и само са једним (бар низ ветар)!?

Ова најновија мудра одлука нашег Вође, само на први поглед звучи драстично. Али том вишемилионском (у броју једнобубрежних глава) акцијом ћемо омогућити да сваки болешљиви евроатлантски „атроп“ добије бар један здрави (велико) србски бубрег, што ће их потом сигурно одобровољити, да нам дозволе да уђемо у „Хитлерову Јазбину“- наравно потпуно растерећени, и својих бубрега, и Косова и Метохије, и Рашке, и Војводине, и Фекетића, и Телекома, и Железаре, и косметских рудника, плодних њива, али и Београда, који ћемо „пустити низ воду“…

О, како је мудар наш Вођа.

…У ту сврху, 25 априла ове катаклимизмичне и политичко-климактеричне, године, са величанствене (три)бине испред Спенса (а можда и у самом епицентру) својим срцепарајућим говором, наш величанствени Вођа Џонг Вуч Алек, образложиће нам неопходност оваквог „самокасапљења“, што ће некима, само на први поглед, зазвучати драстично.

Али ако све ово размотримо здраворазумски и грађанско-покорнички, схватићемо-

…Да у поређењу с тим да су многи од нас већ „продали“ чак и уже чланове своје породице, да смо легализовали педер-параде (на улицама србске престонице, али и оне у не-народној скупштини, у чијим клупама се пред нашим очима одвијају разне блудне радње), да смо дефакто елиминисали ону, другосрбијанцима омрзнуту „швајсовану ћирилицу и србоговор“ па смо тако постали и „већи Латини од самих Латина“, да смо добровољно укинули србску државу и на Косову и Метохији, и у Великом Трнову, и у Малом Пазару, и свакако у „Београду на води“, да смо некад нашу славну и непобедиву србску армију свели на ниво ловачког клуба из Бајчетине (свака сличност са оним Казанџијом је намерна), да смо од некад богатог србског села, направили „Абу Даби дезерт“…

– Пред овим најновијим и коначним „једнобубрежним“ ултиматумом Хитлерове Јазбине, наш величанствени Вођа Џонг Вуч Алек и остале „дворске луде“ (који су по питању Косова и НАТО већ одавно свршили (посао), и то у присуству Фирерке из Хитлерове Јазбине) и немају другог избора осим да од нас лојалних грађана захтевају и последњу велику жртву, уочи нашег овомиленијумског (фатаморганског) уласка у Хитлерову Јазбину, а то је наш бубрег (и то само онај здрави- болесни ће кажу имати бољу негу у оквиру компетентног србског здравља)…

…Ето, захваљујући нашем величанственом Вођи Џонг Вуч Алеку, сазнајемо да након овог последњег ХитлерскоЈазбинског услова, неће више бити додатних услова (осим можда још неких ситнијих делова тела, и ситне деце- идемо и на унутрашње органе?). Ако мало боље размислимо, тако нешто и јесте фер, јер ако зарад нашег властитог добра (само зли језици кажу „на свети никад“) улазимо у Хитлерову Јазбину територијално нецеловити, онда је веома логично да „тамо“ уђемо и телесно нецеловити…

О, како је мудар наш Вођа.

Зато грађани наши покорни, 25 априла изађите што масовније на улице Србске Атине, притегните кајишеве на вашим спадајућим панталонама, и понесите дугачке и шиљате колце на које ћете натакнути нашег величанственог Вођу Џонг Вуч Алека (наравно мислимо на његову слику- идемо на „простер“). Покажимо тој Атропичној Јевропи (Хитлеровој Јазбини) и свим осталим Бриселским Зверима, да чак и територијано раскомадани, обезбружени, а многи вала и обезбожени, никада нећемо скренути са Вођиног пута, и зато ћемо га (наравно, мислимо на његове срцепарајуће фотке) натакнути и истакнути, високо изнад наших глава, да га види цела Јевропа, и шире…

У име напредних грађана покорних, шеф пос(р)ланичке групе величанственог Вође Џонг Вуч Алека (познатијег као БившоРадикалски „Бајати Пребег“)- Тазе Пребег БившоРадикалски, Аца Мартин, с.р.

———————————————

Као инспирација за овај „Орвелијански превод“ режимског саопштења о организовању митинга подршке вољеном Вођи, послужио је новински натпис из Блица „Мартиновић: Митинг подршке премијеру и Влади 25 априла“.

MIODRAG IMG_6060За Вас и све Нас, написао и прочитао између редова, Миодраг Новаковић

СРБски ФБРепортер, 19 март 2015

Оставите коментар

ИНФОРАТНИЦИ: „ЏОНГ КИМ ЖИВИ У СРБИЈИ И ЗОВЕ СЕ АЛЕК ВУЧИЧ“ (интервју са фбр уредником- видео)


„Инфоратници“ 14 март 2015
Разговарају аутор емисије Б Ђоровић
и ФБР уредник М Новаковић

„ИПАП – или о покушајима Вучићевог
режима да Србију увуче у НАТО“

…Вероватно је сувишно напоменути да- овакво „политички проституисано“ подаништво ратно-злочиначкој војној алијанси која је 1999 бесомучно водила тромесечни илегални рат против наше отаџбине, чији ратне ожиљци су и данас видљиви широм Србије- нас неумитно сврстава у непријатељски табор према братској руској нацији. Успостављање војног НАТО присуства на територији Србије, које ће у склопу агресивне НАТО стратегије према Руској Федерацији, евентуално ставити и саму Србију на листу руских дезигнираних циљева за војну одмазду (у случају војне конфронтације између НАТО и РФ).
Развој догађаја у Украјини (и региону) нам јасно указује да је такав сценарио врло могућ. Ако свему овоме додамо очигледне напоре Вучићевог режима да антагонише и свесно погорша односе Москве и Београда, а све по налогу Вашингтона и Брисела- онда се неумитно стварају услови да се Србија, по први пут у својој историји, нађе на погрешној страни, готово неумитног глобалног сукоба између „добра и зла“- у улози „најамника Западне империје зла“….

Инфоратници- Ђоровић- Новаковић- ИПАП сас Џонг Алек

ПРОЧИТАЈТЕ:
АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ 1: „СОФА ВЕРСУС ИПАП“, М. Новаковић

АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ 2: „РАШЧЛАЊИВАЊЕ ИПАП-а НА ИЗДАЈНИЧКЕ СЕГМЕНТЕ“, М. Новаковић

 

Оставите коментар

АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ 2: „РАШЧЛАЊИВАЊЕ ИПАП-а НА ИЗДАЈНИЧКЕ СЕГМЕНТЕ“, М. Новаковић

Постаје јасно да се „ромско питање“ из сфере грађанских и људских права, преноси у сферу политичких. Која је позадина овакве политизације „ромског питања“ од стране НАТО војне алијансе. Да ли је руски научник мр Пјотр Искендеров био у праву, када је пре неколико година предвидео да ће евроатлантисти кроз процесе регионализације Србије, и процесе масовног протеривања Рома из ЕУ у Србију, створити услове за стварање „ромске државе“ у срцу Србије. Збиља су чудни мотиви ИПАП споразума да у овом документу посвети скоро читаво поглавље „политичкој инклузији Рома“. Да ли нам НАТО алијанса (која нас је 99те „бомбардовала за наше добро“) спрема политичку, и можда уставну, институционализацију Рома(наших домаћих, али изгледа и свих других који се процесом „азилантизације“ дочепали Србије!?

***

АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ 1: „СОФА ВЕРСУС ИПАП“, М. Новаковић

izdaja do koske
Вероватно је сувишно напоменути да- овакво „политички проституисано“ подаништво ратно-злочиначкој војној алијанси која је 1999 бесомучно водила тромесечни илегални рат против наше отаџбине, чији ратне ожиљци су и данас видљиви широм Србије- нас неумитно сврстава у непријатељски табор према братској руској нацији. Успостављање војног НАТО присуства на територији Србије, које ће у склопу агресивне НАТО стратегије према Руској Федерацији, евентуално ставити и саму Србију на листу руских дезигнираних циљева за војну одмазду…

АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ 2: „РАШЧЛАЊИВАЊЕ ИПАП-а НА ИЗДАЈНИЧКЕ СЕГМЕНТЕ“, М. Новаковић

14 март 2015, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

ИНКЛУЖЕН ОВ Д РОМА ЕНД ЛАВ ФОР НАТО

Индивидуални акциони план партнерста (ИПАП) између Републике Србије и Северно Атлантског Пакта (НАТО) потписан је од стране србске владе у децембру прошле године.

Овде је важно разумети да се, као и код свих легалних докумената, ђаво крије у детаљима-

Одмах у заглављу овог документа под тачком 1.1, пада у очи да је у оквиру стратешких опредељења србске владе, на прво место стављена „1. Сарадња са НАТО/Партнерством за мир“…

…Потом на другом месту се налази „2. Процес интеграције у ЕУ“ !?

Веома чудан редослед приоритета за земљу која наглашава своју војну неутралност, и чији режимски челници (Вучић, Николић, Дачић…) стално понављају у јавним наступима, како Србија наводно неће ући у НАТО.

———————–

У оквиру разраде овог првог (и претпостављамо главног стратешко опредељења Вучићевог режима- унапређења сарадње са НАТО) приметно је да речник који режимски представници користе у медијским наступима „да Србија неће ући у НАТО“- поприма други тон и у ИПАП споразуму се дефинише следећим речима: „без тежње за чланством“, али као средство за ангажовање у свеобухватним реформским процесима који ће олакшати и подстаћи пружање подршке НАТО, као и билатералне подршке чланица Алијансе “. Овај наизглед сувопарни легалистички речник нам у ствари говори много више, него што је креатор тог документа желео да каже. Јавна и медијска опција „неуласка у НАТО“ се замењује двосмисленом сложеницом „без тежње за чланством“- чија двосмисленост једино може да се објасни тренутним стањем „режимске нелагоде“, због великог отпора србске јавности према овој неофашистичкој алијанси!?

Али други део овог пасуса (споразума) јасно указује на то да ће- „реформски процеси подстаћи пружање подршке НАТО“. Каква је то „НАТО подршка“ нама (и обрнуто) потребна, ако смо ми земља која је прогласила 2007 војну неутралност!? Једино би било исправно да са њима немамо ништа.

У овом пасусу се такође наглашава сарадња са НАТО у процесу „уништавања и складиштења“ вишка муниције. По којим (и чијим) то критеријумима Србија има „вишак муниције“? Шта више у овом споразуму се дефинише да ће директни надзор над уништењем (или „складиштењем“) вишка муницје имати војна канцеларија НАТО у Београду.

У наставку споразума србски режим наглашава своју чврсту опредељеност за приступ ЕУ, да би под заједничким вредностима које дели са Евроунијом истакли следеће: „социјалну свест, мирно решавање спорова, поштовање других народа и култура исл…“ Овде пада у очи термин „социјална свест“- који у овом контексту звучи веома „колективистички“ и призива успомене неких прошлих „комунистичких времена“. Шта значи да Србија дели са Евроунијом, исту „социјалну свест“? Пре би се могло рећи да између наше земље и (на)стране Евроуније нема скоро ништа заједничко, бар у домену тзв. „социјалне свести“. Да ли србски режим под истом „социјалном свешћу и поштовањем култура“ мисли да је Србији и Евроунији заједничка јавна промоција хомосексуалних осећања или (полу)легална педофилија, као што је то веома приметно у „најразвијенијим“ земљама уније!?

———–

Већ у следећем пасусу, Србија се (добровољно) изјашњава да ће „применити правне тековине Евроуније“, и да ће „јачати административне и институционалне капацитете у циљу примене стандарда ЕУ“. И овај пасус на изглед делује сувопарно, али ако се запитате како једна независна држава (Србија) може (и сме) да примењује правне тековине стране државне творевине (ЕУ) којој не припада, и да чак у том циљу врши реорганизацију властитог унутрашњег уређења? Чији то устав и закони важе на територији наше државе- србски или евроунијски?

Закључак овог уводног пасуса ИПАП споразума звучи прилично мазохистички- „Без обзира на захтевност и дуготрајност процеса ЕУ интеграције, он и даље представља најважнији процес на унутрашњем плану за даље напредовање Републике Србије и модернизацију њеног друштва…“ У овом закључку првог поглавља споразума, речи „захтевност“ и „дуготрајност“ су кључне за разумевање фатаморганског процеса уласка Србије у евроунијску конфедерацију, која ће се по свему судећи у међувремену (док ми стигнемо „на ред“) распасти сама од себе. Реч „захтевност“ треба схватити у смислу УЦЕНА које нам упорно стижу, након сваког испуњавања по Србију штетних захтева, који врло често представљају насиље над нашом уставном конституцијом и традиционалним и моралним вредностима србског друштва (рецимо Косово, принудна вакцинација, принудна распродаја националне имовине, „денацификација нације“, исл…). Реч „дуготрајност“ треба схватити као БЕСКОНАЧНОСТ у процесу наводног „придруживања унији“ који траје последњих деценију и по, и према последњим сигналима из Брисела требаће нам најмање цела деценија да би били сматрани „озбиљним кандидатом“. Другим речима, најмање четврт века уцена и понижавања, за несигуран проспект пријема у климаву конфедерацијску творевину, под називом ЕУ- у чији опстанак не верују чак ни челници неких водећих земаља те исте уније…

…И зарад тог „фатаморганског проспекта“ који ће се на крају уместо имагинарне ЕУ шаргарепе претворити у обичну батину, Србија се присиљава да се подаје, распродаје и парча на с(р)аставне делове!? Наравно, то се све не дешава једино са благословом корумпираног београдског петоколонашког режима, већ и уз благослов србског народа, који све то ћутке и покорно прихвата…

————–

У секцији која обрађује економске реформе, Србија се обавезује да ће „привести крају процес приватизације“- овде је јасно да је тај процес убрзане приватизације државне имовине пре свега у интересу страних корпорација и политичко-тајкунске мафије, који на тај начин добијају будзашто власништво над нашим националним ресурсима- а не у интересу Србије и (већ до голе коже опљачканог) народа. Али ето и НАТО је сада ту да буде „гарант тзв. приватизације“. Мени све то више личи на повратак НАТО окупатора на место (ратног) злочина из 99те, који је сада дошао да покупи свој ратни плен- него на неку рационалну националну политику!?

——————

У другом поглављу НАТО нам прописује како да вршимо „демократску контролу наших оружаних снага“.

У првом пасусу овог поглавља пада у очи реченица „Посебан значај придаје се узајамној сарадњи под покровитељством Групе Србија-НАТО за реформу одбране“- овде вероватно није потребан никакво додатно тумачење. У овом пасусу стоји црно на бело да нам „реформу одбране“ врши (неофашистичка) НАТО алијанса– наравно све уз благослов издајничког србског режима.

————–

Треће поглавље ИПАП споразума већ залази у сферу „гебелсовске пропаганде“ и масовног и институционализованог „испирања мозга“ србског народа, препознавању „заједничких“ (читај НАТО непријатеља), и разијању пријатељски осећања, па и љубави према НАТО алијанси,која нас је 1999те „бомбардовала за наше добро“!?

Република Србија ће посебну пажњу посветити промоцији и подизању свести становништва о важности међународне и регионалне сарадње…“ – ако је овај уводни пасус трећег поглавља остао нејасан, већ следећи објашњава на шта се односи потреба „подизања свести“- „спровођење активне и свеобухватне информативне кампање о најважнијим питањима реформе сектора одбране (у коју је како смо видели у претходним поглављима активно укључена канцеларија НАТО у Београду), као и о карактеру, обиму и користи сарадње са НАТО, у оквиру ПЗМ, укључујући и ИПАП.“ Дакле овај пасус више него јасно дефинише да је србска држава мора да спроведе јавну медијску и политичку кампања у вези „промоције НАТО и подизања (позитивне) свети јавности“, у вези сарадње са НАТО и имплементацији ИПАП споразума, који подразумева и војно присуство НАТО трупа у Србији. У почетној фази у бази „Југ“, али то увек тако почиње…

…Ипак, оно што је по писцу ових редова, најмрачнији аспект овог орвелијанског сценарија, јесте децидирано наглашавање потребе „Стратегије благовременог јавног информисања о односима Србије и НАТО… у штампаним и електронским медијима, јавним трибинама, округлим столовима, у оквиру академских и истраживачких иниституција, и наравно (прозападних) НВО.“ Аутор(и) овог издајничког споразума отворено наглашавају потребу „охрабривања академских, истраживачких и научних институција да уђу у процес сарадње са НАТО.“

Дакле, србски режим више и не скрива потребу, да у сарадњи са геноцидном НАТО организацијом, спроведе масовну кампању промовисања и стварања „позитивне свести“ о овој агресорској алијанси. У ту сврху ће бити коришћени скоро сви друштвени научни, политички и медијски ресурси. Ако се ови монструозни гебелсовски планови масовног испирања „србских мозгова“ уистину спроведу у праксу, Џонг Ким ће у поређењу са Алеком Вучичем, више личити на безазленог волонтера Црвеног крста!?

———————

Но, прави анти-србски и издајнички карактер, се јасно види из „Матрице активности“, која је приложена у наставку ИПАП споразума. У њој се оперативно разрађују начини увођења НАТО у Србију и Србије у НАТО, на мала (велика) врата. Такође, овај део документа разоткрива грубо мешања ове алијансе у унутрашње послове државе Србије…

У оквиру „Политичког и безбедносног оквира“, тачке Циљ 2, Активности 1(стални процес), говори се о потреби „Обезбеђивања координације и комплементарности између ИПАП и процеса ЕУ интеграција“. – Ова ставка (ин)директно указује да је највиша сарадња са НАТО итекако део наводних ЕУ интеграција. Под активношћу бр. 7 поново се наглашава потреба о „унапређењу разумевања јавности о односима са НАТО“!?

———

Циљ 3 овог поглавља описује потребу „Унапређења и бољег разумевања реформи и активности које се односе на интеграције у ЕУ“. Та потреба се потом прецизно објашњава: „Сталне активности и јавна кампања у правцу подизања нивоа подршке јавности процесу евроинтеграција“, додајући да ће у сврху „јавног иноформисања“ бити ангажовано „цивилно друштво и НВО“- Овде је важно разумети, да се под „разумевањем реформи и активности“ Циља 3, јавност не упућује на „реформе и активности“ зарад наводних евроинтеграција, већ зарад интеграција Србије у НАТО.

Циљ 4, који је описан као стални процес, уз тромесечно подношење извештаја Влади, описује потребу „Усклађивања законодавства са правним тековинама ЕУ“- Поново, закони државе Србије се усклађују са правним системом страног државног ентитета. Толико о независности Србије!?

Под Активношћу бр. 5, ИПАП нам прописује „завршетак демаркације граничне линије са суседима и окончање сукцесије бивше СФРЈ“- није тешко у чију корист треба окончати ове процесе, нити да наши „НАТО пријатељи“ под „суседима“ сматрају и косовске сепаратисте…

————

Циљ 6 нам прописује примену стандарда Савета Европе у домену „људских права“- да ли то значи да држава Србија нема властите стандарде, па мора да примењује туђе?

——–

Ако сму то имали било какве дилеме, следеће поглавље „Реформи унутрашње политике и економије“, нам прописује на који начин морамо да штитимо „људска права“ (наравно, овде није речи о правима већинског народа у Србији)-

Циљ 2 овог поглавља споразума са НАТО нам прописије чак и „спровођење политичке инклузије Рома“. У објашњењу ове политике прецизира се да „ромска популација мора да учествује у спровођењу ове стратегије“, као и да морају да се спроведу ИПА пројекти Европске комисије „посвећени унапређењу положаја ромске популације“ (оне исте, коју масовно протерују из Европе?). – Као што сам нагласио на почетку овог другог дела моје анализе „ђаво се крије у детаљима“. У оквиру ове секције су кључне речи „политичка“ и „инклузија“. Сама (страна) реч „инклузија“(inclusion) према тумачењу „Мортон Бенсон“ енглеског речника у издању београдске „Просвете“ значи „укључивање и(ли) убројавање“- дакле војна НАТО алијанса нам прописује кроз ИПАП споразум да требамо да „политички укључимо, или „убројимо“ Роме у оквиру „реформе унутрашње политике.

Шта то конкретно значи?

Да ли се ради о „политичком убројавању“ Рома србских држављана, или се овде ради о „убројавању“ десетина, или чак стотина хиљада протераних Рома из Евроуније, од којих већина нема никакве везе са Србијом- или се Србија низом наметнутих уговора о „реадмисији“ са ЕУ, као и ЕУ сугерисанм променом Закона о азилу и Закона о држављанству, сада доводи у ситуациу да спроводи „политичку инклузију“ туђих, из ЕУ етнички почишћених Рома? Ми смо о томе опширно писали на страницама СРБског ФБРепортера. (Препоручујем мој чланак „Шта је заједничко Исламизацији, Азилантизацији и Регионализацији Србије!?“ )

У овој секцији, где нам НАТО прописује како да поступамо са Ромима, индикативна је реч „политичка“. Постаје јасно да се „ромско питање“ из сфере грађанских и људских права, преноси у сферу политичких. Која је позадина овакве политизације „ромског питања“ од стране НАТО војне алијансе. Да ли је руски научник мр Пјотр Искендеров био у праву, када је пре неколико година предвидео да ће евроатлантисти кроз процесе регионализације Србије, и процесе масовног протеривања Рома из ЕУ у Србију, створити услове за стварање „ромске државе“ у срцу Србије. Збиља су чудни мотиви ИПАП споразума да у овом документу посвети скоро читаво поглавље „политичкој инклузији Рома“. Да ли нам НАТО алијанса (која нас је 99те „бомбардовала за наше добро“) спрема политичку, и можда уставну, институционализацију Рома(наших домаћих, али изгледа и свих других који се процесом „азилантизације“ дочепали Србије!?

————

У оквиру секције „Учешћа у Програму НАТО Партнерство за мир“ поново се наглашава потреба да се Војска Србије реформише у складу, и под надзором НАТО алијансе. Овај документ прописује чак и учешће у „мудрој одбрани“ и стандардизацију (србске војне технике са НАТО стандардима). Као надлежна за ту сарадњу и надзор наводи се НАТО канцеларија у Београду („по питању реформе система одбране и помоћи“).

Ако је неко имао неку дилему о правој позадиниј ових промена, онда то следећа секција која описује интегрисање Србије у НАТО систем, отклања сваку сумњу у праве намере овог споразума- У овом делу Србија се обавезује на „Учешће у НАТО програму изградње интегритета прилагођеном за југоисточну Европу.“ Сви знамо какав је НАТО програм за (југо)источну Европу. Односно, да има изразит анти-руски карактер…

———–

Директно мешање у одбрану и унутрашње послове Србије од стране ове злочиначке алијансе се такође конкретно описује у поглављу „Уништавања и безбедног складиштења вишка наоружања и муниције.“

Најављује се развој „пројекта НАТО поверилачког фонда за помоћ Војсци Србије у демилитаризацији вишка муниције…“ Такође НАТО се поставља у улогу контролора „управљања залихама конвенционалне муниције“. Другим речима, они исти који су нас бомбардовали 1999те, сада нас уз активну подршку Вучићевог режима разоружавају!?

———-

Прави доказ да је Србија већ једном ногом у НАТО (упркос противљењу огромне већине грађана) лежи у секцији о „Постизању интероперабилности“-

Србија се обавезује да ће „успоставити национални систем кодификације (наоружања) који ће бити компатибилан са системо кодификације НАТО.“ Тако нешто раде само земље, које су или чланице НАТО, или се спремају да уђу у исту организацију!?

Ова теза се потврђује и у секцији „Школовање“- ИПАП прописује „развој система професионалног војног образовања и обуке (за официре и подофицире) који је у потпуности у складу са стандардима НАТО“.- Ова формулација не оставља никакву сумњу да будући официрски кадрови морају да буду школовани, не само војно већ и идеолошки, у складу са „НАТО стандардима“. Дакле постајемо „НАТО јањичари“!?

—————-

Као што сам у првом делу анализе нагласио, оно што је теоретски прописао издајнички СОФА споразум са САД, потписан од стране Бориса Тадића 2006, и због чега је Србија увучена у рат са НАТО алијанском 1999, након „Рамбује ултиматума“, који је захтевао физичко присуство НАТО трупа у Србији– Сада у пракси прописује ИПАП, под поглављем „Концепт оперативних способности“- У овом делу се конкретно наводи да се Центар за обуку Војске Србије у бази „Југ“ отвара за присуство НАТО трупа. Акциони план ИПАП-а предвиђа да се то оствари до краја 2015 године!?

Дакле, Вучићев издајнички режим до краја године уводи у Србију НАТО трупе и то на велика врата… ИПАП се побринуо да све то добије и „уставни расплет“ у (издајничкој) Народној скупштини. Наиме, поглавље „Приступање Споразуму између држава потписница Северно атлантског уговора у ПЗМ и питању Статуса њихових снага (СОФА)“ прописује имплементацију СОФА споразума који мора да се ратификује у Скупштини. Као што сам већ раније нагласио, СОФА споразум са НАТО чланицама „дефакто“ легализује њихов окупациони статус у Србији, пружајући им „дипломатски статус“ и неконтролисано кретање (са техником и наоружањем) уз углавном бесплатно коришћење наше инфраструктуре… Дакле све оно што НАТО није постигао бомбардовањем Србије 1999, постигао је овим својим споразумом са Вучићем 2015!?

—————–

У завршном делу ИПАП-а се посебно наглашава потреба „испирања мозга“ србске јавности, и то се овај пут конкретизује- Захтева се оснивање „Информативног центра за НАТО“ (остварено 2014). Прописује се „увођење стратегије јавног информисања о сарадњи са НАТО“ и отворено се говори о „циљу добијања јавне подршке“!?

У ту сврху се чак планирају „Информативни дани у циљу промоције програма НАТО“!?

—————–

ЗАКЉУЧАК- Извуците сами…

Написао Миодраг Новаковић

 

 

РЕФЕРЕНЦЕ:

ОРИГИНАЛНИ ТЕКСТ ИПАП СПОРАЗУМА: http://www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap.pdf

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:521643-%D0%A7%D0%B2%D1%80%D1%88%D1%9B%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B5-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B0-%D0%9D%D0%90%D0%A2%D0%9E

http://www.novinar.de/2010/08/21/nato-%E2%80%9Ebaza%E2%80%9C-u-beogradu-gratis-smestena-u-ministarstvo-odbrane.html

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=72216&Britanski-ambasador%3A-Srbija-ucinila-prvi-zvanicni-korak-na-putu-ka-clanstvu-u-NATO#.VQGLYnzF_9w

http://www.mfa.rs/sr/index.php/component/ambasade/163–/163—–?lang=lat

http://srbin.info/2015/03/03/srbija-se-vezuje-za-nato/

 

 

Оставите коментар

АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ 1: „СОФА ВЕРСУС ИПАП“, М. Новаковић

…Вероватно је сувишно напоменути да- овакво „политички проституисано“ подаништво ратно-злочиначкој војној алијанси која је 1999 бесомучно водила тромесечни илегални рат против наше отаџбине, чији ратне ожиљци су и данас видљиви широм Србије- нас неумитно сврстава у непријатељски табор према братској руској нацији. Успостављање војног НАТО присуства на територији Србије, које ће у склопу агресивне НАТО стратегије према Руској Федерацији, евентуално ставити и саму Србију на листу руских дезигнираних циљева за војну одмазду (у случају војне конфронтације између НАТО и РФ).

Развој догађаја у Украјини (и региону) нам јасно указује да је такав сценарио врло могућ. Ако свему томе додамо очигледне напоре Вучићевог режима да антагонише и свесно погорша односе Москве и Београда, а све по налогу Вашингтона и Брисела- онда се неумитно стварају услови да се Србија, по први пут у својој историји, нађе на погрешној страни, готово неумитног глобалног сукоба између „добра и зла“- у улози „најамника Западне империје зла“….

***

АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ 1: „СОФА ВЕРСУС ИПАП“, М. Новаковић

14 март 2015, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

izdaja do koske

Почетком 1999 Србији је упућен, од стране водећих Западних чланица НАТО алијансе, „Рамбује ултиматум“- сличан аустроугарском ултиматуму из 1914, који је резултирао у аустроугарски геноцид над србским народом, и одвео свет у један од насуровијих глобалних сукоба. Слично аустроугарском, НАТО ултиматум испостављен србској делегацији у Рамбујеу, у Француској, је био „дизајниран“ тако- да испостављањам неприхватљивих услова, за било коју независну нацију, ту нацију увуче у неравноправни рат.

Једна од најнеприхватљивијих ставки „Рамбује ултиматума“ је била- да Србија (тадашња СР Југославија) мора да омогући НАТО трупама „дефакто“ физичку војну окупацију целе своје територије. И потом се „десио“ ЦИА режирани масакр над наводним „албанским цивилима“ у косовском селу Рачак, који је послужио за формални почетак илегалног НАТО бомбардовања наше отаџбине.

Ја сам у јуну 2011 урадио детаљну анализу (издајничког) споразума „СОФА“ (проширена и дорађена верзија те анализе је доступна у мојој књизи „ПроЗападни Злочин, IV проширено издање, у издању Лулу.инц, 2014, странице 235-250), потписаног 2006 у Вашингтону између бившег председника Србије Бориса Тадића и америчке државне секретарке Кондолизе Рајс. Тим споразумом је теоретски и „легалистички“ омогућено да оружане снаге САД (и њихови партнери) добију неограничени физички приступ целој територији Србије, њеним цивилним и војним инсталацијама, практично без икакве накнаде, и оно што је било најскандолозније пун (дипломатски) имунитет у случају да припадници армије САД или њихови НАТО партнери, на територији Србије учине било какво кривично дело. Ставке тог споразума су се односиле чак и на НАТО цивилне контракторе из суседних балканских земаља, и широм света.

Ако и то није било довољно, СОФА споразум је омогућио неометано и неконтролисано кретање наоружаних америчких војника и њихове војне технике широм Србије. Чак је посебна ставка тог споразума, дозвољавала „окупаторским војницима“ да могу да користе оружје „за самоодбрану“, и обавезивала србске полицијске и војне органе да им у таквим случајевима пруже пуну (ватрену?) подршку…

…Све ово је било важно напоменути- јер пре пар месеци (20 децембар 2014- 15 јануар 2015), између Србије и НАТО алијансе, ратификовани ИПАП (Индивидуални Акциони План Партнерства) споразум, се управо позива на СОФА документ. Увидом у ИПАП споразум ћемо лако сазнати, да одредбе тог документа „дефакто“ легализују физичку окупацију Србије од стране НАТО трупа- дакле оно што је СОФА дефинисала теоретски, овај најновији издајнички споразум између Вучићеве владе и НАТО команде, омогућује у пракси…

Оно што је такође важно напоменути- према изјавама НАТО званичника, Вучићев режим је добровољно и самоиницијативно потписао ИПАП. Шта више Србија се својевољно определила за највиши могући степен сарадње са НАТО алијансом, што практично значи „неформално чланство“ у оквиру ове агресивне алијансе (која је 1999 починила стравичне злочине над нашим народом, и економски и еколошки опустошила нашу државу)…

НАТО извори, са којима су разговарали новинари „Новости“ прецизирају да је овакав највиши степен војне сарадње између НАТО и Србије остварен по захтеву Београда, и да је и досада Србија доказивала у пракси своју лојалност НАТО-у својом „хипер-активношћу“ у неким међународним мисијама.

„Била је активнија чак и од неких НАТО чланица“, дословце наводе ови извори. У овом случају је тешко избећи епско поређење између „Турчина (НАТО) коме је рука крвава до лаката, а Потурици (Србији) до рамена“.

Очигледно, да у својој параноидној намери да Србију „уведе“ у ЕУ- чак и ако нам Брисел шаље неумољиве сигнале (својим бесконачним списком понижавајућих услова за „пријем“) да нас у стварности не жели, или да нас бар не жели као целовиту територију и независну нацију- Вучићев режим вуче потезе који су у тотално супротни расположењу и интересу грађана Србије, од којих се 75% оштро противи уласку у НАТО, као и потезе који су очигледно у директној супротности са војном неутралношћу, коју је Народна скупштина Србије прогласила 2007.

Упркос празној и „политикантској“ реторици Београда (али и Брисела) да чланство у ЕУ, не подразумева чланство у НАТО, садржај ИПАП споразума управо доказује супротно. Овај документ садржи више одредби о усклађивању „стандарда“ између наше земље и ЕУ, него између Србије и НАТО. Такође досадашња пракса пријема свих других балканских и источно-европских чланица у Евроунију, недвосмислено доказује да је НАТО чланство „дефакто“ мандаторно. Све ово указује на непоштене и прљаве намере према нашој нацији, не само од стране политички некомпетентног србског режима, већ и од стране цивилне и војне „бриселске администрације“…

Вероватно је сувишно напоменути да- овакво „политички проституисано“ подаништво ратно-злочиначкој војној алијанси која је 1999 бесомучно водила тромесечни илегални рат против наше отаџбине, чији ратне ожиљци су и данас видљиви широм Србије- нас неумитно сврстава у непријатељски табор према братској руској нацији. Успостављање војног НАТО присуства на територији Србије, које ће у склопу агресивне НАТО стратегије према Руској Федерацији, евентуално ставити и саму Србију на листу руских дезигнираних циљева за војну одмазду (у случају војне конфронтације између НАТО и РФ).

Развој догађаја у Украјини (и региону) нам јасно указује да је такав сценарио врло могућ. Ако свему томе додамо очигледне напоре Вучићевог режима да антагонише и свесно погорша односе Москве и Београда, а све по налогу Вашингтона и Брисела- онда се неумитно стварају услови да се Србија, по први пут у својој историји, нађе на погрешној страни, готово неумитног глобалног сукоба између „добра и зла“- у улози „најамника Западне империје зла“….

 

…У следећем наставку: АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ 2: „РАШЧЛАЊИВАЊЕ ИПАП-а НА ИЗДАЈНИЧКЕ СЕГМЕНТЕ“, М. Новаковић

 

АНАЛИЗА ЈЕДНЕ ИЗДАЈЕ 2: „РАШЧЛАЊИВАЊЕ ИПАП-а НА ИЗДАЈНИЧКЕ СЕГМЕНТЕ“, М. Новаковић

ИНКЛУЖЕН ОВ Д РОМА ЕНД ЛАВ ФОР НАТОКоја је позадина оваке политизације „ромског питања“ од стране НАТО војне алијансе. Да ли је руски научник мр Пјотр Искендеров био у праву, када је пре неколико година предвидео да ће евроатлантисти кроз процесе регионализације Србије, и процесе масовног протеривања Рома из ЕУ у Србију, створити услове за стварање „ромске државе“ у срцу Србије. Збиља су чудни мотиви ИПАП споразума да у овом документу посвети скоро читаво поглавље „политичкој инклузији Рома“.

——————-

РЕФЕРЕНЦЕ:

http://www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap.pdf

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:521643-%D0%A7%D0%B2%D1%80%D1%88%D1%9B%D0%B5-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B5-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B0-%D0%9D%D0%90%D0%A2%D0%9E

http://www.novinar.de/2010/08/21/nato-%E2%80%9Ebaza%E2%80%9C-u-beogradu-gratis-smestena-u-ministarstvo-odbrane.html

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=72216&Britanski-ambasador%3A-Srbija-ucinila-prvi-zvanicni-korak-na-putu-ka-clanstvu-u-NATO#.VQGLYnzF_9w

http://www.mfa.rs/sr/index.php/component/ambasade/163–/163—–?lang=lat

http://srbin.info/2015/03/03/srbija-se-vezuje-za-

Оставите коментар

(ПРО)ЗАПАДНИ ЗЛОЧИН 34: Викиликс јавља- Како је ЕУ растурала заједницу Србије и Црне Горе…

12 јануара 2005 Лајчак је посредством америчког конзулата у Подгорици одржао састанак са водећим црногорским политичарима ради имплементације референдума за издвајање Црне Горе из заједнице са Србијом. Шта више, директно је учествовао у раду црногорског парламента и владе. Свој прљави посао је обавио у тесној сарадњи са председником парламента Ранком Кривокапићем. Тада су се конкретно договорили да се закаже седница парламента са само једном тачком, референдума о отцепљењу…

***

ФБР, 8. август 2012 (2010)
Пише: Миодраг Новаковић

Лајчак Ђукановић Отцепљење

КАКО ЈЕ ПРЕДСТАВНИК ЕУ МИРОСЛАВ ЛАЈЧАК РАСТУРАО ЗАЈЕДНИЦУ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

ДЕПЕША: 06BELGRADE54- 2006-01-17 08:07:00- SENSITIVE

Ђукановић ЛајчакИз ове депеше сазнајемо како је М. Лајчак био директно умешан у рад црногорских парламентарних структура и владе, спречавајући или блокирајући утицај опозиције у црногорском парламенту…

12 јануара 2005 Лајчак је посредством америчког конзулата у Подгорици одржао састанак са водећим црногорским политичарима ради имплементације референдума за издвајање Црне Горе из заједнице са Србијом. Шта више, директно је учествовао у раду црногорског парламента и владе. Свој прљави посао је обавио у тесној сарадњи са председником парламента Ранком Кривокапићем. Тада су се конкретно договорили да се закаже седница парламента са само једном тачком, референдума о отцепљењу, и да се након гласања (за које су обезбедили скупштинску већину унапред) седница парламента одмах распусти, да би се спречила „политизација и консеквентно узбуњивање народа!?

Лајчак, који је присуствовао седници је оштро одбио предлог опозиције за стварање „Владе националног јединства“ и (ин)директно спречио да чланови црногорске опозиције из редова „српске мањине“ на било који начин учествују у власти.

Амерички дипломате и Лајчак су потом у подгоричком конзулату разрадили стратегију и техничка питања референдума о отцепљењу- која су потом само „подметнули“ црногорском парламенту на усвајање, и народу на „гласање“.

Из ових тајних договора се јасно види, да су западни дипломате урадили све да преведу црногорски народ „жедан преко воде“, формулишући референдумско питање на тај начин, да се спречи, да се на референдуму дозволи опција гласања против самог референдума. Наиме током тих разговора, ова црногорска „принудна дипломатска управа“ (наводно независне црногорске државе), је наложила црногорској влади и парламенту- да се на реферндуму поставе само два питања:

  1. да се гласа за независност од „српско-црногорске“ заједнице
  2. да се гласа за опстанак „српско-црногорске“ заједнице

Овде је намерно као први избор стављена „независност“, користећи се методом психолошке сугестије „пожељне опције“- али оно што је био кључни фактор, и што су западни дипломате нагласили- током ових „дипломатских“ разговора- за њих је било веома важно да се спречи да црногорски грађани имају опцију да се током изјашњавања изјасне против рефердума. Амерички дипломата Полт је то описао следећим речима: „Лајчак је приметио да ће на тај начин бити избегнут „проблем“ да се глас оних који не гласају, на било који начин протумачи као глас „против“! Овај део подгороичких тајних дипломатских договора и одлука у име црногорског народа је веома важан, јер доказује да су гласови на референдуму били манипулисани „споља“, и да су практично сви неважећи гласови лажно приказани у корист референдума о отцепљењу.

cg-referendum-1

Сам референдум је тешко изманипулисан и на друге начине…

На реферерендуму није дозвољено гласање црногорским држављанима који имају пребивалиште у Србији- истовремено је дозвољено гласање свима онима који имају пребивалиште у другим државама- што аутоматски „довукло“ сепаратистичке гласове из Албаније, Хрватске и БиХ. Такве манипулације су биле чак и против „високих стандарда“ ЕУ, ипак то водећим западним земљама и самој ЕУ није сметало да прихвате очигледно намештен и „дипломатско-обавештајно“ изманипулисани црнгорски референдум о „отцепљењу“!?

Упоредо са „намештањем“ референдума у Црној Гори, Лајчак је водио „прљаву“ дипломатску кампању и у Србији…

У Београду се састао 11 јануара са саветницима тадашњег србског премијера Коштунице- Самарџићем и Јанковићем- који су му напоменули да председник Српске Народне Странке (Ц.Г.) Андрија Мандић жели да дискутује питање референдума са њим. Лајчак је на то одговорио, да све док се Мандић буде „суздржавао“ да дискутује референдумско питање у црногорском парламенту, нема „потребе“ за никаквим разговорима. Према Лајчаку, Коштуничини саветници су били „задовољни“ што је из ових „договора“ био изостављен Андрија Мандић. Овде остаје нејасно, шта је то утицало на Андрића да се напрасно повуче из кључних пред-референдумских „договора“ и парпламентарне дискусије!?

Према Лајчаку, Коштуница се такође изјаснио да без обзира на исход парламента, Србија нема никакве „планове“, и да по том питању неће „таласати“(?)… Овде је индикативно да су амерички дипломате дали задатак Лајчаку да обезбеди послушност водећих медија и у Србији, односно да осигура да ће и они извештавати о референдуму „на линији“ са режимским црногорским медијима(који су наравно већ били „изманипулисани“).

Сами амерички дипломате су били импресионирани Лајчаковим „дипломатским“ вештинама, и то су описали следећим речима „Његови напори заслужују нашу пуну подршку, у оба случаја: постизању (наметању) политичког компромиса (између црногорских партија), и „спровођењу“ референдума!“

А шта су сами американци мислили о легалности референдума најбоље сведоче речи америчког амбасадора Полта (2006.02.13, депеша 06Belgrade210):

„19. (SBU) Significant electoral fraud, enough to affect the outcome of the referendum, is possible…- Изборна превара већих размера која би могла да утиче на исход референдума је могућа…

plav-1

ЗАКЉУЧАК

Из ове дипломатске депеше, која је доскора била означена степеном тајности као веома „осељива“, очигледно произилази- да је такозвани легални, слободни независни референдум у Црној Гори о издвајању из државне заједнице са Србијом био све- само не легалан, слободан и независтан…

Пре свега дошло је до недопустивог страног мешања у унутрашње послове, не само Црне Горе, већ и постојеће федерације „Србије и Црне Горе“, као и саме Србије. Из депеше се јасно види како су западни дипломате, пре свега амерички конзуларни агенти и тадашњи представник ЕУ Лајчак- дизајнирали референдумско питање, директно утицали на законске и парламентарне процедуре у Ц.Г., директно манипулисали политичке партије и утицајне појединце, и извршили (у сврху постизања „позитивног“ резултата референдума) инструментализацију, не само црногорских водећих медија, већ и српских…

Доказани ниво стране умешаности, као и добро документована „легална и техничка“ превара црногорског народа од стране тадашњег про-западног сепаратистичког режима, би у свакој нормално правној држави били више него довољни за ревизију и поништење целог процеса.

Последњи догађаји са отвореним гушењем елементарних грађанских и етничких права, наводне србске националне мањине, негирања права на постојање црногорској СПЦ, и све чешћи брутални напади на етничке Србе у Црној Гори- указују на скривену агенду наводног демократског црногорског режима и њихових западних спонзора: да „ставе тачку на србско питање“ (вероватно по узору на Хрватску и Косово)- то се све данас иронично дешава у једној од историјски најстаријих и најчаснијих Србских држава.

По мени, сада је на потезу „црногорски народ“, јер нестанком српског народа са тих простора, неминовно ће нестати и „црногорски“- јер ако многи до сада то и нису схватили: борба мрачних „евроатлантских сила“ које нам намећу „Нови балкански поредак“, није усмерена специфично само против Срба, већ против свих православних, а нарочито „ћирилићних народа“. Уосталом процес : „ватиканизације“, „албанизације“ и „хрватиза-ције“ братске Црне Горе данас је видљив и голим оком…

Крајње је време да у данашњој Црној Гори- отаџбини часне Црногорске нације и слободољубивог Србског народа, поново проговори Чојство и Јунаштво- и ова, некад најпоноситија Србска држава, са себе збаци срамне „евроунијатске“ окове, и поново буде оно што је „одвијека и довијека“ била…

(Из књиге „(Про)Западни Злочин“- М.Новаковића, IV проширено издање, © 2014 Lulu(Publisher), Author: Miodrag Novakovic. All rights reserved ISBN 978-1-312-62946-2)

Оставите коментар

KOSOVO POWDER KEG – OR THE STORY ABOUT ASYLUM SEEKERS, NOT IN FACT SO… by M. Novakovic

In the third Chapter I have documented partially, but from credible sources, the presence and activity of ISIS and other extreme Islam jihadist organizations in Kosovo and in the region. Obviously the “Albanian factor” in the future ISIS plans is taking one of the key roles. I hope that we will never find out what this role is in practice. Rather that the authorities in charge will do their job regarding this issue. The last, fourth Chapter, indicates that this, in my opinion, fake “Albanian exodus” has in a whole, or at least partially, plans for an Albanian “colonization” primarily of the southern part of Serbia proper. Of course, this thesis of mine remains to be proved, or denied, in practice. For all of us, the most fortunate solution would be the latter. Time shall say…

albanizacija

KOSOVO POWDER KEG – OR THE STORY ABOUT ASYLUM SEEKERS, NOT IN FACT SO…

By Miodrag Novakovic– translated by Jasmina Djekic
SERBian FBReporter (FBR), February 10, 2015

When gathering documents for this analysis, I went through hundreds of pages of the related materials. Initially, I intended to write down an ample and chronological analysis related to the “abrupt Albanian Exodus” (those reading this article would ask themselves – “What would the ample one then look like”?) But I gave up, upon realizing that our public must already be “fed up” with hundreds of media and quasi-media reports, flooded by “exciting” multimedia content, accompanied with boring statistics. So I decided to go straight to the point…

albanci-emigranti

ABNORMALITIES RELATED TO THE SO ALLEGED “SPONTANEOUS EXODUS” OF THE KOSOVO ALBANIANS, AND “OTHER”, ASYLUM SEEKERS…

• What first strikes our attention is “the militant makeup” of this category. According to my estimate, probably over 70% of the asylum seekers are young Albanians of military age. Nick Thorpe from BBC, in his TV broadcast dated February 5, described this category as “young men, between 20 and 30 years of age”.

As observed by this BBC journalist, most of them are dressed nicely; some of them even “too nicely”. Many of them possess expensive mobile devices equipped with GPS, carrying large amounts of “cash” (from several hundreds to ten thousands of Euros – as reported by some of the asylum seekers for the Kosovo media), noted Nick Thorpe. This is quite contrary to their publicly declared status of “economic asylum seekers”- or poor immigrants that are allegedly fleeing to Euro-zone, in order to avoid starvation!?

Such an observation made by some journalists from the western mainstream media got their official confirmation from the media liaison, of the Misdemeanor Appellate Court in Subotica (Serbia), Mr. Aleksandar Ilic. He stated that a significant number of Albanian migrants are being detained by the Serbian authorities in their attempt to cross the Hungarian border illegally, and reach Euro-zone. They are then brought before the misdemeanor judge, fined with up to a couple hundreds of Euros, and then released from custody. Mr. Ilic said that there are no legal grounds to hold them in custody, because they are legally in Serbia – mostly due to the recent EU brokered free regime of travel between Serbia, Albania, and the so called “Republic of Kosovo” (citizens of these entities are now allowed to cross borders only with driver license or other identity card).
Ilic also referred to the observation made by several judges that these refugees coming from Kosovo, mainly from Pristina, Vucitrn and Mitrovica, are decently dressed, having with them larger amounts of money. Since they pay the fine readily, no detention is imposed.
Source: Vesti-online.com.

– In my opinion, this observation made by the judges from Subotica that the majority of the processed Albanians come from the Kosovo cities: Pristina, Vucitrn and Mitrovica – in addition to other witness’ statements, reported by Kosovo media outlet KS.info, referring that mass exodus has been recorded from the villages around the town of Podujevo which are completely deserted – may be very upsetting from the security and military prospective. We have to take into account the geographical layout of this area. These cities form a compact triangle at the far south part of central Serbia, stretching from Presevo on the south to the river Toplica on the north – being the exact territory that has been claimed by Albanian separatists from Kosovo and Tirana, as part of the so called “Greater Albania”.

The striking contrast between “the elegant Albanian asylum seekers” and the ones really looking poor (coming mostly) from the Middle East and Africa, was observed by some other Western mainstream media journalists, as well. For example, EstudiosFronterizos.org cites the comment by Associated Press journalist, who was comparing the “elegant looking Albanian immigrants” with the refugees from Syria and Afghanistan. The AP journalist described a Syrian man, who traveled, most of his journey from Damascus to Hungary, dressed in rags and by foot. He was accompanied by a 12 year old Afghan boy. Both reached the Hungarian territory in terrible condition, with torn shoes and wounded feet. The Hungarian border guards had to provide them with first aid, before they were able to process them…

• In addition – this well synchronized Albanian migration on a huge scale, which also appears to be ethnically clean, taking place in a very tight time frame (between November last year and February this year) – looks to me very strange!? As we already know, tens of thousands of Muslim Albanians (mostly young men) simply rolled into Serbia, then crossed illegally (or legally) the Hungarian border, eventually to “disappear” into Euro-Zone…

Between October and December last year, Hungary processed 21,000 Albanian asylum seekers. Only in January 2015 the Hungarian authorities processed over 10,000 of them. Hence, in just over three months, 31,000 Kosovo Albanians, mostly young men of military age, officially entered EU via Hungary.

According to Nick Thorpe from the BBC, this is just the tip of the iceberg. Mr. Thorpe claims that his sources from the Hungarian police told him off the record, that they were able to bring in only 20% of the asylum seekers illegally crossing into the Euro-Zone. Following this logic (statistics), we can assume that, from October 2014 and February 2015, over 150,000 Kosovo Albanians entered the Euro-Zone (out of whom 120,000 reached EU under the radar?).

This unusually high number of “sudden migrants” has been a subject of major Kosovo media reports, too. For example, KS.info cites the official data from the “Kosovo police”, which registered 40,000 departures of Albanians, between September 2014 and January 2015. Nowadays, many Kosovo officials also warn that according to the current trend around 30,000 Albanians leave the province each month. The EU officials are well aware of these alarming numbers. Nick Thorpe from the BBC refers to a statement of a Hungarian border agent, who after interrogating a large group of Kosovo Albanians found out that they had all come from the same village. According to their statement, practically their whole village of around 4,000 people is now on the move towards the “promised land” in Euro-Zone.

It was necessary to present these statistical data, although probably boring to many readers, in order to understand the full dimension of this obviously very well synchronized and organized “spontaneous exodus” of the Kosovo Albanians. In my opinion, such a well organized and synchronized “economic migration” of an entire army of nicely dressed, well fed, equipped with expensive mobile devices (with GPS), and provided with large amounts of money – has until now practically been unrecorded in our modern history!?

• The next abnormality is the cruel calendar time of the year when these “economic emigrants” decided to disclose their “asylum tragedy” before the world public.

The decision to start their “economic exodus” during the worst time (meteorologically) of the year, deprives logic. Simply, the bad economic situation and social despair in the occupied (by NATO and Albanian separatists) Serbian province of Kosovo have been visible and present for years. The conditions are not much different this winter than they were last spring or summer, nor will they become more drastic this coming spring!?

So, what kind of a “logic”, or shall I say dark motive, forced tens of thousands young Muslim Albanians to move “spontaneously” out of season. How come they were accompanied by the “spontaneous” curiosity of almost all the major regional and Western media outlets (probably informed in advance), being also “spontaneously” at hand to report on the “mythical suffering of these “poor Albanian migrants”, walking kilometers in long refugee columns, striding barefoot through half frozen water canals, streams, and ponds, spending the nights in the open, and hiding in the Hungarian rainforests, and fields, bordering Serbia? Even a laic would come to a clear conclusion that this is a skillfully orchestrated “media circus”, designed to present this army of “elegant asylum seekers” before the world as victims of “something”- and thus cause Western sympathy for their alleged “suffering”!? However, the ulterior motive for such a masochistic theatrical performance played by the, until recently, residents of the “anti-Serbian separatist entity” (Kosovo) located in the far south of Serbia proper, still remains unclear.
• Indeed, there is a very striking abnormality – these “refugee exoduses” are ethnically clear. These Albanians, according to their own statements, come from areas where the Serbs (albeit outnumbered) still live.

Therefore, why aren’t there any Serbs among them? If such social despair, hunger and misery prevail in Kosovo that “forced” over one hundred thousand people to leave their hearths and homes in mid winter (even those they usurped from the Serbs) – then why is not one Serb literally among them. An ethnically clear “spontaneous exodus”. Something really stinks here.

Even Milan Ivanovic, president of the Serbian National Council at the north of Kosovo and Metohija in his statement given to the newspaper Vecernje Novosti claims that this has been planned with some hidden intentions. In his opinion, the Albanians do not do these things accidentally, having in mind primarily that the alleged reason for this abrupt “winter exodus” is very illogical, as the bad economic situation has been lasting for years, and the asylum seekers could at least have waited for better weather conditions. According to him there is some political background to these events. Maybe the “exodus” is a potential political argument that the Albanians need the Trepca mine in order to “survive” – wonders Ivanovic!?

According to Dobrosav Dobric, vice-president of the Autonomous Province of Kosovo and Metohija Assembly, there is plan behind all of this. He also notices that this exodus is ethnically clear, and that the Serbs, who even live in worse conditions in Kosovo and Metohija than the majority of Albanians, are missing in the whole story. Dobric also states the traditionally well informedness of the Albanians and believes that the Albanian refugees know that “something is under way”. He also noticed how well this allegedly spontaneous exodus has been planned and organized.

dr-nebojsa-stefanovic
SAFETY FACTOR OF THE “ALBANIAN EXODUS” IS UPSETTING FOR ALL, EXCEPT FOR THE SERBIAN MINISTER OF INTERIOR…

No one in Kosovo utters this publicly, but “tête-à-tête”. Both common Albanians and some leading intellectuals, as well as media workers (related to the background of the mass Albanian winter migration “towards the north”) – utter in an undertone the words: terrorism and jihad.

Such a conclusion is, however, very logical. Present Kosovo is a mafia-smuggle NATO Protectorate within which anarchy and corruption govern. Kosovo is also, along with the second European (NATO created) “Islam entity”, Bosnia and Herzegovina, a springboard for the penetration into the Euro-zone, of all the “motivated” Islam extremists and jihadists, from the Middle East and Africa. First of all for ISIS and Al Qaida, who do not even hide their plans to escalate the “Islam revolution” in the heart of Europe.

According to a multitude of media reports as well as statements from “firsthand” sources, “something” really seems to be under way. The Vesti Online journalist two days ago talked to an Albanian family from Podujevo – Agim B., age 46, and his son Irfan, claim that unknown people have been appearing during the last months in Vucitrn, Podujevo, Pristina and other cities in Kosovo. They said that rumors were being spread there about an oncoming war in Macedonia and in Serbia!? Irfan stated that there was a growing number of Wahhabi and ISIS activists in Kosovo, some of them being canvassed for their paramilitary formations at the south of Serbia proper, in Macedonia, and in Albania. He said that he had been offered a large amount of money to go to Iraq or Syria as an ISIS fighter. What worries Irfan the most is that those who reject the ISIS recruit officers “offer”, are even being (in)directly threatened.

• These observations of immediate witnesses, Albanian asylum seekers, are supported by the statements of some leading Albanian intellectuals as cited by Tanjug in its January 30 Report – Nexhmedin Spahiu, professor at the University of Pristina (Political Sciences) warned that the background of the last mass demonstrations (and the background of the even more mass Albanian exodus) may well be a planned attack against the Kosovo Serb enclaves. According to him, the opposition gathered around the leaders of Vetëvendosje (Self-Determination) and the Alliance for Kosovo, through an escalation of violence, wishes to effectuate “approval” from the “Quinta” countries, mainly the USA, to dismiss the current leading coalition in Kosovo.

He has made several predictions – in case the change of the regime in Pristina does not take place – there are two possible violent scenarios, in both cases the target of attack would be the Serbs in Kosovo. In the first case, the very regime in Pristina could try to redirect the wrath of the demonstrators towards the Serbs (being traditionally imbued with hatred against their neighbors), and thus keep its “throne”.
In the second case, professor Spahiu estimates that the anti-regime Kosovo opposition could try with a new pogrom against the Serbs in order to persuade the “Western sponsors” that the Serbs in Kosovo can not be protected neither by them, nor the “international community”, nor Belgrade – unless “their (opposition) democracy” is not established in Kosovo…

It is obvious, from the analysis of this Pristina professor, that any kind of (fake) cause is being sought even today for the final showdown against the Serbs and their permanent ethnical cleansing from Kosovo and Metohija!?

The “terrorist aspect” of this abrupt mass migration of Albanians towards the Euro-Union is supported in an interview of Besmir Kokollari, director of the Institute for quality research, analysis and training” (I-Chat) in Pristina, given to Zeri (source: SrbijaDanas.com). According to him, the EU members are aware that this mass migration of Albanians may have a terrorist background because, according to director Kokollari, the poor Albanians easily decide to make violent actions!? He also claims that an alarming number of Albanians is joining the terrorist Islam State ISIS army.

Kokollari’s observation is interesting (and indicating), that upon departure of a large number of “young and poor” Albanians to EU, Kosovo itself would become more stable and safer. This claim of his indirectly suggests that among the alleged Albanian asylum seekers, there are a number of (potential) terrorists…

• What is, however, most upsetting, is the statement of our barefaced Minister of Interior Mr. Stefanovic, who does not see anything upsetting in the abrupt invasion of Albanians into Serbia and their applications for Serbian passports. There are around 60,000 applications of Kosovo Albanians for our passports currently under process.
Minister Stefanovic moreover amused the journalists at the conference held on February 6, when he stated, in the presence of the Swedish Ambassador, that he interpreted such an abrupt and mass application of Kosovo Albanians for Serbian passports with the following words “A larger number of Albanians wants to acknowledge Serbia as their country. That is how I interpret this”- Nebojsa Stefanovic.

Such an infantile and ironic addressing to the media and the domestic public, regarding this very serious security and political problem, caused negative reactions, not only with the Serbian public – but the asylum seekers themselves who felt the need to emphasize that they do not want to have anything with Serbia, except the Serbian passports, which they need only in order to get to EU, while they still recognize only Kosovo as their “state” (source: VestiOnline, Cancer and Jihad are emptying Kosovo).

isis
ISIS IS “SOUND AND SAFE” IN KOSOVO – 250 ALBANIANS ARE FIGHTING IN SYRIA AND IRAQ – TENS OF THEM HAVE RETURNED TO THE BALKANS, SOMETHING IS COOKING…

That “something is cooking” in Kosovo is also confirmed by very reputed western media. The Financial Times journalist and acknowledged expert for the Middle East, David Gardner, on August 7, 2014, commented the ISIS “Ramadan Declaration” whereby the supreme religious authority over all Sunni Muslims in the world has been established. The journalist Gardner pointed out that this declaration was translated into six key (for ISIS) languages: English, French, German, Turkish, Russian and Albanian. Gardner was intrigued by the motive of ISIS to have a relatively small Albanian nation find its place among all of these big nations and the terrorist caliphate plans!? He interpreted this by a powerful “Wahhabism” base in Kosovo, and the ISIS plans to ‘penetrate’ into the entire western Balkans via the Albanians…

According to the writing of MacedoniaOnline dated September 10, 2014, the Albanians from the area of Macedonia, Kosovo and Albania, who fight in the ranks of the ISIS, are followers of the extreme “Salafist Jihadism” which is akin to “Wahhabism” – its forerunner. This media states that around 250 Albanians from the region are actively fighting in the ranks of the ISIS in Syria and Iraq – that up to now around 40 of them have officially been killed. They cited that the majority of the killed terrorists were from Kosovo 17, Albania 13, and Macedonia 10. This media and the newspaper Dnevnik also stated the names and the age of the killed terrorists. From this newspaper report we also find out that despite the promises about huge profit in the ranks of the ISIS, the fighters get “only” 65 dollars per day. This money comes from Qatar, via Turkey.

Detailed data on the participation of Albanians in the ranks of the ISIS derive from other western sources. The analyst of Huffington Post, Stephen Schwartz, cites that there are a large number of ISIS returnees in Kosovo. His claim is illustrated by data from the “Kosovo authorities” action, requested by EU and the USA on August 11, 2014, when in the police action, synchronized with the western services in Kosovo, 40 people strictly associated with the terrorist caliphate were arrested (Pristina 8, Gnjilane 7, Urosevac 11, Prizren 5, Pec 4, Mitrovica 5). Significant quantities of explosives, weapons and armament were found with these terrorists. It is not hard to hint against whom these were intended!?

The journalist Schwarz describes the Kosovo Albanians as one of the most brutal ISIS fighters, and illustrates this with the case of Lavdrim Muhaxheri, who on his personal Facebook page, on May 12, 2014 posted photographs of himself decapitating a Syrian soldier.

Turkish Weekly stated an interesting fact on January 27, 2015, that according to the official data, around 90 Albanians from Albania joined ISIS in the period from 2012 to 2014 – and that 30 of them have returned to their country, without any consequences, except for allegedly being under police surveillance.

Hence, from all the above presented in this Chapter, it may be concluded that ISIS has been very active in the territory of “Greater Albania”, and that according to the plans of the terrorist caliphate from Mosul, the “Albanian factor” is earmarked with a key role in some future events in the western Balkans…

siptari_thumb
ARE THE FAKE ASYLUM SEEKERS USING EU AS TROJAN HORSE TO “COLONIZE” SERBIA!?

I wrote an analysis What is common to the Islamization, Albanization and Regionalization of Serbia!? in November 2013. I shall not again get into the details of this text here, but I will point out the main issues of this analysis, that are more current today than they were at the time when I wrote that report. I recommend the readers to read that material given in the attached link.

• In my analysis I indicated to the plans of the West thoroughly elaborated a year after the NATO bombing of FRY in 1999. The German MP and OESC chairman, Willie Wimmer addressed a protest letter to Chancellor Shredder in 2000, with regard to the Euro-Atlantic plans elaborated at the “NATO Conference” in Bratislava the same year. Those plans contained the conclusion that Serbia was to be practically incapacitated as an independent and integral state. I also refer the readers here to my analysis of Wimmer’s letter to see the attached link below.

• One of the key segments of that plan was the charted “regionalization” of Serbia which was envisaged to Serbia, in 2008, in the form of EU conditions for alleged further euro-integrations of Serbia – (co)incidentally this condition coincided with the Kosovo declaration of independence. Following obediently the EU directives President Boris Tadic introduced the Law on Regionalization of Serbia in the parliament procedure the same year, which was passed in mid 2009. The essence of this Law was to perform the “Yugoslavization” of Serbia according to the principle “Strong Regions – Weak Serbia”. This would potentially result in the disintegration and minorization of the Serbian ethnos in its native area – by creating ethnical regions at the outer rims, while the central “Sumadija-Morava” region with the persuasive Serbian majority would, through the process of asylumization and Roma-zation (by the proceedings of fake asylum seekers readmission), drastically change its ethnical image to the detriment of the Serbs.

• Here we already come to the issue of “Roma-zation” of Serbia, elaborated thoroughly by M.A. Petr Iskenderov, senior research fellow at the Institute of Slavic Studies of the Russian Academy of Science, in his analysis Giving the Final Blow to the Serbian Statehood, 2009. I advise the readers to read that study as well, hereby attaching the link, as it is connected to the problem of “asylumization” we are dealing with here tied to the background of the newest “Albanian exodus”. I shall in brief only remind the readers that according to Mr. Iskenderov, a Bilderberg plan has been elaborated for creating a “Roma state” in the form of a central region, with the capital of Nis. The majorization of Roma in that region would be accomplished through the process of “re-admission” of hundreds of thousands of Roma from EU, pursuant to the valid agreements between the Serbian regime and EU. As a result of this, Roma without Serbian citizenship are brought into Serbia, hence the ethnical image is artificially amended, of course to the detriment of the Serbs.

• However, what is of most concern for this analysis with regard to the title of that work of mine is the plotted “Islamization” of Serbia, which is taking place unnoticed, far from the eyes of the public. There is no official document with such a concrete title, of course, but this process is obvious, first of all through the sudden “business connection” of the Serbian regime to the Wahhabi regime from the United Emirates, and the close connections of the para-state institution of “Mrs. President’s spouse” Dragica Nikolic, with the Turkish state and the Islam funds, dealing in Serbia according to the principle of “tied trade”.

In my opinion, this last abrupt “Albanian exodus” from Kosovo over the territory of Serbia proper where-from the majority of Albanian, allegedly “jeopardized” asylum seekers enter (or stay) illegally in EU with a Serbian passport and other documents, should be considered within the context of the plotted “Islamization” of Serbia. The fact that they are doing this through the territory of the Serbian State, and mainly with legal Serbian documents, is crucial for understanding the “re-admission” process concluded with the EU, according to which Serbia is obliged to receive in its territory all the deported asylum seekers with Serbian documents, as well as foreign nationals or eupatrids, even persons without documents, if they used Serbia as a transit country when entering EU (from the media reports we see that many Albanian asylum seekers declare openly that if they get deported from EU they are not coming back to Kosovo – meaning that they have a firm intention to remain in Serbia!?).

If we consider the fact, within the context of everything said above, that the state of Serbia during the period between 1999 and 2007 issued 260,000 Serbian passports to Albanians from Kosovo, out of which 170,000 only in Nis, followed by 26,000 passports during the period from 2009 to 2011, according to the words of then Minister of Interior Ivica Dacic (unfortunately I do not have the complete statistics), hence, from the ongoing trend and current application of the Kosovo “asylum seekers” for 60,000 Serbian passports, it is not hard to conclude that the number of the Kosovo Albanians (who do not acknowledge Serbia as their country) who have our passports, has exceeded more than 300,000!?

From the above stated, it is easy to forecast the next scenario – from this number of fake Kosovo Albanian asylum seekers that has almost certainly exceeded a five digit number – a large number of them, if not even a majority, will try to exercise “their right” in the spirit (to the detriment of Serbia) of the Re-Admission Agreement with the EU, EU dictated Law on Asylum and recently amended (again by EU order) Law on Citizenship, that provides to persons (deported asylum seekers) with no documents, aided by two witnesses, to exercise the right to Serbian citizenship.

Of course, these agreements with the EU, very harmful and in some way humiliating to Serbia do not provide only the Albanians and Roma to “colonize” our homeland, but this opportunity is given to all the other transit asylum seekers mainly from the Middle East.

If the very suspicious “deals” of the Serbian government with the Emirates and other extreme Islam regimes, as well as the personal “business” of the president pair Nikolic, with the Middle East and Turkish funds are added to this, then all of this becomes even more serious.

…As the renowned economist Branko Dragas noticed in his recent text The Arabians are mocking with Vucic – the Arabians do not give anyone money without strong interest, and in our case, without the approval of the Americans. Dragas suggests that the Emirates shall very soon withdraw their capital from Air Serbia, and thus make our only national carrier go bankrupt…

As support to Dragas’s observation that the Arabs do not do anything without any interest, is the project of the announced “intellectual Islamization” of our universities. In October 2013, the Minister of Education Tomislav Jovanovic announced the arrival of 10,000 Arabian students, in the ‘arrangement’ of the unnamed fund of “Arabian parents”. I am not familiar with how much this project arranged by the Serbian government has moved off, but it is obvious that there is some kind of a “tied trade” between the Serbian regime and their sponsors from the Emirates. In my opinion, it is obvious that this stroke would also ultimately be in the function of “Islamization” of Serbia.

If we add to all this the appearance of Turkish funds, close to the institution of the ‘Spouse of the President of Serbia’ that are financing at present the change of Serbian surnames into Turkish in the Raska region …
…and the granting of Serbian citizenship by extraordinary decree to persons who are connected with terrorism and crime against humanity, then the image gets more complete.

– I am here referring to the case of Mohammed Dahlan, former leader of the militant wing of the Palestinian Al-Fatah, and the notorious Minister of Police, the man who has been suspected in Palestine of murder (with radioactive poison) of the legendary Palestinian leader Yasser Arafat – to whom the Vucic regime by extraordinary decree at the beginning of last year “gifted” Serbian citizenship (and to five more of his collaborators – Palestinian dissidents).

Surely, this case also proves that some kind of a “tied trade” was under way between the Serbian regime and this very rich Palestinian, a man very close to Sheik Bin Zayed (UАЕ).

I have written in detail about these connections and the dark past of this former notorious head of Al-Fatah in my recent analysis Terrorist from Dedinje – Why has the notorious head of Al-Fatah been granted Serbian citizenship by decree of the Government of Serbia? I am also referring readers interested in this to the attached link for additional information.

My intention, in this Chapter, was to envisage to the readers all the aspects of this, in my opinion, thoroughly planned (potential) Islamization (or if you wish Aalbanization) of a large part of the Serbian state – especially in the light of the current “Kosovo exodus”. I have presented here my “hypothetical observations” which still have to be proved (or denied) in practice – hence I refer the readers not to take everything here “for granted”, but to get informed also from other “comparative sources”…